Култура сјећања као мјера наше (не)просвијећености
1 min read
Фото: Журнал
Kако се односимо према људима који су давали снажан печат културном и грађанском духу старе Црне Горе? Научисмо ли штогод од њих? Сачувасмо ли понуђена знања? Прихватисмо ли дух културе?
Уз Лазу Kостића, Валтазара Богишића, Павла Ровинског, Сима Матавуља, Јован Павловић је увелико уздигао културни и интелектуални живот Цетиња и ондашње Црне Горе.
Током дугогодишњег боравка на Цетињу (1878‒1892) Јован Павловић се доказао као велики и водећи просвјетитељ. Био је уредник „Гласа Црногорца“, часописа „Зета“ и „Црногорка“, покретач „Просвјете“, првог педагошког часописа у Црној Гори; директор Цетињске гимназије, министар просвјете и црквених ДЈела, управник државне штампарије, главни школски надзорник…
Јован Павловић је у свом стану на Цетињу 1879. отворио прву књижару у Црној Гори, предузео послове око обнављања Цетињске читаонице, био предсједник одбора за подизање „Зетског дома“.
Јован Павловић је 1886. године од стране књаза Николе именован за министра просвјете и црквених дјела. На тој функцији је остао до смрти 1892. године. По заповијести књаза Николе сахрањен је о државном трошку испред Влашке цркве на Цетињу.
Из ових, голих података можемо закључити колико је и шта је све Јован Павловић урадио за Црну Гору. Запитајмо се, не без горчине, колико се ова наша, данашња Црна Гора, потрудила да сачува успомену на Јована Павловића и одужи му се.
Али док год постоји неко сјећање и писање о минулим временима, чак и овај мој скромни допринос о друговању Јована Павловића с краљом Николом и о реаговању краља Николе на комунизам као друштвену појаву мислим да ће Црна Гора бити на добитку.
