Амерички неоколонијализам свијета: Сваки нови канцелар Немачке дужан да потпише лојалност САД-у

Немачка и Јапан, две економски јаке државе, ипак су у неоколонијалном саставу САД-а. А шта је тек са другим, слабијим државама? Свака држава у којима САД има војне базе не може да има своју самосталну и независну политику. Сваки нови канцелар Немачке дужан је да потпише лојалност Америци. Излазак Британије из ЕУ означио би почетак колапса америчке неоколонијалне структуре управљања Европом. Међутим, САД неће оставити своје колоније тако лако, покушаће да опустоши Европу у хаосу грађанског рата уз помоћ – увезених преко Турске, Либије и других земаља арапског полумесеца – „избеглица“ из ИД.

Јапански премијер Шинзо Абе отказао је планирану посету Русији због притиска који је на њега извршио Вашингтон. Као што је окупиран од стране САД после Другог светског рата, Јапан такав остаје и данас. А окупиране земље као што су Јапан, Немачка, Пољска, итд. – предугачак је списак земаља у којима САД имају војне базе – не могу имати своју самосталну и независну спољну политику.

Жестока зависност од САД обезбеђује се уз помоћ неколико кључних фактора. 

Прво, школовањем јапанске елите на америчким универзитетима, где им се усађује амерички културно-цивилизацијски однос према свету.

Друго, присуством четири велике војне базе које омогућавају Америци да пројектује своју војну моћ у западном и северном делу Тихог океана.

Треће, економска зависност Јапана од САД: око 20% јапанског извоза одлази на америчко тржиште. Осим тога, Јапан је други највећи (после Кине) држалац америчких хартија од вредности – 1.1 билион долара.

Ако са ове позиције погледамо Немачку, видећемо истоветну слику.

Немачка елита се бира и проверава у Сједињеним Државама. Политичку контролу над Немачком Вашингтон врши преко организација, као што је Амерички Савет за Немачку. Штавише, како је приметио у својој књизи „Немачка карта. Тајна игра тајних служби“ немачки генерал Герд-Хелмут Комоса, још 21. маја 1949. године Сједињене Државе и Немачка су потписале тајни државни споразум, у којем су за период до 2099. године (!) прописани услови државног „суверенитета“ Савезне Републике Немачке.

Пре свега, Немачка мора да испуњава три обавезна услова.

Прво, сваки нови канцелар Немачке је дужан да обавезно потпише у САД тзв. Канцеларски акт. Ова информација, највероватније, одражава реалне процесе, јер сваки нови немачки канцелар прву своју посету после именовања обавља у САД.

Друго, САД врше контролу над немачким средствима за масовно информисање – над радио-станицама и телевизијама, штампаним медијима, филмском продукцијом, позориштем, музиком, школским образовним програмима, наставним плановима и тако даље. Извештаји немачких новинара о томе како сви они који не подржавају лојалност евроатлантском курсу бивају отпуштени и лишени средстава за живот – потврђују ову позицију.

Треће, Савезна Република Немачка је дужна да чува златне резерве у америчким трезорима. Иако се покушаји Немачке да врати своје златне полуге из САД суочавају са озбиљним тешкоћама, Немци полако током три последње године изравнавају удео злата који се чува унутар земље, са својим златним резервама у Сједињеним Америчким Државама: „Немачка је по подацима 2015. године извезла из трезора Федералних резерви 99.5 тона злата.

Немачка је поред САД-а, највећа, у политичком и економском смислу, држава западног света. Шта онда тек рећи о осталима, о Пољацима, Румунима, Украјинцима… Мада треба напоменути да се покрет отпора америчком тоталитаризму у Европи шири.

„Сви политички центри Европе, укључујући Британију, захваћени су борбом народа и средње класе против уског слоја елитократије, који врши реалну контролу над земљама, само имитирајући демократију, слободу говора и избора ради одвлачења масе од места на којима се врши реално доношење одлука“.

Ако Британија изађе из ЕУ – то ће бити снажан ударац не само ЕУ, већ и америчкој политици према Европи. Излазак Британије из ЕУ означио би почетак колапса америчке неоколонијалне структуре управљања Европом.

Од посебног значаја за Русију је глас бивших царских престоница – Берлина, Беча, Париза и Мадрида. У таквом случају, стратешки савез ЕУ са Русијом постаје неизбежан. А распад Европске уније довешће до преиспитивања како потребе очувања НАТО блока у садашњем облику, тако и до отварања питања новог концепта безбедности Европе, који је дуги низ година Москва предлагала својим европским партнерима.

Није само Европа за избављење од америчког неоколонијалног система, и Саудијска Арабија жели ван. За САД нису толико битне њихове новчане резерве колико би то могао бити раскид војно-техничког партнерства са Саудијском Арабијом, јер су Саудијци били један од највећих купаца америчке војне опреме. Зато је управо Пентагон први пожурио да убеди конгресмене и сенаторе да не отварају поверљиви део извештаја о терористичким нападима 11. септембра.

Генерално, Саудијци се могу бунити и протествовати, али, тешко да могу избећи поделу земље у складу са добро познатом „Петерсовом картом“. То, у принципу, одговара и руским интересима, јер ће у том случају, када Саудијци остану без вишка нафте, вехабизам, ИД и други милитантни јерес муслиманског света остати без извора финансирања. Међутим, овај рат ће бити жесток и показаће свима осталима пример земље која брани своје националне интересе. А ту спада и Европа.

У 2017. години, у њој започиње нови изборни циклус, у којем, у случају успеха референдума о изласку Британије из ЕУ, нове политичке снаге апсолутно могу доћи на власт у целом низу земаља.

Након тога, највероватније, Америци неће бити до потписивања споразума о трансатлантском партнерству, већ ће бити принуђена да покуша да опустоши Европу у хаосу грађанског рата, уз помоћ увезених преко Турске, Либије и других земаља арапског полумесеца „избеглица“ из ИД.

Овакав развој догађаја у периоду 2017-2020.г. даје одређени луфт Русији, која у овом периоду може и мора да се бави унутрашњим питањима – путевима, образовањем, здравством, пољопривредом, војском и тако даље, јер је само јака и независна Русија у стању да осигура безбедност и висок животни стандард својим грађанима. Тек онда треба размислити и о ситуацији на границама.

Пише: Јуриј Баранчик

Превео: Срђан Ђорђевић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: