ИН4С

ИН4С портал

Зовем се Милован, чика Рамуше, и данас бих напунио 18 година…

1 min read
А, нисам ти рекао да су ме убили оног дана када су одвели тату и обесили маму..? Да, умро сам кад си ми оно стао коленом на груди и ваљда случајно пререзао врат… 
Njegoševoj, Košara, Devič

Михаило Меденица

Пише: Михаило Меденица

Драги чика Рамуше, зовем се Милован, дете сам из енклаве и ускоро пуним 18 година, таман онолико колико је и прошло откад си некуда одвео тату из села, ваљда да ти нешто помогне, журило ти се па си га ударао да пожури и он, а он је покушавао да се насмеје да мама и ја не бринемо али би му крв потекла из уста чим их отвори па нисам смео да гледам, било ме је страх…

Ваљда је и њега био страх, ни он није смео да гледа, или није могао, очи су му биле чудне, велике, огромне а затворене. И из њих је текла крв, али тата се не плаши крви, хтео је да се насмеје покушавајући да погледа у мами и мене, али…
Мало сам, признајем, био љут на њега- никада не би отишао без поздрава али тог дана јесте, а баш је био леп дан, обећао је да ћемо се играти с лоптом чим заврши нешто на њиви, а онда си дошао ти и одвео га, а он ни да махне или да каже нешто оном чики што што ме је ударио песницом у главу, па ваљда љут што сам се расплакао шутирао и ударао о ону дивну стару крушку пред кућом док све није постало мрак…
Била је то заиста прелепа крушка, моје омиљено дрво, тата је окачио и љуљашку о њу а оне чике што су дошле с тобом- маму, голу и крваву…

Не знам шта јој се догодило, све је постало мрак, чуо сам само како због нечег вришти и моли да јој не раде, па смех твојих другара, шамаре, ударце, неке безобразне речи које данас знам шта значе, па опет њен врисак, толико јак и страшан да сам знао да је нешто јако боли, а онда тишина!

Ја сам кришом гледао на једно око, оно што ми је мање било крваво, видео сам како излазе из куће, закопчавају панталоне, смеју се, убадају ножевима мог Блекија који је лајао на ланцу и ваде нешто из њега бацајући свуд по дворишту…

Блеки више није лајао, уморио се ваљда, само је лежао и гледао у мене али никако да махне репом или бар трепне… Опет су ме шутирали твоји другови, чика Рамушe. Баш јако, а један ме је убо ножем у ногу и повукао све до врха бутине, као да не зна да децу то боли?!

Ти си се вратио без тате, ушао си у кућу, сигурно да провериш како је мама, па је опет вриснула до неба и више се ниче не сећам…

Лажем те, извини, чика Рамушe, сећам се да сам опет отворио око, једва али сам га мало отворио и био љут на маму и тату што нису ту да ми помогну да устанем, као увек кад бих пао…
Кућа је горела, баш јако, скоро да ништа није остало од ње а заборавио сам да изнесем играчке из собе и пижамицу, мама ће се наљутити ако је не обучем пред спавање.

Не знам зашто али мама није било љута ни због чега, само крвава, модра и гола, онако везаних руку за грану крушке и главе пале на другу страну, нисам могао да јој видим лице, да јој покажем да сам пао и да дође да ме подигне…
Само је ћутала а ја сам плакао али сам ипак био храбар и пузао сам све до ње, кроз оно што су извадили из Блекија и блато да дође до маме.

Нисам могао да устанем иначе бих стигао брже, јако ме је болела нога, она што ми је чика исекао…

У ствари, све ме је болело, ја сам био јако мали, знаш, па дете много боли кад га јако шутирају, ударају главу о дрво, исеку уво…

То се деци не ради ни кад су највише безобразна, а ја нисам био, ево питај маму, рекле су ми комшије да је негде морала да отпутује али ће се вратити.

Није већ 18 година, а ја још чекам, љут, и она је отишла а није ме загрлила и пољубила…

Знаш ли колико ми је загрљаја и пољубаца остала дужна, све бројим и чекам да јој кажем када се врати, а тад и ти можеш да је питаш да ли сам некада био безобразно дете да ме онако туку твоји другари док си ти био у нашој кући..?

Тата се вратио! После седам година је дошао кући, баш на дан када сам полазио у школу а нека деца ме гађала камењем и разбила главу, а ја сам их слагао да ћу их рећи мами и тати, али су се само смејали…

Тата је дошао, да, али ми нису дали да га видим, мада ја мислим да то и није био мој тата, јер мој тата је имао и главу и ноге и обе руке, а не као овај чика што су га донели у неком ћебету, ништа није имао од тога…

Закопали су га у једну рупу близу оне дивне крушке, а мени су завили главу и одвели ме код комшија, они живе одмах до жице, ваљда да не сметам док то ураде, па сам чекао читав дан, ту сам и преспавао али тата није дошао иако су ми рекли да су и он и мама увек ту са мном, а нису!

Ваљда би их видео да јесу, мада некад осетим као да ме мама загрли и пољуби, онако како је увек радила, најнежније на свету, али се окренем, потрчим, зовем је, но…
Нисам смео даље од оне жице иначе бих је можда стигао, сигурно је отишла у винограде…

Нема везе, умем ја да чекам! Ако нешто заиста умем то је да чекам између ових калемова жица и рачунам колико су ми загрљаја и пољубаца остали дужни мама и тата..?

Само кад се врате видеће они своје, мораће да ме љубе два дана и две ноћи без престанка, а то није ни пола…

Био сам, признајем, љут и на тебе чика Рамуш, али више ваљда нисам, не знам?!

Можда и јесам, али ми кажу да више не смем да будем јер си ти наш другар сад!

Не мој, ових чика који се брину да нам у енклавама буде супер и да добијемо оне пакете са неком храном, што нам донесу кад су неки избори, али отворене и полупразне.
И они су добри људи, све су ти опростили, а праштање је врлина, само што њима нису одвели маме и тате, и тукли их онако мале, али нису они криви због тога већ ја!

Тако кажу, јер ти си сад наш пријатељ и за све што нам се догодило криви смо мама, тата и ја, нисмо смели да останемо у кући кад сте убили секу док се враћала из школе једног дана, али смо опет остали и само вас наљутили!

Надам се да више ниси љут на мене, сад смо другари, ове наше чике те воле и заклели су се да ће те слушати, а кад неког слушаш онда мора да си сјајан лик, иначе не би они гласали за тебе никад!

Не би, због свега оног што си урадио мени и мојима, још толиким породицама, још стотинама породица налик нашој, али сами смо криви, зар не?!

Сад ће све да буде супер, као некад!

Седим на љуљашци, још је на оној мојој крушки, баш на грани где су окачили маму да виси, и чекам… Чекам фамилију, требало је већ да стигну, помен ми почиње за пола сата, поп је одавно дошао… А, нисам ти рекао да су ме убили оног дана када су одвели тату и обесили маму…? Да, умро сам кад си ми оно стао коленом на груди и ваљда случајно пререзао врат… Умро сам гледајући на оно једно око маму, голу, крваву и модру, она није гледала у мене… Не љутиш се што сам измислио остало, морао сам, ти си сад добар и… Да сам жив сад бих напунио 18 година, али нема везе, ионако су ми све играчке изгореле у кући, с чим бих се играо чекајући да се мама и тата врате?!

Зовем се Милован, чика Рамуше, лепо пише на споменику, имао сам годину дана када си дошао у наше село да одведеш тату да ти нешто помогне…

(Извор: Блог аутора)

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

18 thoughts on “Зовем се Милован, чика Рамуше, и данас бих напунио 18 година…

  1. Браво Михаило.На жалост предивно си описао нашу муку и наше страдање.Муку велику из које се тешко пут проналази и из које се тешко излази.

  2. Па и он има децу колико знам а и добру плавушу за супругу једног дана……

  3. Ja se vise jezim na pomisao, da mi SRBI, koji su doziveli to od strane Haradinaja, ulaze u pakt sa njim. Pakt sa djavolom nikom dobro nije doneo, ma koliko se to isprva cinilo… Vucic i SNS su presli preko „svoje“ mrtve dece, SRPSKE dece, preko one dece iz Gorazdevca… Kako da ovaj nas cika predsednik, objasni , i dal postoje reci da objasne taj pakt. Neverujem. Te reci bice samo suvisle i beznacajne. Prodao si cika predsednice svoju dusu. Nasu, moju… onu iz naroda nisi. Niti ces moci… Mi smo nesalomivi. Mi smo nebeski narod. U svakom smislu te reci. Bili, ostali… i bicemo.

  4. …“Стари Завет нас плаши својом непосредном окрутношћу и ми журимо да се окренемо и побегнемо у топли загрљај новозаветне благодати. Али не треба бежати, зато што Стари и Нови Завет не противрече један другом. Везани су унутрашњим јединством и Исти Бог делује у оба. Онај ко је достојан новозаветне милости примиће милост. Онога ко је окорео до краја пронаћи ће старозаветна строгост. И треба пажљиво гледати слике које пророци осликавају. То су слике правде и истине, које се и данас дешавају…

    …Пророк је зачуо глас: „Приступите који сте послани на град, сваки са својим оружјем смртним у руци… и међу њима беше један човек обучен у платно с оправом писарском уз бедрицу… И рече му Господ: Прођи посред града, посред Јерусалима, и забележи белегом чела оним људима који уздишу и који ридају ради свих гадова што се чине усред њега“ (Јез. 9, 1-4)…“

    , из беседе протојереја Андреја Ткачова

    https://stanjestvari.com/2017/08/19/tugovati-uzdisati/

  5. Srce mi se cijepa , suze same teku ,samo cu reci . E prokleti da ste svi vi koji dozivljavate RAMUSA kao covjeka a ne kao ZVIJER i ZIVOTINJU . Stici ce ga pravda kat tad .

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *