105 година од побуне бјелопавлићких учитеља (1916-2021): Доследни Српству и учитељском позиву (13)

Миљан Станишић,; фото: Српска 24
Пише: Миљан Станишић
БЈЕЛОПАВЛИЋКИ УЧИТЕЉИ ЗА УЈЕДИЊЕЊЕ
Бјелопавлићки учитељи, браниоци ћирилице и Српства су по повратку из заробљеништва били истакнути поборници уједињења Црне Горе и Србије и томе великом чину, вјековном сну генерација да се Српство уједини, дали су и свој лични печат. Учитељ Ново Вучић био је и посланик Велике Народне Скупштине, која је новембра 1918. године донијела одлуку о њиховом уједињењу.
Они су и послије тога чина наставили да се баве часним позивом српског учитеља и то већина у истим мјестима гдје су и радили, када су 1916. године и дали оставке на службу аустроугарском окупатору. Иако су били изузетно цијењени и поштовани због претходних заслуга, они за себе нијесу тражили никакве повластице, већ су обављали посао учитеља за којег су се школовали и поднијели велике личне жртве. Свој ауторитет заложили су за отварање Гимназије и Учитељске школе која је премјештена из Пећи у Даниловград, што су и власти учиниле захваљујући и заслугама ових учитеља, али и великом доприносу Бјелопавлића у минулим ратовима и самом чину уједињења Црне Горе и Србије и стварања државе СХС.
Планови за отварање Гимназије у Даниловграду нијесу у почетку наилазили на разумијевање због, како им је образложено, близине исте у Подгорице, а изискивало је велике материјалне, кадровске и др. трошкове, и да је довољно било то што су добили Учитељску школу.
Нарочито су истрајавали да добију Гимназију поменути учитељи, уз подршку других колега, као и бројних Бјелопавлића, који су изразили спремност да сопственим средствима створе све потребне услове за оснивање приватне ниже Гимназије, која би имала тај статус докле се не би отворила државна. Учитељи су дали обећање да ће дјецу у овој школи учити без икакве материјалне надокнаде, све док на такав начин не изврше притисак на надлежне власти да отворе државну Гимназију. За остварење овог подухвата свим грађанима је одређен порез, па је од прикупљених значајних средстава адаптирана зграда бивше вуновлачаре, чији су смјештајни капацитети одговарали функционисању оваквог типа школе, па су тиме оснивачи ове школе били сви становници Бјелопавлића. За несметани почетак рада школе била су прибављена сва потребна средства. Како су се створили сви услови за њен несметан рад одлучено је да се са почетком њеног рада не чека почетак рада државних школа, већ да настава почне почетком љета. На тај начин се жељело приморати надлежне органе да ову школу претворе у државну.
Иако је настава организована у изузетно топлим љетњим данима, интересовање ученика за похађање наставе било је велико, праћено радним еланом наставника да што више знања пренесу и оправдају њен рад, а ученика да што је више могуће „упију“ знања, као и житељима Бјелопавлића да им створе што боље услове за њен успјешан рад. Наставници су наставни процес изводили по одређеним наставним плановима и програмима, идентичним онима у државним нижим гимназијама, уз стручан рад и њихово несебично ангажовање. Када су се надлежни државни органи увјерили у озбиљност рада ове приватне школе, донијели су у другој половини септембра 1919. године одлуку о отварању четвороразредне Државне реалне Гимназије у Даниловграду, и био је дозвољен упис у први и други разред. Упис у други разред дозвољен је свим оним ученицима који су похађали први разред приватне Гимназије, јер су се увјерили да су квалитет наставног процеса и кроз њега стечених знања ученика били довољни да су ови ученици били припремљени и спремни да похађају други разред.