Пише: Миомир Ђуришић
На данашњи дан, 21. априла 1913. године Есад-паша је предао кључеве од Скадра престолонасљеднику Данилу Петровићу.
Том приликом Есад паша је принцу рекао: „Можете мислити како сам ожалошћен у овом часу, у ком чујем глас мојих милих које остављам у тој земљи. Али, уза све сам утјешен што сам побијеђен од храброг непријатеља, најјуначкијег што га има на свијету“.
На ове ријечи принц Данило му је одговорио: “Не може бити жалостан онај који је свјестан да је извршио своју дужност. Ви сте је испунили. Велим Вам то ја, који сам био ваш истрајни непријатељ, али и ваш поштоватељ. Дивио сам се вашим официрима који су се увијек јуначки борили“.
Но, црногорска застава је кратко била на скадарској тврђави. Мјешовита флота блокирала је црногорску обалу, и црногорској војсци наредила да напусти Скадар, а Аустрији дозволила да нападне Црну Гору.
Есад–паша Топтани је био османлијски генерал и албански политичар с почетка двадесетог вијека. Остао је упамћен као велики хуманиста јер је објавио посебан проглас којим позива Албанце да помогну српској војци.
Породица Топтани је једна од најстаријих албанских феудалних породица и једна од неколико које су преузеле контролу над дијелом територије Српског царства цара Душана послије његове смрти 1355. године. Током окупације Албаније, Есад-паша је сарађивао са Србијом. Есад-паша је у српској влади нашао подршку за своју амбицију да постане албански владар, а Албанија на челу са Есад-пашом била би, заузврат, у српској сфери утицаја.
Наиме, у превирањима након проглашења независности Албаније, крајем 1913. године је управо уз помоћ Србије преузео власт у централној Албанији, успоставивши неку врсту марионетске државе. Но, не задуго…Влада Србије је децембра 1914. године започела припреме за војну интервенцију у Албанији.
Почетком 1915. године побуњеници су држали под опсадом Есад-пашу у Драчу и захтијевали од њега да објави рат Србији. Упркос упозорењима савезника, Никола Пашић се одлучио на војну интервенцију.
У Албанију је послато преко 20000 српских војника. Они су заузели Елбасан и Тирану, средишта побуне, и ослободили опкољеног Есад-пашу у Драчу. Есад-паша ово Србији није заборавио, па је током Првог свјетског рата био на њеној страни, омогућујући јој повлачење преко Албаније.
Есад-пашина жандармерија је помагла српској војсци, обезбијеђујући сигурне пролазе, смештај и храну, и учествујући у сукобима са албанским одредима који су нападали српске јединице и избјеглице. Он је издао наредбу да се на територији Албаније обавезно мора примати српски динар као средство плаћања да би омогућио српским војницима, који су се повлачили преко Албаније, да купе намирнице за своје потребе. Албанска голгота је представљала највећу ратну трагедију српског народа. Српски губици би били далеко тежи да Есад-паша није остао вјеран споразуму у тим тешким тренуцима.
Есад-паша је 1916. године објавио рат Аустроугарској и Централним силама. Када је Аустроугарска окупирала већи дио централне и сјеверне Албаније, Топтани је побјегао из земље у Италију. За вријеме рата боравио је у Солуну и то на фронту са око 1000 жандарма и присталица.
Међутим, Албанија је проглашена италијанским протекторатом а Француска преузима команду над Есад-пашиним јединицама. Савезници одлучују да препусте контролу над Албанијом Италији. Након тога он све наде за повратак власти полаже у Србију.
Под окриљем Краљевине СХС, Есад-паша је довео своју делегацији на Мировну конференцију у Паризу. Он је поднио меморандум о Албанији којим настоји да убиједи Париску мировну конференцију да је он једина легитимна власт у Албанији. У Албанији, српска војска је у оним областима из којих је истјерала аустроугарске трупе помогала организовање Есад-пашиних следбеника. Есад-паша обавијестио је присталице да се враћа у земљу и савјетовао их да дјелују у сарадњи са Србијом против Италијана.
На брзину сазвана народна скупштина састављена од његових присталица у Албанији га је прогласила за краља. Но, док се спремао за повратак у Албанију, Есад-паша је убијен у атентату јуна 1920. године у Паризу. Убио га је политички активиста и члан албанског парламента, вјерујући да је сарађујући са Србијом издао интересе албанског народа.
Многи Албанци су овај атентат сматрали херојским чином. Есад-паша је сахрањен на српском војничком гробљу на Тијеу у Болоњској шуми, гдје и данас у мору крстова стоји и један полумјесец.
Извор: Митрополија
Прочитајте још:
Извршити ванредни попис како би коначно знали тачан број бирача
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
, а Албанија на челу са Есад-пашом била би, заузврат, у српској сфери утицаја.
Stvaranje te “ Sefer uticaja” bez bacha je dovelo Srbiju do dna Jevropskoga drushtva. Kad umisli nedoreceni i nejaki da je neko i neshto, ispastanju nikad kraja.
Zamisli da je Srbija bila drzhva od 14 do 19 vijeka? Zamisli da je ta Srednjovjekovni Srbski narod koji je ischeza, opstao. Danas sigurno njihovo potomstvo, danashnji Srbi nebi imali nikakve impetuse za nekijem sverama uticaja odhje, no sigurni u se bi bili jedan od oslonaca balkana, a ne pazuvo Balkana.
No se u Srbiju naljeglo dosta svakave fele od Cincara, vlaha, ilira, pa I ovijeh nashijek malo sa ovijek brda, i to je nepogoga koja se dogadpdja.
Eto o chemu danas ova Svetosavska sekta misli… o “sveri uticaja”. Ludome dosta, a pametnome je bilo dosta odavno.