Владимир Пребирачевић: Украјина све ближе понору
1 min read
Пише: Владимир Пребирачевић, директор Српско-руског центра “Мајак”
Како дани одмичу све чешће се спомиње да ће Украјина да покрене велику офанзиву како би пресекла логистички коридор који спаја нове руске територије све до Херсона копном и како ће фуриозно повратити Крим само да стигну преко потребни тенкови са запада.
Велика обећања која су стигла у трци саопштењима колико ће која земља са запада донирати тенкова Украјини су временом утихнула када су се политичари у сопственим земљама суочили са суровим чињеницама а то је да ни сами немају довољно функционалних тенкова.
Немачка је првобитних 14 Леопарда 2 покушала да поправи са бројком од 170 тенкова Леопард 1 али тек кад их мало рестаурирају јер су олдтајмери већ дуго на нивоу старог гвожђа. Није спорно да и то старо гвожђе може да буде корисно али прво мора де се поправи и среди како би за почетак могло да се покрене.
Када су у Украјини схватили да ће ова операција испоруке тенкова потрајати и да можда неће ни стићи на време јер се боје руске офанзиве а не смемо заборавити да су украјинци стално у фрци са временом, прешло се на још фантастичније захтеве да им се испоруче авиони Ф16 или који год су на располагању. Овај пут се нису земље пуно утркивале ко ће више да излицитира па се прешло на шапат дипломатију ми би дали али немамо, ми би дали али није исправно, или последњи италијаснски хит ми би дали али нећемо први.
У свом том лудилу као на томболи све чешће стижу информације са ратишта да је све мање муниције и да артиљерија која је свакако у хендикепу према руској по бројном стању нема ни чиме да пуца. И да су украјински артиљерци све тиши и тиши.
Упркос томе на Минхенској конференцији о безбедности ове године која је управо завршена нико са запада не позива на мир и на прекид ватре него још више и ратоборније износе ставове о потреби пораза Русије, о потреби понижења Русије, о потреби тоталног уједињења против земље која се уствари брани али која је најмонструозније оптужена за све и свашта.
Растезање оружаног сукоба није у интересу Европе али наставља се даље у том правцу без намере да се стане. Помоћ Украјини како кажу да се брани стиже лагано и у недовољним количинама. Довољно да рат траје, али недовољно да се направи нека битнија предност. Агонија украјинске државе се наставља док Руси настављају својим темпом и немају намеру да стану. Снимци који стижу са свих страна говоре о томе да је у току присилна мобилизација по улицама украјинских градова и села као и да је све више лица млађих од 18 година који се регрутују у војску. Мобилизациона база за украјинску војску се полако исцрпљује и лагано иде ка катастрофи.
Мир нико не жели, за мир се нико не залаже, мир нико ни не спомиње.
