Јефимија

Максим Драшковић
Пише: Максим Драшковић
Оставши без свога Угљеше деспота,
што оде низ мутну неслоге Марицу,
поднебеснога се лишила живота,
монашком марамом на коротном лицу.
Кад је убрадила свог живота тмушу
у једноимене двије живе ране,
везла је молитву, кријепећи душу,
и за Угљешама туговала дане.
Словом се топила у српске несреће
и косовску гавран проклињала птицу,
ждијући младенцу небеске свијеће,
и оплакујући младу Гојковицу.
Уресила жицом свиленога веза,
злаћаним повјесмом хиландарске двери,
славопојним везом за Лазара кнеза,
одужила се свом роду и вјери.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

