• Насловна
• Поглед
• Руски поглед

100 дана рата Русије и Украјине

1 min read

3 године ‎ ИН4С

Игор Дамјановић

Пише: Игор Дамјановић

Када се изабере влада 100 дана је рок за прво коментарисање њених резултата. Данас се навршава 100. дан рата Русије и Украјине, највећег сукоба на планети од краја Другог свјетског рата, сукоба који ставља дефинитивно тачку на међународног поретка формираног на Јалти и Потсадму 1945, претходно озбиљно нарушеног уједињењем Њемачке и ширењем НАТО пакта на Исток.

Лично до последњег тренутка нисам вјеровао да ће до рата Русије и Украјине доћи овог рата, бар не овај начин. Од земље која је своју спољну политику баштинила начелима на немијешања у унутрашња питања других земаља, Русија је формално правно према Украјини поступила на сличан начин као и НАТО 1999. према Србији и Црној Гори. Разлике политичке и стратешке ипак постоје. Док је НАТО нападао удаљене земље, са циљем да под контролу стави њихове ресурсе, Русија у Украјини покушава да заштити своју границу од непријатељски настројеног војног савеза. Да су Украјини врата НАТО пакта широм отворена континуирано су последњих годину дана понављали НАТО званичници, попут Столтенберовог замјеника Мирчее Јоане у августу, односно америчког секретара за одбрану Флојда Остина у октобру.

За Русију Украјина је стратешки, с обзиром на дужину заједничке границе, важна колико и Канада за САД. Хипотетички претпоставимо да Канада сјутра напусти НАТО (аналог распаду СССР-а 1991) да потом успостави стратешко партнерство са Русијом и Кином, да те двије земље на територији Канаде организују 2 државна удара (аналог Наранџастој револуцији 2004. и Мајданском пучу 2014), затим да уложе милијарде на финансирање есктремистичких групација чија је једина мисија да шире мржњу против сусједне САД и на крају могућност од распоређивања руских и кинеских ракета на територији Канаде постане извјесна. За оне који имају дилему како би САД реаговале да крене овај теоретски процес постепеног распламсавања непријатљства са Канадом, нека обрате пажњу на Кубанску кризу из 1962, када су за неупоредиво мању стратешку пријетњу СССР-а Американци били спремни да покрену Трећи свјетски рат.

Русија је нападом на Украјину поред конкретних војних, политичких и стратешких циљева покушала да демонстрира да је поново постала суперсила, кадра да побиједи земљу са највећом територијом у Европи и популацијом од 44 милиона, земљу која се за рат активно спремала и била споља спремана пуних 8 година. Са војне тачке гледишта може се рећи да су обје стране постигле одређене успјехе. Руска авијација је првог дана рата практично ставила под контролу небо над Украјином и уништила већину ПВО противника, укључујући и системе Бук М1 и С-300, извршила низ смјелих хеликоптерских десанта, док су руске крстареће и балистичке ракете демонстрирале супериорност. Међутим са операцијама копнене војске је запело.

Русија је стављајући под контролу Херсонску област и стратешки важне дјелове Запорожске копнено повезала Крим са својом јужним областима. Размјере територије коју је руска војска ставила под своју пуну контролу најбоље илуструје 850 км дуг путни правац од руске границе са Доњецком области до границе Херсонске области Крима, данас под пуном контролом руске војске и безбједан за одвијање саобраћаја. Тим путем прошао сам прије 15-ак дана.

Остале релативне успјехе Русија је постигла у Доњецкој и Луганској области. Послије жестоких борби и уништења до 80% стамбеног фонда и индустријске зоне Мариупоља, руска војска и милиција ДНР је заузела је овај индустријски центар и стратешки важну луку. Тамо су потпуно уништене елитне јединице украјинске морске пјешадије и главнина снага злогасног, неонацистичког батаљона (пука) Азов. Њихова понижавајућа предаја била је посебно важна за руску страну. Излазак са подигнутим рукама из Азовстаља, нових икона украјинског национализма које су се свега неколико дана раније јавно заклињале да ће прије умријети него предати се непријатељу, срушио је мит како о њиховом херојству и спремности да погину за отаџбину.

Чини се такође да је то погубно дјеловао и на морал преосталих снага на Донбасу, које од тог момента предаје Азова све чешће се повлаче са бојног поља и лакше одлучују на предају. Број заробљених украјинских војника само на Донбасу пребацио је 8000.

То што је успјела да претходних 100 дана држи изузетно висок морал и бори се без расула у својим редовима само по себи је успјех за украјинску армију. Када томе додамо да је у правцу Харкова и Кијева зауставила руско напредовање можемо слободно рећи да је украјински отпор изнад свих очекивања. Материјални губици за сада се компезују чињеницом да је готово сва борбена техника совјетске производње из арсенала чланица бившег Варшавског пакта, за изузетком Мађарске, пребачена је у Украјину. Совјетску технику слала је и влада у Берлину, конзервирану у магацинима некадашње Источне Њемачке. Од савременог наоружања Украјина је добила највише из САД, Пољске и Турске. Најзначанији су за сада протеивоклопне ракете НЛАВ и Џевелин, далекометне хаубице М 777 (калибра 155 мм), те хваљени дронови Барјактар.

Портабл противтенковске ракете за сада су уништиле велики број тенкова и других оклопних возила руске армије, док је ефективна употребљивост далекометне артиљерије на бојном пољу за сада упитна. Америчким хаубицама М777 у недељу и понедељак Украјинци су дејствовали по градским четвртима Доњецка. Том приликом убијено је најмање 11 цивила, укључујући дјецу и труднице, док су десетине рањене. Када је школу Број 55, око 9:30 по Централноевропском времену ударила је украјинска артиљерија и убила 5 људи, ја сам се налазио на неких 300-400 м одатле, на главном градском тргу и имао укључење у јутарњи прогам ТВ Хепи. У моменту удара ослабио је сигнал Интернета и звук престао, а колеге из Београда нису разумјеле одмах о чему је ријеч.

Поред већ добијеног оружја, Украјина тражи и ПВО системе Патриот и балистичке ракете дугог домета. Званично САД од испорука таквог оружја се за сада уздржавају због страха од могућег одговора Русије. То не значи да би Русија напала територију и циљеве чланица НАТО које наоружавају Украјину, већ би из одмазде савремено и убојито оружје могла да прода америчким противницима попут Ирана, Сјеверне Кореје, либанског Хезболаха и других.

Када је почетком марта постало јасно да Запад неће оклијевати у снадбијевању Украјине, не само застарелим совјетским, већ и оног савременим оружјем, остаје нејасно зашто је руска војска тек крајем априла почела да бомбардује украјинску жељезничку инфраструктуру, преко које се већина западне војне помоћи доставља. Нејасно је и зашто се до сада крајње ограничено користи стратешка авијација, авиони Ту-22, Ту-95 и Т-160. Ови моћни ваздухополови, који су последњих година прошли процес модернизације, спсобни да носе бомбе тешке и до 3 тоне, ефикасно и ефективно су коришћени у Сирији и Грузији, ратовима у којима је Русија остварила блиставе побједе. Нејасна је и ограничена употреба основног борбеног тенка Т-90 М, нема података да је у борбу увођена Т-14 Армата, а савремени оклопни транспортери Терминатор тек недавно су примијећени у офанзиви на Северодоњецк.

У првим недељама рата Русија је углавном користила тенк Т-72, тачније његову модификацију Б3, која далеко од тога да се показала сјајно. Да ли је легендарном совјетском тенку, чија је основа конструисана прије равно пола вијека, истекао рок употребе па му ни модернизација више не помаже, или је појавом дронова и убојитих лако преносних противоклопних ракета, употребљивост тенка у савременом ратовању донекле обесмишљена, питање је за војне експерте. Подсјетио бих и да је једини рат који је Израел де факто изгубио, био онај против љетњи из 2006. против Либана. Тада је шиитска милиција Хезболах противоклопним ракетама 9М133 Корнет, руским аналогом Џевелина и Нлава, десетковала моћне израелске тенкове Меркава.

Да руска операција у Украјини не тече по првобитном плану постаје дефинитивно јасно послије мјесец и по дана, када предсједник Путин за новог команданта именује генерала армије Александра Дворњикова. „То да ће нас на Истоку Украјине срести са цвијећем била је главна грешка, коју смо снажно осјетили у првих 5 дана рата„, изјавио је прије недељу дана генерал Владимир Шаманов, бивши прослављени командант ВДВ-а, активни посланик у Државној думи и до претходних избора предсједник парламентарног Одбора за безбједност.

Поред потцјењивања морала украјинске армије, руске обавјештајне структуре недопустиво су занемариле и ефекте осмогодишњег терора и тотланитарне пропаганде режима у Кијеву, који је све своје неуспјехе на економском и политичком пољу правдао мијешањем Русије у сукобе на Донбасу. Изложен буквалном зомбирању, просјечан Украјинац временом је почео да вјерује да је за његову биједу одговоран Владимир Путин, а не криминал и корупција кијевског режима и олигархије, односно изостанак жеље Брисела да под своје окриље прими огромну земљу са 44 милиона становника, много проблема и највећим процентом сиромаштва на Старом континенту.

Рат у Украјини са једне стране можда је срушио стереотип да је руска армија свемоћна, али и да је руска економија слаба и рањива. У економском рату са Западом Русија за сада има много више успјеха него на бојном пољу у Украјини.

Национална валута рубља према евру ојачала је за око 30% у односу на вријеме прије избијање рата, са 85 колико се рубљи за један евро издвајало у фебруару, на данашњих 65. Ефекти санкција за сада знатно више погађају просјечног становника ЕУ и САД него становника Руске Федерације. Да ли ће се ови трендови наставити у средњем и дугом року за сада је незахвално прогнозирати.

Данас, на 100. дан рата, сукобу у Украјини нажалост се не види крај. Бар не у наредних 100 дана. Оно што смо видјели у последње 3 недеље упућује да иницијатива полако прелази ипак на страну Русије. Кажу да је „војник без ратног искуства, ма како био обучен и опремљен, тек пола војника“. Уколико успије да побије изреку Валтазара Богишића „што се грбо роди, вријеме не исправи“, и на крају ипак побиједи, руска армија ће са искуством из Украјине постати војна сила без премца.

Извор: Печат

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: