80 година од операције Барбароса: Улога Југословена у шпијунским играма између Хитлера и Стаљина

У 3х15мин 22. јуна 1941. год. њемачки радио везисти су послали кодни сигнал- Дортмунд за 3 милиона њемачких војника нагомиланих уз границу Совјетског Савеза у дужини од 2,900км. Тиме је отпочео Случај Барбароса – како се кодно звала инвазија на Совјетски Савез. Дојучерашњи савезници који су заједно почели Други свјетски рат нападом на Пољску и раскомадали источну Европу, су од тога трена смртни противници. Совјетски вођа Јосиф Висарионович Стаљин и његова Црвена армија су затечени неспремни јер нису очекивали рат прије него Њемци дотуку Велику Британију и тиме избјегну фатални рат на два фронта као 1914. године. Такође Црвена армија је била далеко бројнија по људству и наоружању од Њемачке и њених савезница. Међутим, њемачка авијација је само у прва три дана рата збрисала преко 3,900 совјетских борбених авиона, од којих је огромна већина уништена на земљи, уз губитак од свега 78 својих. Након шест дана рата њемачке оклопне јединице су већ биле у Минску, главном граду Бјелорусије, пошто су муњевито разбиле и уништиле 5 совјетских армија.

Сва дотадашња упозорења Москви о предстојећем нападу Стаљин је а приори одбацивао као провокације Британије и њених савезника којима је, по његовом идеолошком убјеђењу, циљ био да га увуку у рат за капиталистичке и империјалистичке циљеве. Стаљин је са своје стране исто допринио неспремности његовог царства за рат јер је у сопственој параноји завјера у чисткама и монтираним суђењима крајем 30-тих поубијао преко 30,000 високих официра замијенивши их партијски подобним али војнички неспособним кадром. Од пет маршала Совјетског Савеза само су два сачували главе на раменима док је само један армијски генерал, од укупно 16, преживио чистке. Од укупно 57 команданата корпуса 50 су погубљени као „народни непријатељи и контрареволуционари“ уз које су ликвидирана и 154 дивизијска генерала од укупно 186.

Њемачки вођа Адолф Хитлер је 18. децембра 1940. године издао у највећој тајности Директиву бр. 21 којом се наређују припреме и главни правци инвазије. Међутим није се ни завршила календарска 1940. година а из југословенске амбасаде у Берлину је стигао у Београд извјештај да Њемачка припрема војни поход на Русију.

Амбасадор у нацистичкој Њемачкој је од априла 1939. године југословенски писац и каснији нобеловац Иво Андрић. Особље амбасаде је необично малобројно, с обзиром на тадашњи војни и економски значај Њемачке и чини га свега 15 запослених. Један од њих је и четрдесет-двогодишњи војни аташе и пуковник Владимир Ваухник који је стигао у Берлин неколико мјесеци прије Ива Андрића. Ваухник је бивши питомац аустро-угарске војне гимназије у Марибору. Током Првог свјетског рата је рањен и повучен у позадину. По оснивању Југославије завршава генералштабну школу у Београду и касније престижну вишу војну школу у Француској. Прије него је послат у дипломатску службу у Њемачку ради као професор на Војној академији у Београду гдје предаје војну стратегију. Осим матерњег словеначког говори још пет језика, укључујући и њемачки без акцента. Одмах по доласку у Берлин Ваухник је развио живописну објавјештајну активност која ће му донијети дивљење и самих Њемаца.

Крајем 1940. године на пријему код Маршала Њемачког Рајха и другог човјека државе Хермана Геринга успио је од њега самог кроз ћаскање добити податак да ће Њемачка до половине прољећа 1941. године имати 200 дивизија на располагању. С обзиром да је против Британије довољно свега 40-так дивизија Ваухник је логички закључио да је толико повећање Вермахта (њемачке армије) увертира у рат против Русије. Убрзо његове процјене потврђује словачки војни аташе у Берлину који му саопштава да им Њемци траже да „спреме двије дивизије за операције на Истоку“.

Убрзо ће у Београд почети да стижу врло прецизни подаци о производњи ловаца, бомбардера, тенкова и друге модерне војне опреме заједно са детаљним техничким карактеристикама истих. Такође Ваухник шаље исцрпне извјештаје о њемачким војним транспортима према граници са Русијом као и оперативне планове против Југославије и Грчке. Он поименице наводи њемачке дивизије са матичним бројевима које су одређене за главни удар на Балкан и касније на Русију . Штавише, Ваухник је, након мартовског пуча у Београду, 1. априла 1941. године послао краљевском генералштабу информацију да слиједи њемачки напад на Југославију 6. априла.

