16 година касније: Србија није ушла у НАТО. А НАТО у Србију?

Аранжмани са Северноатлантском алијансом у јавности изазивају мноштво противречности, док политичари инсистирају на томе да ни СОФА ни ИПАП не приближавају Србију чланству у овој организацији.

Свега неколико дана уочи обележавања 16. годишњице почетка НАТО бомбардовања СР Југославије, Београд је са Северноатлантском алијансом усагласио Индивидуални акциони план партнерства (ИПАП). Овај потез су поједини медији и део јавности оценили као знак коначне капитулације, док су политичари брже-боље поручили да нови корак ка побољшању односа са НАТО-ом никако не значи пут Србије ка чланству у овој организацији.

А шта је у ствари договорено и шта споразуми са алијансом значе за грађане Србије?

Споразум ИПАП прецизира план активности у Партнерству за мир и углавном дефинише приоритете у областима војне сарадње и реформе система одбране, политичког дијалога, јавне дипломатије, науке и истраживања. За разлику од Акционог плана, који НАТО има са кандидатима за чланство и у којем има одрешене руке за постављање изричитих захтева пред њих, ИПАП улогу алијансе своди првенствено на саветодавну.

Влада Републике Србије је у фебруару 2011. усвојила Закључак о покретању процедуре за израду ИПАП-а, такозвани Презентациони документ за ИПАП усвојен је 14. јула 2011, да би 25. новембра исте године био представљен у седишту НАТО-а у Бриселу.

Овај споразум није трајан већ мора да се обнавља периодично, обично сваке две године. Јерменија, која попут Србије отворено истиче да нема аспирација да постане чланица алијансе, први ИПАП договорила је 2005. и досад га је трипут обнављала. Од европских земаља овакав договор немају Швајцарска, Финска и Белорусија.

Главна замерка која се ових дана могла чути на рачун потписивања ИПАП-а јесте то што наводно омогућава НАТО-у слободно и неконтролисано кретање по Србији. То је, међутим, регулисано другим договором са алијансом, такозваним Споразумом о статусу снага (СОФА) који је Србија давно потписала. Овај тип уговора са НАТО-ом регулише привилегије и имунитет војника у оба правца. Другим речима, трупама чланица алијансе и Партнерства за мир дозвољава се да на територији Србије изводе вежбе, тренинге и слично, док се српској војсци дају исте могућности на њиховим територијама.

Споразум СОФА са НАТО-ом потписао је у Вашингтону јануара прошле године тадашњи министар одбране Небојша Родић, али га Скупштина Србије још није ратификовала.

Иако се у јавности често повезује са СОФА, Вук Драшковић је у ствари 2005. са тадашњим генералним секретаром НАТО-а Јапом де Хопом Схефером потписао Споразум о транзитним аранжманима. Овим уговором се гарантују имунитет и привилегије војника НАТО-а током проласка, али не и задржавања на путу кроз Србију. Циљ је био да се олакша њихов трансфер и царинске процедуре на путу ка мисији Кфора на Косову. Споразум о транзитним аранжманима са Србијом, иначе, никада није ступио на снагу нити је практично примењен, јер никада нису договорени такозвани технички анекси, који укључују и механизам за примену.

Додатну забуну и простор за нагађања уноси и споразум истог имена СОФА, који Америка склапа са другим земљама и билатерални је уговор, за разлику од оног који склапа НАТО и који има одлике мултилатералног (28 војски чланица плус партнери).

Попут СОФА са алијансом, Србија је потписница и СОФА са САД. Споразум су 2006. у Вашингтону потписали Борис Тадић и Кондолиза Рајс.

Реч је о типском Споразуму о статусу снага, који су Американци потписали са око 100 држава света и којим се регулишу правни положај америчких војника на туђој територији и надлежност судова у случају да припадник америчких трупа почини кривично дело.

Имунитет који по одредбама СОФА америчким војницима гарантује земља потписница често је био предмет контроверзи у међународним односима. Бушова администрација је тако 2008. потписала овакав споразум са владом у Ираку и тада је као крајњи рок за повлачење америчких трупа договорен крај 2011. Вашингтон је очекивао да ће по истеку рока СОФА бити обновљен, али и поред спремности ирачког премијера Нурија ел Маликија да са САД потпише меморандум о разумевању, ирачки парламент није био вољан да озваничи иницијативу. Америчка војска се зато на крају и повукла из Ирака.

Последице потписивање СОФА на политичку сцену земље потписнице показује и случај Ирана, где је шездесетих година прошлог века незадовољство овим документом потпомогло политички успон ајатолаха Хомеинија, који ће касније збацити шаха Резу Пахлавија.

Питање ко од страних представника на територији Србије има, а ко прижељкује, повлашћен статус било је у жижи пажње овдашње јавности крајем прошле године када се спекулисало да ће дипломатски статус бити гарантован Русима стационираним у Руско-српском хуманитарном центру поред Ниша. Како је „Политика” тада јавила на основу писања немачке штампе, управо је немачка канцеларка Ангела Меркел била најзаслужнија за стопирање ове иницијативе, а Берлин је показао забринутост да би центар смештен на нишком аеродрому „Константин Велики” могао да прерасте у сталну базу за руску шпијунажу. Претпоставку да Немачка овај регион види као сферу сопственог утицаја, у којој нема места за Русију, појачали су коментари које су осим Меркелове дали и неки други утицајни Немци, као и тамошња штампа.

И Русија потписала СОФА

Упркос увреженом мишљењу да споразуми Србије са НАТО-ом значе издају Русије, упорно се превиђа чињеница да је и Москва са алијансом склопила Споразум о статусу снага (СОФА). Уговор је потписан 2004, а руски парламент га је ратификовао 2007. До склапања овог споразума дошло је у оквиру програма Партнерство за мир, чији је Русија члан од 1994.

Како је наковањ постао анђео

За операцију НАТО бомбардовања СР Југославије у домаћој јавности се уврежио израз „Милосрдни анђео”, али највећа невоља са овим термином јесте што – никада није био тачан. Постоје разне теорије како је дошло до стварања овог термина за операцију која се званично звала „Здружена сила” или „Савезничка сила”. До забуне је највероватније дошло због имена њене америчке компоненте „Племенити наковањ” (Нобле Анвил) па је реч анвил по свему судећи неко лоше разумео и од наковња је постао анђео.

Како је још 2007. године у „Политици” писао заменик главног уредника Владимир Радомировић, сасвим је могуће да је прву грешку направио тадашњи кинески председник Ђијанг Цемин, који је током посете Италији 25. марта 1999, како су пренели медији у Пекингу, употребио управо фразу „племенити анђео”.

„Најгоре је што ће у бомбардовању које су Сједињене Државе назвале операцијом ’Племенити анђео’ животе и иметак изгубити многи невини цивили”, рекао је тада Ђијанг.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: