ИН4С

ИН4С портал

Жртве и паралеле: Научно – ненаучно играње историјом

1 min read
Пасионираност црногорског публицисте Новака Аџића жртвама из периода Божићне побуне и комитског војевања, па и владавине династије Карађорћевића уопште, је интересантна.

Војин Грубач

Пасионираност црногорског публицисте Новака Аџића жртвама из периода Божићне побуне и комитског војевања, па и владавине династије Карађорћевића уопште, је интересантна.

Не постоји тема на коју реагује, коментар који поставља- а да у тексту не преовлада лицитирање бројевима жртава, или наводи описа злочина.

Тако се десило и тексту под називом “Пламенац је предлагао заједницу Црне Горе и НДХ”(1*), у којем се Аџић покушао осврнути на два моја текста на тему Меморандума, којег је Јован Симонов Пламенац послао 1941. године Владама сила Осовина. Од тога осврта скоро да није било ништа, јер се Аџић вратио старој причи о жртвама.

С обзиром на високи степен хипнотисаности Новака Аџића овим питањем, што онемогућава било какав смислен дијалог, неопходно се још једном осврнути на његово лицитирање жртвама на страни зеленаша- устаника и комита, те направити одређене паралалеле.

Реалне, поименичне жртве научног рада Новака Аџића

Број зеленашких жртава, скупа са цивилима, у временима Краљевине СХС, односно Краљевине Југославије- врло прецизно је утврдио управо господин Аџић и то предоставио јавности.

По том детаљном и поименичном списку Новака Аџића, у Божићној побуни је погинуло – 29. бораца на страни зеленаша, а у једанаестогодишњој комитској герили (од 1919. до 1929.)- 208 људи, што чини збирно 237. пострадале особе на зеленашкој страни у бјелашко – зеленашком обрачуну који се завршио 1929.године.

Послије 1929. године, у једанаестогодишњим политичким комешањима (од 1930. до 1941.) у Црној Гори су погинуле 24 особе разних политичких убјеђења, међу којима се налази и шест жртава са Белведере 26. јуна 1936. Тако добијамо укупно 261. жртву “режима Карађорђевића” од 1919. до 1941. године, све са погинулим зеленашима у Божићној побуни. Жртве бјелаша и контракомита- историчара Аџића уопште не интересују, и то је више пута наглашавао.

Колико је Аџић био темељан приликом прављења навееног списка зеленашких жртава, свједочи то што се међу 208. жртава на страни зеленаша налазе и четворица комита која су погинула у Херцеговини, један који је погинуо у Албанији, десет комита који су погинули приликом покушаја бјекства из затвора, шесторо умрлих у затвору и четворо умрлих у болници од последица рањавања. На том списку је седам цивилних жртава- шест жена и једно дијете (међу њима су четири члана трагично пострадале породице Звицер).

Иако је исправним научним поступком дошао до 208. жртава комита, скупа са цивилима, Новак Аџић и даље говори о “хиљадама погинулих Црногораца”, позивајући се на изјаве одређених историјских личности.

На другој страни, Новак Аџић је истраживањима утврдио и број запаљених зеленашких кућа, а те податке навео у тексту- “Списак опљачканих и запаљених домова црногорских родољуба (1919. -1920.)”, објављеном на порталу “Аналитика” 26. 08. 2016 године.

Aџић је тим списком поименично навео 120. уништених кућа током 1919. и 1920. године, гдје је убројана и кућа Петра Звицера у Рокочима (Цуце)- иако је она запаљена априла 1924.

И опет, независно од спознаје тога факта, Аџић и даље наводи историјске изјаве како је запаљено “на хиљаде црногорских кућа”, без напомене о нетачности податка.

Три примјера спиновање броја жртава

Тако г. Аџић у претходном тексту наводи следеће: “Црногорски премијер и министар Јован Симонов Пламенац је, након повратка из емиграције и предаје Београду, у листу “Балкан” написао и ово: “У 1918 и 1919. години Црна Гора је била сведена на гробље. Запаљено је хиљаде кућа и побијено на хиљаде Црногораца…” (1*)

Ову изјаву Пламенца Аџић је користио више пута раније, не само у својим текстовима, већ и у “отвореном писму“ којег је својевремено “послао” митрополиту Амфилохију и лидеру Српске листе Андрији Мандићу.