На несрећу, главешине у Београду не читају ни Андрићеве ни Ваухникове извјештаје. Оне извјештаје које летимично прегледају сматрају за будалаштине и фатаморгану војног аташеа који покушава да се доказује и скреће пажњу на себе. Због тога није ни проглашена масовна мобилизација пред њемачки напад нити су предузете мјере за евакуацију цивилног становништва Београда и других градова пред дојављено бомбардовање.

Ваухник такође директно обавјештава руског војног аташеа у Берлину генерал-мајора Тупикова који преноси информације о припремању напада совјетском обавјештајцу и амбасадору Владимиру Деканозову. Ваухник преко шведске амбасаде шаље и упозорења Британцима који онда јављају Москви. Све је узалуд јер главешине у Москви третирају информације као лажне јер Лондон жели да их увуче у рат са Њемачком.

Међутим, ипак се нашао неко ко је озбиљно схватио Ваухника. Наиме, Њемци имају свог тајног агента у Министарству спољних послова у Београду који шаље Ваухникове декодиране извјештаје натраг у Берлин. Хитлеров шеф тајне службе Валтер Шеленберг ће 1956. године у својим мемоарима посветити једно читаво поглавље Ваухнику. Шеленберг ће написати да Ваухник „у свом тајном извјештају има тако свеобухватно и тачно знање о нашем војном и политичком планирању да смо ломили главу о поријеклу његовог материјала. Један од ових извјештаја смо показали фелдмаршалу Кајтелу који је са тим одмах узбуђено отишао код Хитлера…“. Хитлер се нашао у чуду и одмах наредио да се Ваухник стави под даноноћни надзор.

Шеленберг даље објашњава у својим мемоарима да им и поред сталног праћења и прислушкивања телефона није било јасно како Ваухник долази до информација јер је од свога особља имао само два југословенска водника на располагању. Такође нису запажени икакви опипљиви контакти Ваухника или његових људи са високим функционерима и генералима Трећег Рајха који би, по претпоставци Хитлера и сигурносних служби, одавали повјерљиве информације.

Михаел Мартенс у својој књизи о Иву Андрићу – „У пожару свијетова“ наводи, позивајући се на архивске податке њемачке тајне службе, да то што Ваухник „сјајно изгледа и одржава љубавне везе са три жене истовремено“ исљедницима у почетку не дјелује сумњиво – све док нису почели подробније да мотре на те љубавнице.

Најмлађа Ваухникова љубавница Јута је ћерка власника једне кафане у Берлин-Лихтерфелдеу гдје су редовни гости били официри из оближње касарне СС-а (оружано крило владајуће нацистичке партије) који су уз пиво и ракију подробно причали о свачему. Јута је те разговоре безазлено преносила Ваухнику коме су послужили на вриједан извор информација. Након одласка Јуте из стана код Ваухника би око поноћи долазио службеник југословенске амбасаде који би преузимао криптовани извјештај на слање.

Друга љубавница Ваухника је била сестра једног њемачког генерала који се кретао у круговима тешке индустрије и Вермахта и која је исто тако безазлено преносила приче о дешавањима у тим кружоцима.

Трећа љубавница је била запостављена жена једног инжињера који је био високо позициониран у војној индустрији. Информације које је добијао путем кревета је даље упоређивао са другим изворима. Такође је циљано постао пријатељ са чиновницима средњег ранга за које је процјењивао да имају бољи преглед бројки у глави од генерала и функционера Владе којима преносе информације. Успио је стећи и пријатеље у Њемачкој жељезници који су му се жалили на прековремени ноћни рад- што је значило да се врше огромни покрети трупа под окриљем мрака.

Све у свему, Шеленберг наводи, као и Мартенс, да је Ваухник „подробном анализом берлинских трачева у свим друштвеним слојевима успио да сакупи изврстан обавјештајни материјал“. Шеленберг уз дужно дивљење и поштовање закључује да је Ваухнику било „довољно да добије одговоре на споредна и наизглед безазлена питања и да извуче битне закључке“ укључујући и тачне податке о мјесечној производњи тенкова свих врста.

И амбасадор Андрић и Ваухник су настојали да одрже што пријатније везе са Њемачком, на шта су подстицали и колебљиви пробритански Београд у нади да ће Југославија тиме купити вријеме до Хитлеровог напада на Совјетски Савез који је био неминован. Њихов резон је био да кад једном Њемачка уђе у руско блато, да ће Југославија лакше дисати.

Андрић, Ваухник као и читава амбасада ће бити интернирани и враћени у земљу које више није било. Ваухник је као Словенац постао држављанин Рајха јер је дио Словеније гдје је рођен анектирала Њемачка.

Међутим, нацистичке власти су га поштедиле слања у логор или нечег горег што је наводно био доказ поштовања које је уживао у обавјештајним круговима. Послије рата се одселио у Аргентину гдје је живио тихим животом и умро 1955. године.

Аутор: Јово Мартиновић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: