Велика субота је. Господ је у гробу данас. Јуче је сунце зашло…
Сунце, хладно ми је! – завапило би ратно сироче надојено хладних никшићких киша, оматорило за један дан…
без оца, и мајке… очију прикованих за главу одрубљену лудилом рата, избезумљено посљедњим титрајима дјелова тијела свога брата разнесеног бомбом… запријетило би суровој планети да се заустави… па нека га ућуткају заувијек, и затворе, нека га ухапсе за ријеч – ону која долази из срца.
Јер тај дјечак без свега може, али без срца, без срца не… И побјегао би тај скитач „у вјечну скитњу између звијезда“ без поздрава, без порука, / овако лијепо помућеног ума, / да тражим окука, окука, окука, / и иза сваке – само парче друма. // Пустите ме, пустите да одем, / без питања како, и зашто, и докле, / друмови увијек некуда воде, / а ја сам номадском глађу проклет.
Никшићанин Витомир Вито Николић пјесник, новинар и путописац, рођен је 27. априла 1934. у Мостару, гдје му је отац био у војној служби. Рано је остао без мајке. Рат је ранио његово дјетињство. Рат је донио немир и сеобе: Никшић, гдје му брат гине од експлозије бомбе, а Италијани му убијају оца; опет Мостар, гдје га подиже тетка… па опет Никшић, који су бомбардавали 7. априла ’44.
Десетогодишње дијете за длаку избјегава смрт, али не и судбину сирочета без игдје икога. Рат је донио самоћу. И жељу за бијегом… За друмовањем… И тамо – у дому за сирочад гдје је растао до пунољетства, мада је одавно био матор, загледан у друмове „добре као длан очин“.
Јесен далеко на друму
Ни оца, ни мајке, ни адресе …
А већ је јесен. Кише зру.
Данас ће ждрал из неба сивог,
да ме закоље криком ко сјечивом,
ждрал – мој друг.
А онда је дошла незвана жута гошћа – туберкулоза и лијечење у никшићком санаторијуму Брезовику, одакле су га звале брезовачке тополе и Јесењинове брезе, кафане и друмови, друмови… којима није могао одољети и којима се се често знао искрасти из постеље..
Све се свело у прозорско окно
комад неба и облак што плови.
Смрт ме гледа празнооко.
Не дајте ме, о друмови.
Пјевао је болан од туберкулозе, као Бранко, као Његош, као Шантић, као Симић као Бојић:
На друм пало небо малаксало / не може се даље, Витомире,/и до сад се с муком битисало, / умири се велики немире, / свако те је надање издало.
Али није дао тој жутој царици да га убије. у стиховима је писао о генерацији која је морала да схвати сву окрутност живота у добу када се „тешко шта схвата”.
Пјевао је да би живио и да би побиједио. „Мислим да је сваки жив човјек пјесник. Пјесник је у сваком људском створу. Ко није пјесник тај је давно мртав. Али само неки успију овладати душама својих ближњих“. Знао је направити књижевно вече у кафани, пред бројном публиком коју је умио да разгали и узбуди својим стиховима.
Прве збирке пјесама „Друмовања” и „Сунце, хладно ми је”, Вито је штампао о свом трошку. Иако у скромној опреми, биле су тражене и радо читане. Најчешће су их куповали његови боемски другари. Још је једну збирку је успио објавити за живота, а четврту збирку пјесама објавио је његов пријатељ Рајко Бабовић.
Постхумно је објављено неколико издања пјесама као и збирка фељтона, путописа, репортажа и записа.
Вито се из свог Никшића преселио у Подгорицу, гдје је радио у редакцији „Побједе“, у којој је објављивао популарне репортаже, опет друмујући „Црном Гором путем и беспућем”.
Распадом Југославије Витова муза је остала нијема. Због непристајања да се укључи у ратно-хушкачку пропаганду матичног листа „Побједа” у септембру 1991. године добио је радну књижицу и рјешење о престанку радног односа. Није пристајао на компромисе.
Рекао је: „Никад нијесам био спреман на ону врсту славе која се носи као транспарент кроз народ и на учешће у снобовским манифестацијама. Од свих привилегија, које тај појам подразумијева, користио сам само неко моје право да кажем нешто у невријеме. Нешто што сматрам да је истина коју ће вријеме доказати. Као оно у Сарајеву 1971. године. Било је то кад су убили амбасадора Роловића.
Ја сам ту био учесник књижевних сусрета, и скочио сам на сто у сред хотела ’Европа’ рекавши: ’Ово је пуцањ у Југославију! Наш амбасадор је убијен из мрачних ровова Осме сједнице ЦК СК Хрватске’. Одмах су ме ухапсили. Неко је, међутим, позвао тадашње ауторитете и пустили су ме.“
Вито се упокојио у тишини свог дома у сну 10. септембра 1994, на дверима јесени, коју је волио да пјева.
И опет јесен
И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
– сам си,
Николићу.
И опет нека
писма дуга,
очајна писма
– без адресе,
а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.
А шта ако
просвирам
тај метак
кроз ово чело
невесело,
а онда почне
све
испочетка:
живот,
страдања,
па опет
– чело.
А шта ако
нема заборава,
ако је то
само
вјечна игра круга?
А шта ако
тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?
Туга је престала, његово име је остало, у анегдотама, у пјесмама… Планета се зауставила и он је изашао…
Прошао је Велики петак и Субота велика ће проћи…
сјутра је Васкрс…
Нестало је злокобне хладне и гладне ноћи, умора и бола, и оног ђубрета од дана које не може да стане ни у какав дневник, одлетјело је жуто лишће и с њим грозна жута гошћа, и она мува са прекланог врата, и све оно што је дивни сиромашни скитач, који сем срца ничег имао није, само пијан могао одболовати… Сав терет је нестао, јер с теретом се не диже у небо.
Интима
Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.
Ја сам био кафански и више ничи’,
и био пуст и презрен- нежељен ко гробар
Ноћас би хтио себи- дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.
Витомир Вито Николић је сахрањен је у Никшићу крај Цркве светих апостола Петра и Павла. На мермерној плочи, по његовој жељи, исписано је само: „Витомир Николић — Књижевник“.
Извор: Митрополија / Марија Живковић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Uz praznični broj “Pobjede” se dobija i knjiga stihova legendarnog Vita.
Prilika da se još jednom podśetimo vanvremenskih njegovih stihova.