• Поглед

Спасавајмо српски језик

6 година ‎ ИН4С

У праву је професор др Срето Танасић кад се у разговору са новинаром Александром Апостоловским („Високообразовани не знају довољно српски језик”, „Политика”, 3. јун) залаже за увођење матерњег језика на све факултете. Тачна је и његова тврдња да је „у уређеним државама језичка политика важан елемент укупне националне политике, која се спроводи у сарадњи државе и струке”.

Српска азбука

Пре 50 година дипломирао сам на Правном факултету у Београду. Сећам се ондашњих професора Радомира Лукића и Михајла Константиновића, који су били познати по лепоти говора и језичкој чистоти својих текстова. Мада су обојица докторирали у Француској, говорили су и писали изворним, чистим српским језиком, упорно избегавајући употребу страних речи. Професор Константиновић је аутор језички најчистијих нацрта послератних закона о наслеђивању, браку, односима родитеља и деце, старатељству и усвојењу. Текст закона о облигационим односима, чији је он такође аутор, а који је и сада на снази, пример је како треба писати законе.

Нажалост, данас уџбеници и јавни говор врве од прекомерне употребе страних речи (позајмљеница), за које иначе имамо своје изворне речи (транспарентност, едукација, хармонизација, перманентно, аплицирати и др.), а да не причамо о правој поплави речи преузетих из енглеског језика. Многи говоре као да се стиде свог језика. Зар за називе фирми морају да се користе само стране речи?

На програмима радио и телевизијских станица нису усамљени примери неправилног говора („јако пуно” уместо много, „требамо да радимо” уместо треба да радимо, „у вези тога“ уместо у вези с тим, „у задње време“ уместо у последње време, „ја и мој колега” уместо мој колега и ја и др.).