Од Аџића су дотичну изјаву преузели, а потом користили, др Горан Секуловић (“Црногорски идентитет” 2011.), Будимир Драговић (“Црногорско- српско савезништво и супарништво”, фељтон „Вијести“), али и скандалозни црногорски публициста Слободан Јовановић, о чему је било ријечи у мојој претходној колумни. (2*)

Осим изјаве Пламенца, Аџић је често користио и два навода Секуле Дрљевића.

Рецимо, често је цитирао дио његовог говора на Петровданском Сабору, одржаном у позоришној згради »Зетски дом« на Цетињу 12. јула 1941. године, гдје је Секула Дрљевић рекао следеће: “Попаљено је на хиљаде црногорских домова и поубијено, по подацима београдске владе, преко 2.000 Црногораца, вјерних црногорству и његовој државној слободи…”

Али и фрагмент књиге Секуле Дрљевића, издатој 1944. године у усташком Загребу, гдје Дрљевић каже следеће: »На неуспјеле устанке одговорено је казненим походима војске и јањичара на сва племена, која су судјеловала у устанку. Спаљивале су се куће и уништавала покретна имовина… Спаљено је преко 5.000 сељачких кућа…” (3*, стр. 108- 109)

Осим тога, Новак Аџић је, у смислу промоције своје књиге “Борци за независну Црну Гору 1918- 1941”, дао 2008. године интервју подгоричком листу „Република“, гдје је навео следеће податке:

“Под владавином Карађорђевића у Црној Гори, од 1918. до 1941. године,…, почињени су бројни злочини. Запаљено је на хиљаде црногорских домова (у оптицају је цифра око 6.000 кућа, које су, према писању српске штампе, Београдских листова „Балкан“ и „Трибуна“ попаљене од краја 1918. до 1921. године). Побијено око 9.000 црногорских грађана… Протјерано на хиљаде патриота (емигрирало је преко 5.000 људи из Црне Горе од српског терора и зулума…”(4*)

Поређење- научног истраживања и спиновања

Сада, када имамо све податке, можемо упоредити спиновања Новака Аџића са резултатима истраживачког рада Новака Аџића. Да видимо, за почетак, шта је с бројем запаљених кућа.

Дакле, имамо Пламенчеву изјаву да је “запаљено хиљаде кућа”, Дрљевићеву- “спаљено је преко 5.000 сељачких кућа”, и Аџићеву изјаву за “Републику”, гдје каже- “у оптицају је цифра око 6.000 кућа”.

Како се, по Аџићевом истраживању, радило о 120 уништених домова, испада да се грешка током спиновања кретала у опсегу од десет до педесет пута.

Исто се десило и са навођењем броја жртава. Дакле, имамо Пламенчеву изјаву да је “побијено на хиљаде Црногораца”, Дрљевићеву да је “поубијано преко 2.000 Црногораца”, а по Аџићевим истраживањима имамо укупно 237. жртава до 1929. године, скупа са устаницима и цивилима.

Још је драстичнији случај када Аџић, иако је списком утврдио 261. жртву “режима Карађорђевића” за двадесет двије године владавине, у “Републици” наводи “9.000. убијених Црногораца”, те испада да је број жртава увећао 35 пута.

Наравно, постоји реална могућност да је у Аџићевим истраживањима списак непотпун, да грешка може бити у дијапазону од неких 5- 10 одсто, или нешто више, али- то је ништавна грешка ако се узме у обзир да је увећавање броја жртава ишло у дијапазону од осам, преко тридесет пет- па све до педесет пута, односно од 800. до 5.000 одсто.

Нема сумње да су разне историјске личности себи давале за право да лицитрају с бројем жртава зарад достизања одређених политичких циљева. То је саставни дио процеса политичке борбе. Али, истраживачи који су утврдили нетачност тих навода, ако у овом времену користе те изјаве- требају уједно дати и напомену о реалном броју жртава, те неко образложење.

Селективни приступ научном раду- примјер и паралеле

Када историчар Аџић пребројава жртве, онда то ради једнострано. Зеленашке жртве је поименично регистровао, а на бјелашке се није нити осврнуо. Тако испада да Аџић пребројава жртве оне стране “за коју навија”, а не интересуја га “друга страна”, што је необично за неког ко пледира да буде научник.

На исти начин се односи и према жртвама комунистичког терора у “Лијевим скретањима”, којег спомиње само зато јер су- прилично пострадали и зеленаши.

Рецимо, у једном тексту од 2. августа 2016. године, наводећи да су Милован Ђилас и Иван Милутиновић главни кривци за “Лијева скретања”, Аџић каже следеће: “Комунисти су се сами хвалили у бројним својим документима, али и у појединим својим пјесмама да су по Црној Гори „побили зеленаше“.

И то су побили многобројне зеленаше, …, и то ван борбених окршаја, тако да је „црвени терор“,…, у суштини, био само друго име и еуфемистички параван за ратни злочин и тешке повреде правила и обичаја ратовања утврђеним Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. године. „Играли смо се људским главама као да су биле од купуса“ у рату- сам је признао Божо Љумовић у својој „Аутобиографији“.

Аџић у наставку осврта наводи и број жртава, те каже: „Лијеве грешке“, а заправо, „црвени терор“, однијео је ликвидацијом политичких противника као „сумњивих лица“, наводних „петоколонаша“ и „класних непријатеља“, без праведног и законитог суђења, током 1941. године 117. живота, а до априла 1942. број невино убијених износио је око 800. људи. “

Овдје већ можемо направити једну паралелу. Наиме, за двадесет двије године “крвавог режима Карађорђевића”- у Црној Гори је пострадао 261. човјек (по детaљном списку Аџића), а за само осам мјесеци је у “Лијевим скретањима” пострадало 800. особа у Црној Гори. Три пута више!

Аџић међу пострадалима види следеће: “Међу њима, били су и бројни истакнути зеленаши, прваци, чланови и присталице Црногорске странке (федералиста).”

Селективност Аџића је очигледна и када наводи “тешке повреде правила и обичаја ратовања утврђеним Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. године”.

Ево шта је о једној акцији групе комита на челу са Савом Распоповићем, који су 22. септембра 1922. године зауставили воз што је ишао из Бара за Вирпазар, цитирао сам Аџић:

“… на мјесту “Мушнице” у планини Суторману више села Туђемила зауставили су воз и из засједе пуцали на жандарме Јосипа Јанковића и Михаила Узива, који су из воза отворили били на њих пушчану ватру, те првога одмах убили, иза чега су наредили војницима да из воза без оружја изађу, што су ови и учинили, па су одмах ту пред возом убили из пушака наредника Јефта Јовановића, поднаредника Петра Скенчића, редове Алојза Филипића, Ивана Шировника, Антона Павовића, Франца Чаграма и Стјепана Парфемова.”

У освртима на овај догађај, Аџић не наводи конвенције нити њихово кршење, већ му ова акција личи на јуначки подвиг, иако је очигледно да је Распоповић могао дотичне заробљенике бар размијенити за заробљене комите који су били у затворима.

Да не говоримо о томе што је бесмисленим стријељањем заробљеника Распоповић сигурно изазвао жестоку контрареакцију друге стране, и довео до жестоког распламсавање сукоба.

Гледано из другог угла, скоро је сигурно да, рецимо, Крсто Зрнов Поповић не би наредио ово што је наредио и направио Распоповић.

Дакле, можемо закључити да, по Аџићу- у једном случају Хашке конвенције важе, а у другом не важе. Тачније, стријељање ратних заробљеника он у једном случају види као злочин, а у другом као јуначки подвиг.

Говор Дрљевића као повод и „окидач“ оружаног судара

У анализи „Лијевих скретања“ Аџић никада није узимао у обзир могућност да је талас агресивних оружаних напада комуниста на зеленаше могао имати повод у дивљању Секуле Дрљевића.

Наиме, послије Тринаестојулског устанка, Секула Дрљевић је 30. августа 1941 одржао говор преко Радио- Цетиња гдје је, између осталога, рекао: “Недостатак интензивног надзора над кретањем сумњивих особа по земљи искористили су енглески агенти, да организују црногорске комунисте, и то помоћу комуниста нецрногораца, већином Јевреја, и да направе завјеру противу црногорског народа и италијанске војске.

Четрнаестог јула комунистички луђаци, по наредби московскога диктатора Ђурђијанца Стаљина, напали су подло, из засједе, поједине малобројне посаде италијанске војске… Црногорски народ се, да би осигурао Црну Гору и своју будућност, мора са њима озбиљно и коначно обрачунати на овај или онај начин.

Црногорски комунисти и сви који им дошаптавају и који их финансирају нека упамте једном за свагда: независна црногорска држава успостављена је и остаје за све будуће вјекове… Позивам црногорски народ, а нарочито црногорске сељаке, да учине све, да што прије истријебимо губу из торине. То је једини пут ка срећној будућности.”

Елем, црногорски комунисти су, све су прилике, тај изазов Дрљевића- ко ће кога истријебити, изгледа прихватили.

Наиме, црногорски публициста Владимир Јовановић, истомишљеник Аџића, у једном свом тексту каже следеће: “Партизански Главни штаб за Црну Гору октобра 1941. у списак „издајничке клике“ Секуле Дрљевића, евидентира, како кажу „злогласнога“ Радојицу Никчевића, „сада предсједника општине у Пјешивцима“, затим учитеља Вука Станишића са Пелева Бријега, Ђока Рачића из Андријевице… Напомиње се: „Овакву олош треба тријебити као губу из торине“.(5*)

Резултат тога конфликта Аџић је само могао констатовати, а то је урадио овако: “Комунисти су најчешће путем силе, физичким ликвидацијама, затварањима и суђењима, истребљивали (и на крају рата истријебили) зеленашки покрет под оптужбом за „квислинштво“, „колаборацију с окупатором“ и „петоколонаштво”!

Наравно, Италијани су схватили да им борба до потпуног истребљења народа у Црној Гори није потребна, иако су имали под оружјем око 120 хиљада војника, међу којима и 20 хиљада припадника муслиманско- албанских милиција. Како су окупатору били потребни робови, а не гробови, они су Дрљевића, схватајући колико је он зло, експресно протјерали из Црне Горе.

На овоме завршавамо причу на историјске теме, и у вези Аџића, а моменат је да се кратко осврнемо на стање у Црној Гори овога времена, те направимо неке паралеле.

Елем, како се и данас често може чути термин “крвави режим Карађорђевића”- у опсервацијама медијских експонената власти, не спорећи да је тај режим био лош- биће интересантно направити поређење тога режима, по низу параметара, са данашњим политичким режимом у Црној Гори.

Параметри режима данашњице- оружани обрачуни и самоубиства

Рецимо, у Божићној побуни 1919. године погинуло је 29. зеленаша, а у Дубровачкој операцији, која се одигравала од 1. октобра 1991. до 26. маја 1992. године, према неофицијалним подацима, укупно је погинуло 165. војника и резервиста из Црне Горе.

Дакле, за вријеме ове власти погинуло је на Дубровачком ратишту пет ипо пута више црногорских грађана, него што је у Божићној побуни погинуло устаника- зеленаша. Како ова власт и њени медијски експоненети у жртве Божићне побуне не рачунају жртве бјелаша, нити их интересују хрватске жртве у Дубровачкој операцији, то је наведено поређење умјесно.

Послије завршетка Дубровачке операције, Црна Гора је постала полигон оружаних обрачуна, који су резултовали многобројне жртве. Подгоричке Вијести су, на примјер, 2012. године у једном ауторском тексту Јелене Јовановић навеле следеће: ”Према званичним подацима из Управе полиције од 1. јануара 1992. до 31. маја 2012. почињено је 460 убистава. Податке о убиствима из осамдесетих, али и из 90. и 91. године, „Вијести“ нису успјеле добити”. (5*)

Како је послије Божићне побуне, у сукобу са режимом Карађорђевића за двадесет двије године погинуло 232. људи, а за двадесет година владања овог режима погинуло 460. особа у оружаним обрачунима- испада да је садашњи режим у Црној Гори два пута крвавији “од крвавог режима Кaрађорђевића”.

Осим погибија у оружаним обрачунима, због неподношљиве економске ситуације, личног безнађа, као и мржње која исијава са медија које контролише власт у Црној Гори, дешава се запрепашћујући обим суицида.

Према информацијама Управе полиције Црне Горе за пет година (од 01. 02. 2011. до 01. 02. 2016.) десила су се 743 самоубиства у Црној Гори. Ево података o суицидима по годинама: 2011.- 163 човјека, 2012. – 148 људи, 2013.- 128 људи, 2014. – 164 човјека, 2015.- 140 људи. (7*)

За поређење, ево таблице коју је дао Новак Аџић, а која се односи на број погинулих комита и цивила послије Божићне побуне по годинама: 1919. године- 84 човјека; 1920.- 43 човјека; 1921.г.- 8 људи; 1922.г.- 17 људи; 1823.- 26 људи; 1924. – 9 људи; 1925.- 9 људи; 1926.- 5 људи; 1927.- 2 човјека ; 1928.- 1 човјек; 1929.- 4 човјека. Додатни коментар овоме није потребан!

И на крају, Новак Аџић је наводио да је “преко 5.000 људи емигрирало из Црне Горе од српског терора и зулума”, па нека буде да је тако, те да се нико није вратио, што није тачно.

А колико је људи емигрирало из “срећне Црне Горе” у задњих пар деценија може се погледати у ауторском тексту Горан Капора, објављеном у подгоричким „Вијестима“ 2016 године. (8*)

Наводећи да је исељеника 2003. године, када су посљедњи пут бројани, било 55 хиљада, Капор је констатовао да је у периоду од 1991. до 2015. из Црне Горе отишло чак 140.000 њених грађана.

Taj податaк о исељавању из Црне Горе потврдила је и Јакуб- Мариан мапа. По тој мапи, која показује стање популације у државама Европе, чак 22,1 одсто људи који су рођени у Црној Гори не живе у њој. (9*)

Тако испада да је за 22. године “злог режима Карађорђевића” из Црне Горе емигрирало 5.000 људи, а за 25 година актуелне црногорске власти чак 140 хиљада људи.

Димна завјеса за скривање реалне катастрофе у држави

Црна Гора је, све су прилике, с оваквим режимом прeшла црвену линију послије које се држава више не може опоравити ни под каквим условима.

У немогућности да се грађанима предоставе нормални услови за живот, у црногорским режимским медијима “бију се историјске патриотске битке” с циљем заоштравања ситуације и острашћивања грађанства.

У том смислу је направљена екранизација „Божићног устанка“, а у тој функцији су били и некакви фељтони у „Побједи“, које је уређивао извјесни Слободан Чукић, о чему ће бити посебан осврт.

Дакако, све те провидне медијске калкулације режима, далеке од суштине процеса далеких времена, презентоване кроз селективно извучене догађаје- у коначници представљају медијску димну завјесу, чији је циљ скривања трагедије Црне Горе овог времена.

А када се једног дана црта подвуче, не би било чудно да садашњи црногорски режим, са својим медијским десперадосима, добије статус- најгорег облика владавине у цијелој историји Црне Горе.

Референце:

(1*) (Новак Аџић, Пламенац је предлагао заједницу Црне Горе и НДХ, портал ИН4С, 5. јун 2017.)
(2*) (Војин Грубач, Кад бизарни квазибогомољци „развлаче свеце по блату“, портал ИН4С, 6. јун 2017.)
(3*) (Секула Дрљевић, »Балкански сукоби 1905-1941«, штампана 1944. године у Загребу (НДХ), репринт 1990. у Загреб)
(4*) (Новак Аџић, Скривана страница историје: “Карађорђевићи побили 9.000 Црногораца” Интервју, подгорички лист „Република“, 13. 10. 2008.)
(5*) (Владимир Јовановић: Петко Милетић и црногорско национално питање, портал ОКФ. Цетиње, 19.04.2017.)
(6*) (Јелена Јовановић, “За 20 година у Црној Гори почињено 460 убистава”, подгоричке Вијести, 9.7.2012. године)
(7*) (Црна Гора: Сваког трећег дана једно самоубиство, МОНДО, 01.02.2016)
(8*) (Горан Капор, “Из Црне Горе отишло 140.000 грађана”, подгоричке Вијести, 6.11.2016. године)
(9*) (Ово су Еуропске земље из којих је велик дио становништва побјегао у иноземство, хрватски портал- Јутарњи,2.02.2017.)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

11 thoughts on “Жртве и паралеле: Научно – ненаучно играње историјом

  1. Dok Milov rezim u danasnjem vremenu hapsi izmisljene puciste zbog pracki koje navodno posjeduju u drugoj drzavi, i proglasava Srbiju za okupatora dok istovremeno do zuba naoruzani NATO sa uperenim raketama, topovskim cijevima i avionskim bombama vrslja po Crnoj Gori i iznudjuje Milove odluke vec 20 godina, sa druge strane ispira mozak gradjanima velicajuci sacicu terorista koji su prije 100 godina maltretirali narod u Crnoj Gori i pucali u vojsku i policiju…

  2. A ko si pa ti te se stalno baviš istorijom?Kakve su ti stručne kvalifikacije?To što si miljenik Andrije Mandića!Srbi treba da budu svjesni činjenice da polako ulaze u srpsku verziju Novakadžićaizacije istorije,čiji su tipični predstavnici ovaj Grubač, namazani Budo, Markuš, famozni Kiković „istoričar“ itd, dok se u stvari Mandićeva ekipa boji ovo malo pravih profesionalnih istoričara Srba u Crnoj Gori.

    1. Такве ствари су у пропаганди допуштене. Памфлетисти и политичари могу да од муве праве слона и обрнуто. Новак није научник него пропагандиста несрбског титогорства, дакако за новац. Он рециклира старе реалне и измишљене жртве па чак се не устручава да као реалан извор наводи фалсификовану посмртовницу Шћепана Мијушковића, гдје су у фотошопу неки фалсификатори избрисали знакове навода код посрбљавају да испадне да Србијанци букваллно посрбљавају несрбске Црногорце. Ко лаже Новак Аџић или Владо Мићуновић око тога да ли неки ПОСРБЉАВАЈУ ИЛИ „ПОСРБЉАВАЈУ“ ЦРНОГОРЦЕ. На истом сајту у 2 текста, 2 верзије посмртовнице као и на нету што има оригинал са наводницима и фалсификат на хр вики са ОБРИСАНИМ НАВОДНИЦИМА, да испаде да је неко буквално несрбске цгце посрбљавао.

    2. Novak Adžić:
      BRIGADIR ŠĆEPAN MIJUŠKOVIĆ (1872-1924)
      Zlikovci, koji su poslati +++da posrbljavaju Crnogorce+++ nijesu Srbi no dahije, ciji zlocini trijumfuju u Crnoj Gori blagodareci zastiti onih koji su pozvati da stite javnu bezjbjednost i zakonitost.
      Tijelo pokojnikovo bice sjutra 2. o. m. u 8 sati prije podne preneseno iz ovd. Crkve u Poviju o cemu ovim izvjestavamo srodnike i prijatelje pokojnikove.

      Niksic, 1. maja 1924. god. Ozaloscena PORODICA

      http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_izmedju_1_i_2_svj_rata/brigadir_scepan_mijuskovic.htm

      +++

      Vlado Mićunović
      KRVAVA MISIJA MILANA KALABIĆA U CRNOJ GORI

      http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/bozicni_ustanak/krvava_misija_milana_kalabica_u_cg_v_micunovic.htm

    1. Историја је историја, од истине, од истога. Можда није ћипле иста наука ко физика и хемија, али далеко од тог да је то што Вас двоје пишете. То што је доступнија појединим манипулаторима и тендециозно малициозним индивидуама од осталих наука за површно бављење, то је друга ствар. Историја јесте наука.

  3. … Istorija, ustvari, i nije nauka, niti je to ikada bila!
    Najobičnija upodobljena društvena konvencija! Društveni dogovor da se nešto dogodilo baš tako, kako to uglavnom nije!
    Zato su i mogući svi oni Adžići. … Grubaču.

    1. Djikane, Zato je moguc i Grubac(i), zar ne? Grubac vidi samo svoju stranu istorije. On ne vidi nepravdu koja je ucinjena 1918. I ucinjece sve da dokaze kao to nije bila nepravda. Sto vise, vas obojica ste rasisti koji ne priznaju Crnogorce. Sto cemo sa tom cinjenicom?

      1. Ово је твоја произвољна констатација.А Дукљани од „своје стране историје“ не виде ни бијеле кобиле. Откуд ти та идеја да су брат Ђикан и г.Грубач расисти ?
        И свака част г. Грубачу у демистификовању најобичних медијских подвала и преувеличавања о некаквим епским размјерама погинулих за вријеме и послије Божићне ПОБУНЕ,односно непостојећег „устанка“.
        И још веће ЛАЖИ како је то био наводни сукоб Срба и Црногораца.Ја сам у својој широј фамилији имао зеленаша.Све сами Срби.
        Што вам толико смета г.Грубач ? Па он само разгрће медијски мрак и тзв.“спиновање“ односно голе ЛАЖИ,да преведемо, које пласирају режимски независни тзв. „историчари“ и публицисти.
        Г.Грубач,молим Вас,само тако наставите.Нека и Дукљани сами увиде шта је пропаганда и испирање мозга(ако га имају још),а шта истина.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *