Мањина
1 min read
Пише: Милија Пајковић
Ових дана Црна Гора бруји од политичких превирања, као да јој тога није било довољно свих ових година. Кипи без прекида у лонцу у којем се много тога кува, брчка, али од укусног јела ни трага, док пара свакодневно подиже поклопац пријетећи да га и извали на ледину.
А около њега хватају се у коштац готово сви – и ови и они, и наши и ваши, а ту су, обавезно, и њихови, док их, онако са стране, уз богате мезе, пиће и музику, неко веома вјешто завађује, бацајући им свакодневно по неки пиљак. Свједоци смо, а што засигурно није запамћено у новијој политичкој историји, да су исти били навалили на исте, али исте само на основу изборне листе, но не и по схватањима и понашању, и то од првог дана послије прошлогодишње побједе на изборима на крају августа, искључиво због својих превеликих жеља да засједну на нека значајна руководећа мјеста, да још више увећају своја богатства, потпомогнути нечим и неким изван нашег простора, што је и довело до непотребног губитка власти.
Умјесто да се узима залет за некакав напредак у много чему, уз одређене договоре и узајамно поштовање, са ослонцем искључиво на домаће снаге, без испразних улога разних заштитника из свијета које занима само да олако дрмну оно што ваља код нас, уз стварање јевтине, готово ропске радне снаге, скоро свима онима који треба да воде бригу о свему томе пуна су уста прича о тим бјелосвјетским дужебрижницима, управо као да ће нас они најести и напити, као да ће нам давати шаком и капом ( њима хоће сигурно), пуна су им уста свих постојећих свјетских сила и велесила, мајке наше Европе и жеље да будемо члан њеног савеза, као да ми нијесмо били њена чеда онда кад су многи од тих чланица били под ледницима, а колико смо пута стајали и борили се на њеном бранику, е то је већ посебна сказка; пуна су им уста разних њених поглавља која нам шаље да их испунимо као да смо некакве будалетине, као да смо некакви несоји и непуци неспособни да сами уживамо и користимо оно што нам је Бог обилато поклонио, као да нијесмо имали Законик цара Душана у вријеме кад су они спаљивали и прогонили јеретике, а нешто касније и ,,вјештице“, па ће, ето, они да нас опамете, продухове и оплемене, па ће они да нас подуче и понауче, па ћемо неке њихове неприхватљиве ставове прихватити објеручке и још много тога приде, а оно што вриједи, то чувају само за себе!
О, драги Боже, како само неки брину шта ће рећи поједини политичари, ,,стручњаци“ и они познати и они непознати, које нам шаљу из тога свијета и из те Европе, о нама, о нашем путу, о томе шта требамо чинити, шта требамо радити. Чудо једно!
Ако су, уистину, такви добротовори и ако нас тако воле зашто нам онда не дају нешто и џабе, нешто пара и осталог, зашто нам не изграде брзе путеве, школе и друге установе, него нас само уваљују у кредите и кредите, зеленашке да зеленији не могу бити. Зар се нијесмо опаметили од узимања оних одмах послије Другог свјетског рата, а због којих трпимо и дан-данас? Зашто да нас уче како да васпитавамо своју дјецу, како да нам буде школско устројство и шта требамо да учимо, како да се понашамо према овоме, према ономе, а они не могу да среде своје двориште и много тога је по њему разбацано, иако на први поглед дјелује сређено? Зашто, коначно, не одријеше ћесу и бесповратно нас дарују, онако како се и дарује, ако већ толико ,,брину“ о нашем сјутра? Хоће, матрака, што каже наш народ! А ми смо одавно саставни дио Европе и свијета – показали смо то својом цивилизацијом, културом, науком, спортом и зашто би то чланство доказивали слијепом послушношћу и примјеном свега оног што од нас траже. Нека дођу као дародавци, као туристи, као пријатељи, нико им то не брани и нека нас прихвате као равноправне, као род, без икаквих уцјена и потраживања.
Него, оставимо те пустахије по страни, од којих су нас многи тако радо бомбардовали и при крају Другог свјетског рата и 1999. године, уз велике људске жртве и материјална разарања, уз обавезни незаборав свега тога, тог безумља и срамотног чина и вратимо се, ипак, нашем огњишту.
А тренутно најслушанија и најгледанија пјесма, прича, драма, како год хоћете, на изненада огољеној политичкој позорници Црне Горе, на којој се сада игра без маски и на један не никако препознатљиви драмски начин, него на онај који је мјешавина јевтиних оперета, телевизијских сапуница, на начин који се слободно може насловити као трагикомедија, јесте она под насловом ,,Мањинска влада Црне Горе“, која се врти на свим радио и телевизијским станицама, о којој се пише у свим штампаним и електронским новинама, као и на разноразним порталима.
Многи, нарочито они који нијесу превише учени, мисле да се овдје ради о Влади чији би највећи дио био састављен од оних који припадају националним мањинама. Међутим, само се ради о непотребној игри ријечи – наиме, та Влада би била састављена од чланова малих партија, односно партијица, чији је учинак на прошлим изборима незнатан.
Те мањинске владе су слабе и махом су кратког вијека.
Међутим, ето, а тако некако изгледа и произлази, да и неће бити неко превелико изненађење ако Црна Гора, чији највећи број становништава представљају Срби и Црногорци православне вјероисповијести ( сваком паметном је јасно да се ради о једном те истом народу, највише завађеном и подијељеном по разним основама током Другог свјетског рата и послије његовог завршетка ) добије, због нечије срамоте и уз помоћ извана, баш неког из националних мањина на неком од најважнијих мјеста на властодржачкој лествици. Наравно, далеко од тога да неко из тих редова не може бити на неком важном мјесту у Влади или власти, али не и на неком које је предвиђено, на основу свега, за неког из већинског народа Црне Горе. Потребно је само слиједити оно што се дешава по сличном питању у тим свим земљама које сада здушно ,,мудрују“ о овоме што нас је снашло.
Кад већ споменух националне мањине сматрам да нигдје у свијету оне не уживају такве погодности и таква права као што то уживају код нас, у Црној Гори, па може се рећи и у Србији. Срби-Црногорци муслиманске вјере и католичке вјероисповијести, који су се некада тако редом и листом изјашњавали, онако сами од себе, без икаквих присила, које су касније неки измислили, постали су преко ноћи Бошњаци, Муслимани, са мислима окренутим према Истанбулу и Сарајеву; неки су, иако су задржали српско-црногорска презимена, која и те како указују на њихове коријене, постали Хрвати с погледом упртим у Ватикан и у Загреб; Арнаути, Арбанаси, Малесори постали су Албанци, иако је Албанија састављена од илирских, трачанских и старогрчких племена, а њен првобитни назив из 1190. године јесте Кнежевина Арбер, коју је основао архонт Прогон у Кроји и то у оквиру Византијског царства, а окренути су у свом дјеловању према Тирани и Приштини ( права држава Албанија је настала тек 1912. године); Цигани су постали Роми и Египћани, воле да кажу да су из Индије и из Египта, а једно од највећих чуда јесте то да су и неки Срби из Црне Горе постали мањина, они који су се изјаснили да им је Србија домовина, а не Црна Гора, иако су многи од њих Србију посјетили тек онда кад су тамо отишли на ескурзију или на одслужење војног рока и касније кад су одлазили по одређене савјете и још понешто. Наравно, нико не доводи у питање да се неко осјећа како то жели и то треба, свакако, и поштовати.
Попис становништва Црне Горе из 2011. године показао је недвосмислено да је већина цјелокупног становништва Црне Горе, од њих 620.029, православне вјероисповијести ( 278.865 Црногораца или 44,98 %, 178.110 Срба, уз напомену да је тај број у међувремену знатно повећан, односно 28,73 %, који за своју матицу сматрају Црну Гору, у којој су рођени неки од Немањића, дијелом ње владали су Бранковићи, итд, а нико не може да оспори да је већи дио Србије насељен управо Србима (Црногорцима) из Црне Горе! Срба-Црногораца је 2.103 или 0,34%, а Црногораца-Срба 1.833 или 0,30%. Дакле, на основу ових званичних навода – у Црној Гори је 460.911 Срба и Црногораца, дакле оних који су православне вјероисповијести! И да ли је, послије свих ових напомена и оваквог увида, природно, праведно и уопште потребно да на неком кључном и изузетном значајном мјесту у самом врху Владе Црне Горе буде неко из редова националних мањина?
