Рађеновић: Нећу иницирати уклањање спомен плоче изнад врата Старог града
Градоначелник Будве Лазар Рађеновић казао је да извршна власт Општине Будва неће иницирати уклањање спомен плоче српским ослободиоцима.
Плоча, која је прије осам деценија постваљена изнад главних улазних врата у Стари град, по ставу Комисије за постављање спомен обиљежја Министарства културе, није историсјки утемљена, па по Закону Општина има право да покрене иницијативу за њено уклањање.
Уколико то локална управа не учини, држава би могла да је уклони примјеном Закона о заштити културних добара.
Држава скида таблу са натписом да су српски војници ослободили Будву
Најава државе да би то могла учинити, изазвала је буру у јавности, а Рађеновић каже да ће прије него ли донесе било какву одлуку прво чути мишљење грађана.
„Из угла мога посла тему плоче на улазу у Стари Град доживљам са три аспекта. Први је легалност постојања плоча, која је са аспекта органа Општине Будва постваљена легално, јер је постваљена прије 1971. године коју узимамо као граничну. Имамо потврду да је то урађено 1931. и то нас не обавезује да журимо са неким активностима на неким другим одлукама. Други аспект је у правцу историјских факата и то остављам људима који су отворили ту полемику из домена своје стручности. И трећи аспект је размишљање грађана, које ми је веома важно и које желим да пажљиво сагледам. На бази тога утиска ја ћу донијети одлуку. Са данашње перспективе прича о уклањању неког спомен обиљежја, не осврћући се чак и на његове историјске разине, не може донијети ништа добро Будви, као граду који се показао као отворен, који прима људе да живе са свих страна. Мислим да треба да гајимо вриједности афирмације наше државе и да те вриједности у свакој средини пажљиво извагамо, зато и ја желим да ослушнем све специфичности и све оно што наши грађани мисле“, казо је Рађеновић.
Nova srpska demokratija se jedina izjasnila protiv rušenja spomen ploče, hoćemo li čuti Bečićeve pulene u BD zašta se zalažu
Ovaj tekst dolje nema nekih dodirnih tacaka sa izjavom Lazara Radjrenovica ,aliima sa nasom stvarnoscu koja nam se svaki dan ponavlja i nase stanje samim tim kao PRAVOSLAVNOG naroda pogorsava.
U drzavi Crnoj Gori se Srbims Pravoslavne vjere krse sva ljudska i gradjansk prava,ruse crkve ukida jezik i ruse spomenici i obiljezja.svi mi se ovome moramo suprostaviti jer je ovdje odavno toihi scenario kakvi su drugi dozivljeli zaboravili pa im se ponovo dogadja ,radi se o Ukraini koja je kao sto vidimo danas na udaru Zapada i svega sto je moguce,a nije to pocelo od juce,kao sto ni ovo zlo nije pocelo kod nas juce ali je kontinuitet ubrzan.
Procitajte sta mrznja cini od nekda pravoslavnih vjernika do fanatika i mrzitelja,to se kod nas dobro osjeca i vid
Реч је, свакако, о Јозафату Кунцевичу. Године 1596, група православних епископа са Украјине, желећи да сачува богатство и привилегије, али и да има политички утицај у Краљевини Пољској, под чијом се влашћу налазила њихова земља, примила је унију са Римом – задржали су византијски обред, али су признали врховну власт римског папе и почели да га помињу на литургији. Малоруски народ је одлучно одбио да им се придружи и повео је скоро стогодишњу борбу за очување верског и националног идентитета: људи су илегално ишли на службе православног свештенства, илегално се крштавали, венчавали, сахрањивали. Јозафат Кунцевич је, пак, био ревносни следбеник уније с Римом и као унијатски владика, уз помоћ државне силе и принуде, кренуо је да се обрачунава са онима који не признају папску власт. Откривао је тајна литургијска сабрања православних и растурао их, наређивао хапшења оних који не пристају да се поунијате, бацао непослушне на суд, денунцирао угледне православце као непријатеље пољске државе. Да би лудило било још веће, ископавао је лешеве сахрањених по православном обреду и – спаљивао их. Литвански канцелар Лав Сапјега, опуномоћеник пољског краља, иначе ревностан римокатолик, морао је, 12. маја 1622. године, да овог безумника писмено опомене да не сме људе да „приводи унији тако насилним средствима“. Навео му је низ теолошких разлога, али није прећутао ни политичке – рекао је да је православно становништво било мирно и радно пре но што је Кунцевич дошао да им намеће папизам, а да сада стално постоје буне и немири изазвани верским разлозима. Боље да су остали мирни грађани у својој вери, него што су сад непрекидно у бунту. Упозорио га је на још један тежак преступ – насилно затварање православних храмова. И пита Сапјега Кунцевича: „Кога сте Ви уловили таквом својом суровошћу, толиком строгошћу, запечаћивањем и затварањем цркава? (…) Навукли сте опасност на државу, а можда и пропаст свима нама католицима“. Па ипак, Кунцевич се није уразумио – следеће, 1623, са својим „горилама“ упао је на православни богослужбени скуп и почео да руши све пред собом. Разјарени народ га је убио… И папа Урбан Осми је овог зликовца назвао блаженим, а папа Пије Девети, онај што је прогласио догму о незаблудивости римског папе, светим. Папа Пије Једанаести, 1937. године претио Србима да ће зажалити што нису прихватили конкордат, поводом тристагодишњице Кунцевичеве смрти написао је енциклику, тврдећи да је Кунцевич „залог мира и жиг јединства“ и позивајући православне на унију с Римом. Отац Јустин Поповић (још један новоканонизовани, а „демоде“ српски светац ), том приликом је записао да такав папин гест „јасно показује колика провалија постоји између Римокатолицизма и Православља, између римокатоличког и православног поимања цркве, светости и јединства“ (можда је управо због оваквог Јустиновог „фундаментализма“ његова догматика избачена с Богословског факултета у Београду, а уџбеник догматике за младе српске теологе представљају чланци титуларног, без пастве, цариградског митрополита Јована Зизјуласа, једног од главних заговорника сједињења са Римом).