Пише: Александар Дугин
Овдје ћемо разматрати три појма: «Други свијет», полупериферија и Држава-Цивилизација – као основне појмове Теорије многополарног свијета. Рад је састављен из три дијела.
Постепени прелазак са униполарности на многополарност и три појма
За разумијевање темељне промјене свјетског поретка, која се одвија пред нама, а посебно за разумијевање преласка са једнополарног (глобалистичког) на многополарни модел, могу се користити различити појмови и методе. Они би постепено требало да се развију у мање-више кохерентну теорију многополарног свијета. Прву верзију ове теорије сам предложио у својим књигама Теорија многополарног свијета [1] и Геополитика многополарног свијета [2], али то су само први приступи овој озбиљној теми.
У овом чланку сам желио да скренем пажњу на три појма, који могу бити од најбоље помоћи да се разумије основни садржај глобалног преласка у систему међународних односа. То је оно чиме се могу објаснити главни трендови, сукоби и проблеми нашег времена, од сукоба у Украјини до проблема Тајвана и многих других локалних проблема. Ако разумијемо структуру фазног преласка, разумјећемо значење тренутних догађаја, али и овај прелаз захтјева појмовни опис. Томе служе три појма о којима се говори у овом чланку.
Први, Други и Трећи свијет
Прво треба да се присјетимо сада већ помало заборављене теорије «три свијета», која је била популарна у доба «хладног рата». Она је у основи термина «трећи свијет», који је постао популаран и упоран појам у теоријама међународних односа и, уопштеније, у политичком језику. [3] Међутим, о термину «први свијет» се није толико расправљало, док се концепт «други свијет» готово никада или никада није ни користио. Али, управо појам «други свијет» и његове главне одлике највише одговарају многополарном поретку и најбоље описују главне учеснике многополарности.
Теорија распоређивања свијета у три свијета – први, други и трећи – заснива се на процјени нивоа технолошког напретка, економске учинковитости и стопе раста, индустријализације и постиндустријализације и положаја земље у глобалној расподјели рада.
Током Хладног рата, Првим свијетом се сматрао Запад, Сједињене Америчке Државе и њихови главни савезници укључујући Јапан. Запад се није посматрао географски, већ грађански. Категорији Првог свијета су припадале државе са развијеном капиталистичком економијом, либерално-демократским режимима, високо заступљеним урбаним и индустријским центрима (високи степен урбанизације), али, прије свега, са високом стопом привредног раста, научно-техничким потенцијалом, финансијским лидерством, посједовањем најсавременијег наоружања, надмоћи у стратешкој сфери, напредном медицином, итд.
Први свијет се сматрао ненадмашним моделом људског друштва, претходницом напретка и видљивог израза судбине читавог човјечанства. Сматрало се да су друга два свијета треба да сустигну Први свијет, приближавајући му се све више.
Како је Први свијет узет као универзални модел, друга «два свијета» су описивана у поређењу са њим.
Трећи свијет је био права супротност Првом свијету. То је био дио свијета, који је умногоме био далеко иза Запада, са стагнирајућом и споро развијајућом (или неразвијеном) економијом, минималним научним и технолошким развојем, нестабилном валутом, раним стадијумом демократије у комбинацији са архаичним политичким институцијама, слабом и некомпетентном војском, ниским нивоом индустријализације, укорјењеном корупцијом, неразвијеном медицином, широко распрострањеном неписменошћу и претежно сеоским становништвом [4]. Трећи свијет је у потпуности зависио од Првог свијета, а понекад и од Другог свијета, док је суверенитет земаља Трећег свијета био пука конвенција, без икаквог стварног садржаја [5]. Први свијет се сматрао обавезним да преузме одговорност за Трећи свијет, па отуда и теорија «зависног развоја» [6], огромни бесповратни зајмови и успостављање директног надзора над политичким, економским и интелектуалним елитама ових земаља, од којих су неки били одвођени у образовне системе Првог свијета.
Другом свијету су, међутим, током Хладог рата, додијељене одређене чудне особености. Односиле су се на социјалистичке режиме који су, одбацујући политичку економију капитализма, односно бивајући у директној идеолошкој супротности са «Првим свијетом», ипак постигли ниво развоја који се могао упоредити са оним, у земљама «Првог свијета». Међутим, према збирним показатељима (чије је критеријуме одредио Први свијет, што му је дозволило извесну идеолошку пристрасност и побуде), Други свијет је и даље заостајао за Првим свијетом. Али, заостајање није било толико велико, као у случају Трећег свијета.
Други свијет је углавном подразумијевао Совјетски савез, али и земље Источног блока (посебно оне у Источној Европи).
Појам Другог свијета је важан као преседан да би Први свијет препознао да је, чак и слиједећи сценарио развоја, другачији од либералног капитализма, могуће постићи резултате који се, укупно узев, могу упоредити са онима на Западу. То је оно што разликује Други свијет од Трећег свијета. Други свијет је имао потенцијал да се учинковито супротстави Првом и оспори универзалност његовог модела, а ту учинковитост је врло конкретно изражавала стопа економског раста, број нуклеарних бојевих глава, ниво научног потенцијала, образовања, социјална заштита, урбанизација, индустријализација, итд.
Први свијет одговара западном капиталистичком клану, Други свијет источном блоку и социјалистичким земљама.
Ова два свијета су била у нестабилној равотежи. Нестабилно је било зато што је Први свијет инсистирао на својој надмоћи, а Други свијет је томе могао само да се супротстави, дјелимично усвајајући одређене елементе економије, технологије, итд.
Први и Други свијет су свој утицај пројектовали на Трећи свијет, који је био главно бојно поље.
Све земље Трећег свијета биле су подијељене на капиталистичке и социјалистичке, иако је постојао и Покрет несврстаних, чији су чланови покушавали да оправдају сопствену стратегију развоја – без догми капитализма и социјализма, али се то није развило у самосталну теорију и постало је систем компромиса и комбинација у зависности од конкретне ситуације. Међутим, као узор су послужили критеријуми Првог свијета (капитализам) или њихова доктринарна реинтерпретација у идеологији Другог свијета (социјализам).
Окосница међународне политике у ери Хладног рата је, тако, било сучељавање између Првог и Другог свијета. Ово се огледало у биполарном моделу.
Важно је напоменути, како то чини и Џон Хобсон [7], да ова подјела типова друштва одговара класичној тријади расистичке антропологије 19. вијека (Морган [8], Тајлор [9], итд.), која је разликовала «цивилизацију», «варварство» и «дивљаштво». Истовремено, бијело је одговарало «цивилизацији“, жуто «варварству“, а црно «дивљаштву“. Овај модел је западна антропологија коначно напустила тек након Другог свјетског рата, али је задржан као критеријум процјене политичког и економског развоја земаља и друштава.
Тако је Први свет поистовећен са «цивилизацијама» (прво, са «бијелим човјеком» и његовим «теретом» код Киплинга), Други свијет са «варварством» (отуда расистичка пословица «Загребеш по Русу и наћи ћеш Татарина»), а Трећи свијет са «дивљаштвом» – са «народима Африке и Океаније» (опште узев, са «црнцима»).
Други свијет: проширена дефиниција
Оно што треба примијетити је да су се у вријеме Хладног рата ствари обично игнорисале. Чак је и Руско царство у 18. вијеку и почетком 20. вијека било Други свијет у поређењу са Западом. Док је индустријализација била у пуном замаху у западној Европи, Руско царство је још увијек било претежно пољопривредна земља. У Западној Европи су завладали капитализам и буржоаска демократија, док је Руско царство задржало своју монархију. У Западној Европи су дјеловали аутономни научни центри, док је Руско царство марљиво копирало европску науку и образовање. Ипак, Руско царство је било у стању да се супротстави Западу, одбрани свој суверенитет и начин живота и да побиједи у ратовима.
Овај увид значајно мијења садржај појма Другог свијета. Ако је примјењив и на Совјетски савез и на државе под његовим утицајем и под утицајем Руског царства, које је заузимало отприлике исту територију, онда се мора разумјети у нешто ширем смислу него само као Совјетски савез.
Други свијет је, широко схваћен, политичко-економски и идеолошки модел који је алтернатива глобалном капитализму и оспорава надмоћ и хегемонију Запада (Првог свијета).
У том смислу, распад Совјетског савеза, иако катастрофа за Други свијет (као и пад Руског царства, раније), није био његов крај. Одмах послије 1991. године, почели су да се обликују нови обриси Другог свијета. Неке земље, које су се током Хладног рата сматрале «Трећим свијетом» – Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка – учиниле су јасан корак напријед и, у року од три деценије, достигле ниво развоја упоредив са оним у Првом свијету. Наравно да су за то углавном користиле алате глобалног капитализма, али су и успјеле да их прилагоде како би сачувале свој суверенитет и добро искористиле капитализам (а не обрнуто, као што је био случај са либералним реформама у Источној Европи и Русији деведесетих година 20. вијека).
Од раних двијехиљадитих, доласком Владимира Путина на власт, Русија – насљедник Другог свијета из претходне фазе, постепено је почела да обнавља свој геополитички суверенитет, али је овога пута почео да се обликује многополарни, а не биполарни модел. У овом случају, Првом свијету се супротстављала не једна сила, већ више њих, а идеологија овог сучељавања (које се одвијало у сваком центру Другог свијета са различитим степеном радикализма и идеолошке јасноће) није била социјализам (са изузетком Кине), већ недефинисани анти-глобализам и чисто реалистично одбацивање Западне (посебно севјерноамеричке) хегемоније.
Земље Другог свијета нису створиле идеолошки блок. Оне су постале објективни појас моћи, полажући право на сопствени пут, квалитативно другачији од глобализма Првог свијета.
Политолози и економисти су ову појаву забележили као fait accompli (готову ствар) уједињујући земље Другог свијета из пост-биполарне ере у конвенционалну конструкцију БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина), а затим, након укључивања Јужне Африке – БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка)
У једном тренутку, владе земаља БРИКС су на објективан начин разумјеле ово зонирање цивилизација и почеле да развијају своје односе унутар ове парадигме. Тако је почело опрезно и постепено обликовање новог модела Другог свијета. Овога пута многополарног, јер је свака држава, члан БРИКС суверени ентитет, независтан од осталих чланова овог клуба.
У систему БРИКС, Русија је неприкосновени војни лидер, а дијелом и лидер у ресурсима.
Кина је неприкосновени економски лидер.
Индија је трећи по величини пол, са јаком економском и индустријском инфраструктуром, задивљујућом демографијом и високо консолидованим друштвом у политичком смислу.
Бразил симболично представља читаву Латинску Америку и њен огроман потенцијал (још увијек неоткривен у потпуности) и снажна је сила са јаком војном, комерцијалном и научном компонентом.
Јужна Африка, једна од најразвијенијих земаља на афричком континенту, са својим огромним потенцијалом, симболично, такође, представља нову пост-колонијалну Африку.
(Наставиће се)
***
[1] Dugin A. The Theory of a Multipolar World. Budapest: Arktos Media Ltd, 2021.
[2] Dugin A. Geopolítica del mundo multipolar Santiago de Chile: . Ignacio Carrera Pinto Ediciones, 2022.
[3] Aijaz Ch. K. The political economy of development and underdevelopment. New York: Random House, 1973.
[4] Rangel C. Third World Ideology and Western Reality. New Brunswick: Transaction Books, 1986.
[5] Krasner S.D. Sovereignty: Organized Hypocrisy. Princeton: Princeton University Press, 1999.
[6] Cardoso F., Falleto E. Dependency and Development in Latin America. Berkeley: University of California Press. 1979; Ghosh, B.N. Dependency Theory Revisited. Farnham, UK: Ashgate Press. 2001.
[7] Hobson J. The Eurocentric Conception of World Politics: Western International Theory, 1760–2010. Cambridge: Cambridge University Press, 2012.
[8] Morgan Lewis Henry. Ancient Society. Tucson: The University of. Arizona Press, 1995.
[9] Tylor Edward Burnett. Researches into the Early History of Mankind and the Development of Civilization. London J. Murray, 1865.
(Извор: Геополитика)
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
