140 година од рођења славног српског лингвисте Александра Белића

У овој години навршило се 140 година од рођења Александра Белића, организатора научног живота, оснивача Друштва наставника српског језика, Славистичког друштва Србије, једног од покретача и учесника међународних конгреса слависта.

Години која се ближи своме последњем дану обележавамо 175 година од оснивања Друштва српске словесности – претече Српске академије наука и уметности. Целе године наша научна, културна и свеколика јавност је подсећана на овај важан датум из историје културе српског народа. Академија је на свој начин обележавала овај датум. Организовани су научни скупови, предавачке трибине, изложбе, а и издавачка делатност носила је печат овог јубилеја. Била је то и прилика да се подсетимо на многе заслужне чланове САНУ и њених претеча. Међу њима свакако треба да се присетимо и академика Александра Белића, највећег српског лингвисте из прве половине прошлог века, члана свих словенских академија наука. У овој години навршило се и 140 година од његовог рођења (2. 8. 1876 – 26. 2. 1960).

Александар Белић је рођен у Београду, где се, по завршетку гимназије, уписао се на историјско-филолошки одсек Велике школе. Његов учитељ Љубомир Стојановић, видевши у њему посебно обдареног студента, послао га је на студије у Одесу, затим у Москву. По завршетку студија А. Белић се враћа у Београд и започиње каријеру као доцент на Великој школи 1899, а 1905. као ванредни професор. Године 1900. отишао је у Лајпциг, где је одбранио докторску дисертацију и вратио се 1901. у Београд. По оснивању Београдског универзитета изабран је за ванредног професора 1905. године. Те, 1905, биран је за ванредног, а 1906. за редовног члана Српске краљевске академије. Постао је њен председник 1937. године и на тој дужности је остао до своје смрти, као председник с најдужим стажом у историји Академије.

Александар Белић је одмах почео да развија научну делатност. Године 1905. покреће часопис „Српски дијалектолошки зборник“, чију је прву књигу испунио својом монументалном монографијом Дијалекти источне и јужне Србије, што се може сматрати за истинско уобличавање дијалектологије као научне гране. На молбу чувеног слависте Бодуена де Куртене написао је опширна упутства за испитивање народних говора, која су објављена у гласилу руске академије 1913. Убрзо (1913), покреће „Јужнословенски филолог“, намењен ширим филолошким истраживањима, до данас најзначајније лингвистичко гласило на словенском југу, а потом и „Нашег језика“ (1932), трећег лингвистичког часописа – за проучавање књижевног (стандардног) језика и језичке културе.

У време кад је у научни живот Србије ступио Александар Белић српски књижевни језик вуковског типа био се већ развио у изграђен језик. Такође, већ је био завршен процес српско-хрватског језичког уједињавања преузимањем вуковског књижевног језика од стране Хрвата: 1899. године у Загребу је објављена Маретићева „Граматика и стилистика хрватскога или српског језика“, у чијем предговору је аутор истакао да је све рађено по Вуку и Даничићу. Белићу је ово језичко јединство било блиско; српски вуковци су веровали у идеју једног, српског, народа са једним језиком и три вере, политичка елита – једног, југословенског народа. Хрватски вуковци су остварили идеју језичког јединства. Српски књижевни језик је послужио да се штокавци католици, чакавци и кајкавци (уз помоћ вере) обједине у јединствену хрватску нацију. И после Другог светског рата, Александар Белић се укључио у процес обнове српско-хрватског језичког заједништва. Истина, по сведочењу Михаила Стевановића имао је резерву према анкети о обнови српско-хрватског језичког јединства док се није „уверио да та анкета није покренута по било чијој сугестији, са ма које стране“, очито верујући да то неће с друге стране бити опет орочено.

Велике су Белићеве заслуге за изучавање српског језика, како на историјској, тако и на савременој равни. Кад је посреди савремени српски језик, вишеструко је задужио српску науку – од акцентологије до синтаксе; сматра се једним од оснивача словенске синтаксе, посебно синтагматике и синтаксе глагола. Прихватио је позитивне особине младограматичарске школе, посебно најпрогресивније идеје руског лингвисте Фортунатова Своје теоријске погледе на језик изнео је у обимном двотомном делу „О језичкој природи и језичком развитку“. Милка Ивић, наш водећи познавалац опште лингвистике, истиче да је инсистирао да се речи испитују с погледом на њихов облик, функцију и значење. У његовим погледима да именица подразумева „збир особина“ М. Ивић види претече теорије генеративне семантике.

После Другог светског рата Александар Белић се поново нашао на почетку: било је нужно обновити рад Универзитета и Академије, односно окупљати десеткован научни кадар. Године 1947. при Академији се оснива Институт за српски језик, у који се преносе лексикографски и сви велики послови на плану проучавања српског језика. Белић је изабран за првог директора Института и на тој функцији ће остати до краја живота. Поново покреће сва три часописа, који у току рата нису излазили. Стара се о стварању научног кадра: сви српски лингвисти из друге половине прошлог века његови су ученици, многи су постали велики научници, а међу њима су и академици Ирена Грицкат и Митар Пешикан – из Института за српски језик САНУ; у Институту су каријеру започињали и Милка и Павле Ивић, професори Новосадског универзитета, његови ученици су и академик Михаило Стевановић са Београдског и академик Јован Вуковић са Сарајевског универзитета.

Поред свега поменутог, Белић је био и организатор научног живота, оснивач Друштва наставника српског језика, оснивач Славистичког друштва Србије, један од покретача и учесник међународних конгреса слависта. Било је планирано да се Трећи конгрес одржи у Београду у јесен 1939, али је 1. септембра уследио напад фашистичке Немачке на Пољску. У таквим околностима је одлучено да се откаже његово одржавање. Требало је да прође осам деценија да Београду поново буде поверена организација таквог научног скупа: 2018. године у Београду ће се одржати 16. међународни конгрес слависта, на коме ће српски слависти подсетити свет славистике на великог српског лингвисту и заслужног слависту академика Александра Белића.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: