• Друштво
• Изабрано

107 година од оснивања аустроугарског логора за Србе

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Фото: Википедија

Логор Нежидер је био аустроугарски концентрациони логор који је постојао почетком 20. столећа, односно у време Првог светског рата.

Налази се 50 км југоисточно од Беча. Овај казамат је основан, супротно међународној Женевској конвенцији 1899, 1906, 1907. Ту су доведени припадници славенске скупине народа, највише Срба и Руса (цивила и војника).

У периоду 1914-1918 док је Велики рат трајао аустроугарска Влада је утамничила најмање 200.000 Срба (три четвртине су били цивили). До овог податка је дошао Мирољуб Вучковић, који је ове податке презентовао у Паризу 1919. године на Версајској мировној конференцији.

Око 15.000 Срба је било затворено у Нежидерском логору, а слободу након рата је угледала само једна трећина, док су остали убијени или помрли од глади, болести, хладноће…

Занимљивост у вези овог концентрационог логора је што је аустроугарска власт ту доводила српску интелектуалну елиту и високе официре (научник Милутин Миланковић из Даља, песник Сима Пандуровић, црногорски сердар Јанко Вукотић и други).

Дуго времена Нежидер је био логор за распоређивање логораша по осталим концентрационим логорима широм Хазбуршке монархије (Велики Међер, Арад, Омолуц, Терезин, Ашах, Болдогасоњ, Шопроњек, Јиндриховице, итд).

Нежидерски логор је постојао све до краја Првог светског рата.

Настанак логора: 

Логор Нежидер се налазио у источном делу данашње Републике Аустрије, у покрајини Бургенланд, у равници између Нежидерског језера и Лејтонских брда, на ободу некадашњег града Нежидера (данас је то Нојзидл на Језеру) око 15 км од границе са Републиком Мађарском и 50 км југоисточно од града Беча.

Био је смештен у старој касарни Хусарског (коњичког) пука са пратећим зградама. Први логораши у овај концентрациони логор су стигли возом из Краљевине Србије у септембру 1914. године, након крвавих борби у Сремској офанзиви, када је србска војска претрпела велики неуспех.

Подела и организација: 

Логор Нежидер је био подељен на три блока.

ПРВИ БЛОК је био састављен из две веће зграде. У једној је била смештена команда логора, у другој су биле канцеларије, магацини, затвор, кантина, ресторан и башта за официре. Са спољне стране друге зграде степенице су водиле у војничке собе.

ДРУГИ БЛОК је на оба крила имао по 10 коњушница у које је укупно могло стати 100 коња. Тавански простор је служио за смештај и одлагање различитих предмета, справа, машина неопходних за функционисање логора.

ТРЕЋИ БЛОК је имао мањи број коњушница, радионице, ветеринарску амбуланту, купатило и пуковску болницу.

Услови у логору: 

Цeо логор je био бeспрeкорно обeзбeђeн, огрaђeн бодљикaвом жицом. Истоврeмeно, спољa и изнутрa био je освeтљeн изузeтно високосветлећим лaмпaмa коje су билe постaвљeнe нa стубовe. И поред тога, овде су патролирале страже у групама по 4-5 војника.

На самом почетку постојања логора, свега три месеца услови за живот су били пристојни, али се то врло брзо изменило. Заробљеници су масовно умирали од болести глади, заразних болести и неодговарајуће лекарске помоћи.

Сви интернирци су имали радну обавезу која се разликовала од њиховог интелектуалног, материјалног статуса, стручности и узраста. Рад је био строго испланиран и организован и на њега се ишло без обзира на временске услове. Званично радно време, које се није увек поштовало, је било од 07-14 часова.

Првих неколико месеци постојања логора храна је била задовољавајућа и по квалитету и по квантитету. Убрзо је постала лошија у сваком смислу тако да је почетком 1915. у логору завладала глад, а за њом и болести. У зимским месецима, логораши су оболевали од прехлада и сл.

Влада Краљевине Србије и Влада Краљевине Црне Горе су од 1917. слале пакете са храном у све логоре, па и у Нежидер, тако да су спасени неки животи. Брига о здрављу логораша није била адекватна. Логораши су болницу звали „Чекаоница смрти”. Постојала је могућност поштанске кореспонденције. Писма и пошиљке су путовали по више месеци од једног до другог одредишта.

Логораши су свакодневно, у било које доба дана или ноћи, без основа, кажњавани или тучени корбачем, кундаком, дрвеним или металним палицама, шамаром… Дозвољено им је да, у складу са условима, организују неки вид културног и забавног живота (позориште, мешовити хор, хор свештеника, оркестар).

За децу од 7-15 година је у пролеће 1916, највероватније под притиском неких хуманитарних организација, отворена школа.

Особље логора: 

Командант логора био је Јулијус Вајнграбер, пуковник у резерви, запамћен као строг, прек и онај кога су се заробљени људи највише плашили. Био је врло суров у својим методама мучења и садистички настројен према логорашима који су се бојали да га не гледају у очи.

Логорски лекар је био др Армин Гримфелд.

Православни свештеник који је обављао обреде сахране био је Сава.

Затварање логора: 

Логор Нежидер је распуштен пред сам крај Првог светског рата, тачније 30. октобра 1918. године, када су аустро-угарске власти у страху од савезничке војске (србске и француске) која је силовито јуришала после пробоја Солунског фронта према Алпама.

То је урађено тако што се тог дана логорска стража само повукла из логора јер су се бојали освете, а дан касније сирена за устајање није ни засвирала. Неколицина интелигентних и способних су схватили о чему се ради, те предузели кораке за евакуацију логораша. Основан је Одбор за евакуацију који је даноноћно радио на томе да се сви логораши пребаце за Србију.

У томе су им помагали и мештани Нежидера и железница, тада већ распале Хазбуршке монархије. Свакодневно је возна композиција 4 вагона, односно 300 логораша одлазила пут Србије путем: Беч – Будимпешта – Суботица – Нови Сад. Тамо су их дочекивали мештани Новог Сада и смештали по кућама, а после Дунавом пребацивали у Срем.

Извор: Злочин над Србима

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: