Закон о одузимању имовине у фиоци девет мјесеци

Маште је, каже Бојић, било напретек, а уз то је „максимално искоришћавано иначе оправдано осјећање дубоке неправде у народу“.

„Уз све то, оштрица критике је била преагресивна, па је сваки заговорник усвајања тог предлога био оцрњиван и везиван за “заштиту криминала”. Да није тужно, било би смијешно. Ту је био и озбиљан дефицит познавања области, посебне карактерологије и сложене закономјерности система “правних транспланата” од Алана Вотсона, па надаље. Или је ријеч о злонамјерности? Мада је општепознато да то двоје често иду “руку под руку”- па да ли је то било и у овом случају? По свему судећи, сматрам да јесте“, казао је Бојић.

Сматра да се неко фраудолозно “поиграо” италијанским наративом, а да је он имао “популистички” карактер.

„Сваки озбиљан правник који се озбиљно бавио проучавањем те проблематике је знао да се предложеним законом нико не ослобађа својих консеквенци прошлости, па ни од 90-их што је био “инструмент одвраћања” да се предложени закон усвоји“, поручује Бојић.

Он истиче да се једноставно од нечега морало започети и да је нужно било отворити процесе.

„Тим и таквим “окршајима” са предлогом тог закона и сетом новела других везаних за пуну ефективност, кохеренцију и функционалност 90-е су као што данас видимо: све даље и даље. То је по мени био у ствари прикривен пројекат засађивања и његовања “нове културе свијести заборава”- са добрим изгледима сталних итерација и то „за унедоглед“ „, казао је Бојић.

Бојић тврди да се нису отворили процеси стварања правне перцепције, чaк ни минималног законског и институционалног оквира.

„Сада је потпуно јасно да су настале и да пријете много горе негативне посљедице. Далекосежније су“, закључио је Бојић, преноси РТЦГ.