Међутим, постоји у Црној Гори, а слично је и окружењу, једна сасвим посебна мањина из које би се неко требао наћи на таквим положајима, вријеме је више за то, мањина коју нико не спомиње у Уставу, Закону, ама нигдје. Иако је нешто теже уочљива она, ипак, а на сву срећу, и постоји. А та мањина, најугроженија, најобесправљенија у Црној Гори, јесте управо мањина поштених, моралних и часних грађана.
Веома занимљиво питање, нарочито за психологе, психијатре, социологе и остале истраживаче јесте – како је на простору Црне Горе од једне већине састављене од јунака, поштених, моралних и часних настала ова данашња мањина коју нико и не спомиње, нити штити, нити се свјетски и европски доколичари занимају за њу, а ни политичари са свим странкама, јер од ове мањине не могу да добију гласове ни за новац, ни за њихова празна обећања?
Ова мањина је била већина прије Другог свјетског рата и у она стара витешка времена кад су, иако слабије наоружани и мање бројнији, млатили и растјеривали своје непријатеље, дуга је њихова ниска, на све четири стране свијета, као и у вријеме незапамћеног у свијету излива родољубља, кад су житељи Црне Горе који су стигли до Америке у потрази за зарадом у вријеме неродних година, амерички добровољци, на први знак рата путовали 1912. године два-три мјесеца бродом да би учествовали у свим биткама и тако одбранили своју отаџбину, своју Црну Гору, уз борце који су били остали у њој.
На самом крају Другог свјетског рата црногорски комунисти и партизани су на мучки и кукавички начин на стратиштима у Аустрији и Словенији побили преко 10000 својих ненаоружаних земљака, политичких неистомишљеника, које су им у руке гурнуле енглеске војне снаге из Клагенфурта и Блајбурга, докле су успјели да стигну уз непрестане борбе и тифус који је харао. Нажалост, и то је утицало на смањење некадашње већине, а, богами, и на моралну вриједност нашег народа.
Од почетка његове званичне владавине у Црној Гори, од 1945. године, па све до данашњих дана, комунизам је обезбожио већину нашег живља, унио је велику неслогу и подијељеност, прекројио историјске чињенице, увео шпијунство, плаћено и оно због ,,добре воље“, као посебну категорију и саставни дио социјалреалистичке свакодневнице. Створили су лажну слику за своју страховладу у којој је црно постајало бијело, уз такве непојмљиве тековине као што су биле ,,братство и јединство наших народа и народности“ које се крваво разбило у парампарчард, као и ,,радничко самоуправљање“, маштарију с примјесом пародије, налик на остале лагарије из свјетске бољшевистичке кухиње. А управо међу онима који тренутно, али и прије тога, кроје судбину Црне Горе и то на тако лош начин по народ, а добар за њих и њихове породице, горе и од кројача почетника, па било то у самој извршној власти или у скупштинским клупама, уистину је много оних који су нам пристигли одгојени из таквог окружења и који су се замомчили и стасали с таквим схватањима и поимањима.
Зато и није никакво чудо што се стигло до ове мањине, до мањине за коју нико не хаје и око које се нико не труди.
Ово слово о овој истинској мањини, о мањини састављеној од поштених, моралних, часних и, богами, јуначних грађана Црне Горе, а којих, на сву срећу, има још међу свим народима или у народу, па ма како они себе називали и ма које вјере били, једна је врста и захвалности томе што они постоје и опстају у оваквом смутном и тешком времену, у којем се будале, лопови, преваранти, разметљивци, лажовиње, ништаробе размножавају као травке послије прољећне кише, а они, нажалост, слабо или никако!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Iako je u početku pisalo Milija Pavković znala sam po stilu i ljepoti pisanja da je to djelo Milije Pajkovića. Ne znam odakle je gospodin Pajković ( znam neke Pajkoviće iz Bara i Budve), ali je on majstor pisane riječi, ako mu nešto znači priznanje od moje malenkosti, koja, takođe, piše. Kako je ovdje vješto i znalački prikazao sve što se dešavalo i dešava u Crnoj Gori, tako pitko kao da je literarna priča.