138 година од смрти прве српске сликарке Катарине Ивановић

Пише: Милица Краљ

Основна потреба за разумевањем културног наслеђа у великој мери одређује и наш однос према традицији као ниво свести о себи у замагљеном огледалу све захтевнијег света, а и изнад свега наш однос у памћењу и чувању особеног и самосвојног културног идентитета.

На самом почетку српских сликарки налази се име Катарине Ивановић, прве школоване сликарке код Срба, које уз све оне које ће доћи након ње чини основу националног сликарског хоризонта.

„ Срб – дјевојка кист владати вјешта“ – како ју је у пјесми „Тројесестарство“ назвао Сима Милутиновић Сарајлија:

„Честитој и надобичној / Љубитељки краснига знања/ господични Сербкињи / Катарини Иванович/ Стојно – Београдски / а овда у Бечкој Академији / Живопис преуспешно учећи / Каконоти наипервој / Серб -Красарки /…  – а коме ће она на ове узвишене речи узвратити портретом.

Ова пјесма објављена је у 49. броју Сербског народног листа 1837. године.

Катарина Ивановић је рођена 15. априла 1811. године у Угарској у варошици Весприм у породици грађевинског предузимача, од оца Лазара и мајке Марије.  Угледна породица Ивановић имала је значајну улогу у српској православној цркви у Стоном Београду. Дјетињство је провела у Столном Београду ( данас Секешфехервар у Мађарској) у српској језичкој заједници која се чувањем националних обележја, противила промени идентитета.

Још у раном дјетињству мала Катарина је имала само једну жељу да постане сликарка. Сликарство је почела да учи  у Пешти у атељеу Јожефа Пешког, и то захваљујући издашној новчаној помоћи трговца Георгија Станковића, оца чувеног композитора Корнелија Станковића и једног од утемељивача Матице српске. После смрти родитеља Катарина је забринута за даљи наставак школовања, али јој несебично помаже мађарска грофица Чаки, врло утицајна жена и мецена даровитих уметника. Она Катарини омогућује  да сликарство више од пет година учи у Бечу у Уметничкој академији, гдје жене у то доба нису имале приступ.

Након школовања у Бечу Катарина путује по земљама Европе( Италија, Француска, Холандија) где се непосредно упознаје са сликарским узорима и стиче незаменљива и драгоцена искуства.

У  Сербском народном листу излази и први текст о њеном раду чији је аутор Теодор Павловић(оснивач Текелијанума и Музеја Матице српске, уредник Летописа Матице српске и уредник алманаха за српске жене „ Драгољуб“.

Он пише:„Прва је у роду србском од женског пола, која је у светиј храм художества ступила, об Богиње посвешеније примила, и кистом живописанија управљати научила.

Катарина је у Бечу упознала Вука Караџића и круг његових пријатеља и они  јој пружају несебичну подршку у раду. Ту се упознаје и са идејама националног препорода, претплаћује се на сликарске алманахе и почиње да ради историјске композиције и предаставе са националном тематиком, потпуно неуобичајене за женска интересовања,  које су је целог живота привлачиле и представљале срж њеног сликарског рада.

У Бечу ради величанствену  слику Србски Омир или Слепи српски гуслар.

Али њено прво уметнички зрело дело је Аутопортрет из 1836. године, слика која је постала особени знак српског бидермајер сликарства. На овој слици видимо младу самосвјесну жену, обучену у свечану хаљину, са модерном фризуром и руком која нехајно дотиче наборе цвета, можда руже, изнад груди.   Истовремено ради и Портрет младог мушкарца ( по узору на сликарство бечког бидермајер стила и сликаре Јеозефа Данхаузера, Леоплода Купелвизера и Фердинанд Георг Владмилера, као резултат натуралистичког осјећања).

Њена следећа слика Корпа са грожђем представља прву тематско- ликовно заокружену мртву природу, која по свим особинама, спада у најзначајнија њена дела са савршеним осећајем за материјализацију.

Ради и први женски портрет Портрет Анке Ненадовић, млађе сестре књегиње Персиде Карађорђевић, а касније и Портрет Персиде Карађорђевић. Ово су први портрети које је урадила једна жена у српском сликарству. Насупрот Аутопортрету из 1836. године, који је одмах вреднован као изузетно значајно дјело, стоји Портрет Данила Р. Данића   који представља савршен облик споја романтизма и бидермајер стила.

У Минхену борави двије године ( 1844 – 1846) гдје  на Академији студира  историјско сликарство. У Минхену почиње да ради познату композицију Ослобођење Београда (1806). Средишњи дио композиције представља Узин Мирка Апостоловића, около њега су устанички прваци, са Петром Јокићем; она тежиште помера са главних устаничких јунака Карађорђа и Васе Чарапића на мање познате, на оне који истом мјером учествују у борби. Савременици њени нису препознали снагу ове слике, чија је једна од верзија добила награду 1845. године у Минхену.

Жеља надахнута родољубљем  за одласком у Србију у Београд испуњава јој се 1846. године  и као једина жена умјетница добија понуду за израду портрета. Али као и Милицу Стојадиновић Српкињу, пјесникињу, београдска културна елита, у тек ослобођеној земљи,  равнодушно је примила њен долазак, не омогућивши јој ни да добије пристојан посао који би јој омогућио нормалан живот.  Траже је да слика само портрете београдских госпођица, богаташких кћерки, које и не желе да знају да је пред њима једна од врсних сликарки о чему говори и ова тужна епизода.

Наиме, портретишући једну од тих малограђанки у пејзажу, почела је киша. Надмена госпођица је ускочила у фијакер и оставила Катарину да се по киши и блатњавим улицама  враћа пешке неколико километра до куће.

Катарина је читавог свог живота сањала да слика славну и херојску историју свог народа, спремна да заводљив живот у европским градовима замени за живот у ондашњој Србији( исто онако како је заносна и уклета пјесмотворка  Милица из прека, из Фрушке, заносно пјевала о Србима, да би у у њеном средишту завршила живот као убога просјакиња) али узуси нове средине јој то не омогућавају. Један од разлога неприхватања можда је био и тај што је врло лоше говорила српски језик иако га је у Бечу учила у друштву окупљеног око Вука Стефановића Караџића.

Прва жена академик код Срба

Одлази из Београда у Загреб Људевиту Гају, разочарана суровим односом матице земље према себи.. Писмо препоруке Фрање Заха Људевиту Гају, описује ње суморни положај:

Једна србска уметница! Доиста реткост! Ја сам увјерен да је већ само то довољно да кад човјека, који има смисла за умјетност као ви, пробуди наклоност према г-ђици Ивановић. Могу ли вам боље препоручити него ако вам рекнем да је г- ђица Ивановић замјенила Минхен с Београдом из љубави према домовини. Стога није могла стећи  у том друштву заслуженог признања. Због тога се не би нипошто потужила да је могла ма какво запослење наћи које би одговарало њеном таленту. Нико се није могао да од ње наручи једну хисторијску слику. Морала се задовољити поруџбином портрета.“

Но и поред свих неповољности у љубљеној јој земљи, она као сваки прави родољуб, писмом министру просвјете Србије 1873. све своје слике уступа српској држави, Народном музеју, као и новац за њихово одржавање.

Интелектуални део српског друштва знао је да процени и вреднује њен рад и њено родољубиво залагање, те подносе предлог да постане члан Српског ученог друштва 1876, данас Српске академије наука и уметности и она тако постаје прва жена академик код Срба.

Са осјећањем искрене захвалности она на пријем у овај највиши храм науке и уметности,  одговара писмом:

„Ја којој су дани избројани задовољно умирем, а вама Господо моја за људство, за род мили, за увеличавање љубљене домовине Ваше, дуг и срећан живот желећи , и вечну хвалу Вам за дично ми одликовање одавајући…“

Након Загреба у коме није дуго остала враћа се у Стони Београд и повучено и у миру ради у свом атељеу. Значајне слике из тог периода су:Младић са писмом, Портрет Теодора Аџића( стонобеоградског проте), Смрт сиротице и Смрт богаташице, Миле вијести, У свом атељеу( слика која оличава Катаринин аутопоетички кредо – интимна усредсређеност женског бића преданог уметности).

Умрла је у Стоном Београду 22. септембра 1882. године, а 1967. године њени посмртни остаци су пренети на Ново гробље у Београду.

Од 48 њених познатих дјела ( Глава човјека смеђе браде, Глава старијег обријаног човјека, Глава човјека с другом брадом, Старица се моли пред објед, Повратак с литије, Христова молитва, Плаштаница, Васкрсење христово, Катарина Дохгали, Врачање,Виноградар, Дочек Србкиње јелене угарске, Заклетва краља Матије орвина, Патријарх цариградски анатемише раскош, Турски поклисари просе Мару….).

Десет Катарининих слика је изгубљено и познате су само посредно. У фонду Матице српске у Новом Саду чува се и излаже 5 њених дела, а остала се налазе у Народном музеју у Београду.

„Катаринине слике имају не само националну него и уметничку вредност. Оне су јасно сведочанство да је наш народ културан, када у њему и женске, даном приликом, могу да дођу до знатног савршенства у уметности. Уједно је она леп пример српског родољубља, и како свесна Србкиња, ма по месту била члан које друге државе, сматра данас Београд за културно средиште целокупног народа нашег – признање је одато Катарини Ивановић од стране управе Народног музеја.

Живела је живот који јој неће дати умрети – пише Михајло Валтровић, професор археологије на Филозофском факултету у Београду – јер је име бесмртно свију оних, који су осјећали и радили за свој род.

МИЛИЦА КРАЉ

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: