150 година Богословије на Цетињу (1863-2013)

Још је 1784.г., у вријеме своје епископске хиротоније у Сремским Карловцима, Свети Петар Цетињски (1784-1830) поручио руском царском двору да је спреман, уз руску помоћ, отворити „барем једну школу на Цетињу“. По овом питању цетињски Светитељ се 1805.г., дописује са Доситејем Обрадовићем, човјеком коме ће поћи за руком да у Београду отвори Богословију 1810.г. Међутим, ова настојања црногорског владике нијесу остварена за вријеме његовог земног живота, па је под његовим надзором, умјесто модерне школске установе, почетком 19.вијека, при Цетињском манастиру, радила импровизована школа која је будуће свештеничке кандидате обучавала основној писмености и општем образовању. Такву школу је, између осталих, похађао и млади Његош.

Његош (1830-1851) је био најбољи ученик Светог Петра, како у овом манастирском училишту, тако и у другим, тада доступним школама (школа на Топлој и у Савини; школска обука код учитеља Симе Милутиновића). Када је наслиједио свога стрица на владичанском трону, Петар Други је усавршио рад основне школе при Цетињском манастиру, вратио је штампарију на Цетиње, и у њој, поред других издања, штампао и „Српски буквар-ради учења младежи црквеном и грађанском читању“. Ипак, ни он није успио да организује рад школе која би била налик оним богословијама у Карловцима и Београду.

Послије њега, и књаз Данило (1851-1860) се носио мишљу да отвори један средњошколски завод са циљем образовања будућих свештеника, учитеља и државних чиновника, али је реалност његове владавине довела до тога да се оловна слова штампарије владике Рада, у недостатку оружне муниције, претапају за ратне потребе.

Тек је књаз Никола (1860-1918) уз помоћ архимандрита Нићифора Дучића и будућег митрополита Илариона Рогановића, омогућио услове да почне са радом Привремена Богословија на Цетињу, године 1863.г. Она није радила ни пуну школску годину, због тешких објективних околности, али је имала свој нацрт школског плана и програма, имала је своје полазнике и наставнике, па њу основано сматрамо почетком богословског школства, и уопште почетком високог школства, на Цетињу и у Црној Гори.

Касније, 1869.г., обновиће се рад Богословије (и поред ње исте године почеће рад тзв. Женског, Дјевојачког института), која ће радити до 1876.г. Њен рад ће престати нагло усљед великих ратних операција Црногорско-турског рата 1876-1878. Ова школа ће радити мало на Цетињу, а мало у Острошком манастиру. У фебруару 1872.г. наставници и ученици ове школе основаће књижевно-просвјетно друштво „Црногорски борац“, под образложењем: „Црногорац је вјечити борац за крст часни и слободу златну….на част и славу себи и васколиком српском народу“. Један од предмета у тој школи који се односио на учење матерњег језика, звао се – Српски језик. Наравно, име тога предмета, у јединој богословској школи Књажевине (а послије и Краљевине) Црне Горе, није се мијењало сво вријеме до Првог свјетског рата – било је остало –Српски језик. Тако је и данас у обновљеној Цетињској богословији.

Послије рата, у периоду од 1887, па све до Првог свјетског рата, на Цетињу ради Богословско-учитељска школа. Према доступним подацима, изгледа да је ову школу, у току скоро три деценије, завршило близу 200 кандидата. Од њих је стасао велики број истакнутих носилаца црквеног, јавног, друштвеног, политичког и културног живота Црне Горе – током 20.вијека. Међу њима је и потоњи митрополит Црногорско-приморски Данило Дајковић (1961-1990). Године 1891., ученици другог и трећег разреда ове школе покренули су часопис „Цетињски богословац, лист за књижевност“, чији је мото био Његошев стих: „Благородством Српство дише“.

Трудом и настојањем митроплита Митрофана Бана, у времену послије обнове Пећке Патријаршије (1918-1920), Цетињска богословија обнавља свој рад, овај пут као једна од пет богословија Српске Православне Цркве. Како рекосмо, њену обнову и активно укључење у просветни систем СПЦ, максимално је помогао Митрофан Бан, пишући велики број дописа Св. Синоду СПЦ, бринући о материјалним условима рада ове школе, и коначно предлажући, по први пут, ново име Цетињској богословији-„Богословија Светог Петра Цетињског“. Ово је нарочито интересантно с обзиром на нама савремну идеолошку и ненаучну пропаганду која хоће да нас убједи како је Митрофанов пристанак на уједињење Пећке Патријаршије, био један „инцидент пред крај живота сенилног и немоћног старца“. Документа о обнови рада Цетињске богословије (1921- 1944), говоре управо супротно: стари владика је добро знао шта ради и радио је то усрдно и успјешно.

1941.г., почетком Другог свјетског рата, Св. Арх. Синод СПЦ је привремено распустио рад свих богословија. Цетињска богословија је крајем 1943., и почетком 1944., на кратко, организовала свој рад ради могућности да ученици завршних разреда од прије рата, положе свој матурски испит. Крајем 1944.г., доласком „ослобођења“, насилно је прекинут рад богословије.

У вријеме комунизма, у Црној Гори је неко вријеме радила тзв. монашка школа, која је била смјештена у Острошком манастиру. Тек 1992.г., трудом Високопреосвећеног митрополита Амфилохија и његових сарадника, обновљен је рад Богословије на Цетињу. Ова обновљена богословска школа ради преко двије деценије. До данас је изњедрила 17 генерација свршених богослова од којих су многи данас управо свештеници у Црној Гори, али и у бројним епархијама широм јурисдикције СПЦ.

Ето зато ми данас славимо вијек и по сложеног и садржајног рада Цетињске богословије, која је имала значајне прекиде у свом раду, али је сваки тај прекид савладан и залијечен живим учешћем цетињсих богословаца. Интересантно би било поменути, на самом крају овог историјског осврта, како је идеја о обнови рада богословије, почетком 90-тих година, дошла управо при сусрету часних стараца, десетак преживјелих матураната из међуратног периода, који су 1991, обиљежавали 50. годишњицу свога матурског испита. Они су, заједно са владиком Амфилохијем, дошли на идеју да се школа обнови, и та идеја је заживјела већ сљедеће године…

Ова 2013.г., по много чему је туробна и депресивна, када је у питању живот нашег народа, живот наше Цркве. Овдје мислим како на економску ситуацију која доводи до лажи, глади и отимачине, тако и на одређену духовну посусталост која се види и у стању у коме се налазе наше косовско-метохијске светиње, али и у бројним посртањима које имамо као друштво, као култура и као Црква. Ипак, ово је година неколико важних јубилеја: 1700 годишњице Миланског едикта (који је дао снажан замах црквеној мисији); 300 годишњице градње цркве Св. Спаса на Топлој (која је родила школу у којој се учио Његош); 200 година Његошевог рођења (рођења човјека кроз кога смо сви проговрили и до данас говоримо); 150 година Цетињске богословије; 100 година од окончања Првог балканског рата (прве и посљедње историјске прилике када су сви балкански православни народи дјеловали уједињено- и наравно, побиједили непријетеља)… и тако редом, све саме побједе у безизлазу, све сами неочекивани дарови након вјекова страдања, све сами подсјетници на истину: „Ако је Бог са нама, ко ће против нас“?

За потребе овог текста кориштени су подаци из књига монаха Павла Кондића „Цетињска богословија 1992-2002“(Цетиње, 2002.г.) и „Цетињска богословија 1863-1945“ (Цетиње, 2005.г.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: