Насловна Издвојено Знаци времена и знаци наде – 2016. из духовне перспективе

Знаци времена и знаци наде – 2016. из духовне перспективе

0
ПОДИЈЕЛИ

Аутор: Владимир Димитријевић

Уместо увода

За нас, православне који Божић и Нову годину дочекујемо о по предањском богослужбеном календару, 2016. још траје, и завршиће се у ноћи између 13. и 14. јануара 2017. по грађанском календару, када се слави Свети Василије Велики или, популарно речено, „србска Нова година“. Ако смо прошлу годину „политички“ читали у претходном чланку, објављеном 31. децембра 2016. на Фонду стратешке културе (1), долазак Рождества Христовог прави је повод да ту исту годину сагледамо из духовног угла. Јер, то и јесте кључни угао. Политика и економија нису, како је Маркс говорио, „друштвена база“, него баш обрнуто – они су „надградња“ на духовно-религиозном темељу. Све извире из нашег односа према Богу, људима и творевини.

За нас, православне хришћане, Христос је све и сва: да се Бог није родио као Човек ми бисмо вавек остали под влашћу греха, смрти и ђавола, и никад се не бисмо сјединили с Оцем нашим Који је на небесима. Зато и певамо у тропару Божића: “Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја светове светлошћу Богопознања“. И зато, јер је Реч Божја наш мир, говоримо сверадосно:“Мир Божји, Христос Се роди!“ Суштина нашег постојања на земљи је спасење душе, и живот у вечности; на Страшном суду ће нам се судити по томе колико личимо на Христа Богочовека, а не по томе каква нам је политичка моћ или какве смо научне титуле стекли.

А Богочовеку може да служи свако, од ратара на њиви до државника. Свако је позван да уђе у радост Господњу.

Но, наравно, не без борбе, не без духовне припреме.

Борба која се води!

Христос је, од када је дошао у овај свет, био гоњен; јер, ђаво, непријатељ Божји и људски, хтео је да Га убије чим Се родио, и зато је Ирода навео да коље децу у Витлејему и околини. Па ипак, ни ђаво, ни Ирод, ни наследници Иродови, од римских царева, преко Лењина до убица „Исламске државе“, никад нису могли да униште Христа у људима Његовим и Цркви Његовој. Јер, Богочовек је Онај Који има сваку власт на небу и на земљи, а Његови непријатељи су утваре које се јаве и нестану под светлошћу Сунца Правде.

И данас се води велика борба: мисли ли неко да је Хилари Клинтон случајно сатанисткиња, која је учествовала у изопаченим жртвеним обредима, верујући да ће јој они политичку моћ? Или да подршка крвавих глобалиста Исламској држави има важнију основу од рата против Христа (нафта је ту споредна, наравно)? Или је неко толико наиван да верује да банкарски вампири желе само што више новца, али не и власт над људским душама?

Православнима је, одавно, све јасно. Они знају да историја иде ка потоњим временима. Због умноженог безакоња, неморала и мржње, због заборава Бога и љубави према ближњем, због гажења завета са Христом и потпуног преовладавања телесног над духовним, човечанство, чији је смисао постојања у опредељењу за вечни живот у благодати Царства Свете Тројице, ући ће у последњу фазу свог земног битија. Бог, видећи да људи одбијају заједницу с Њим, допустиће свом непријатељу, сатани, да привремено тријумфује у историји, и да учини с безбожним људима оно што је учинио са гедеонским свињама, када их је натерао да се баце са брега у језеро. У овом самоубилачком добу човечанства, доћи ће до великих криза и потреса у природи и друштву, да би на крају дошло до светског рата у коме ће, како каже Апокалипса Јованаова (Откр. 9, 18) погинути „ТРЕЋИНА ЉУДИ”. Остатак Адамових потомака неће се покајати (9, 20-21), па ће онда доћи антихрист, последњи лажни месија у злу уједињеног човечанства. Власт антихриста ће бити толика и таква да ће му се људи клањати као богу, и да нико неће моћи ни купити, ни продати, осим ко има његов жиг на десној руци или на челу. Ово последње тоталитарно друштво, коме су древни Рим, комунизам и нацизам, били само праслике, сурово ће гонити хришћане.

Али, и ово је веома важно: православно схватање апокалиптичних догађаја није фаталистичко. Док год се води борба за срца људска између Бога и сатане, ништа није готово. И 2016. је доказ да је тако.

Знак времена: Покушај укидања готовине

Пошто сам малопре истакао да је духовност темељ свега, покушаћу да дам један пример православне анализе догађаја који, на први поглед, немају везе с духовношћу, али суштински имају. Ево како се, рецимо, баш на тај први поглед, чисто економска збивања, суштински тичу нашег спасења и места у вечности.

Знамо шта пише у 17. и 18. стиху 13. главе Откровења Јовановог о жигу антихриста: Да нико не може ни купити ни продати, осим ако има жиг, или име звијери, или број имена њезина; Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери: јер је број човјеков и број њезин шест стотина и шездесет и шест.Дакле, у доба антихриста, готовог новца неће бити. Биће ту само некакав жиг, као симбол ропског потчињавања звери. Може ли онда православни хришћанин да буде равнодушан према савременим процесима укидања готовине под изговором борбе против корупције или тероризма?

Србски психотерапеут и слободни мислилац, Зоран Миливојевић, средином јула 2016, у интервјуу за „Недељник“, истакао је шта заиста значи укидање готовине:“Престанак штампања новчанице од 500 евра корак је ка безготовинском друштву. И у нашим новинама смо могли да прочитамо да је то новчаница коју поштен свет никада није имао у рукама, а коју, наводно, зову „бинладенка“ јер је користе терористи. Ту видимо две стратегије које се користе. Једна је демонизација готовине, а друга је отежавање коришћења готовине. Да бисмо разумели опасности и ризике које би безготовинско друштво донело како појединцу, тако и заједници, морамо да разумемо функцију готовог новца у савременом друштву. Најкраће речено, готови новац омогућује анонимност трансакција, а самим тим и слободу грађанина да свој новац троши онако како жели, у приватности која је основно људско право и темељ људске слободе. Укидањем готовине настало би друштво потпуног надзора и контроле над свим трансакцијама. Не само да би била укинута готовина већ би била укинута и приватност, а самим тим и слобода појединца. Тада би држава имала потпуни увид у све, али баш све трансакције појединца, тако да би она практично о њему знала све. Он би знао да је надзиран, и томе би прилагодио своје понашање. Тако би укидањем готовине настала полицијска држава потпуног надзора, пуне контроле приватности, што је у теорији описано као тоталитарно друштво. И управо је та жеља државе оно што плаши и што је највећа опасност која је пред нама у наредних пет-шест година. Дакле, то је нешто што је пред вратима, или тачније – што је већ ушло у предсобље, а мало је људи који разумеју о чему је реч и колико су наше слободе и приватност тиме угрожени. Корист државе од укидања готовине је потпуна контрола. То је оно што плаши. Тајност улога ни сада практично не постоји, јер су банке стављене у службу контроле. У Америци су банке дужне да пријаве „сумњиву трансакцију“ када неко подиже или улаже готовину у износу од 10.000 долара. Али у пракси банке пријављују износе и од 5.000 долара. Држава би имала потпуни увид у све токове новца, и самим тим би имала комплетни увид, надзор и контролу над свим.

viza i masterkard Знаци времена и знаци наде – 2016. из духовне перспективе

На пример, погледају шта сте и где сте све плаћали у задњих месец дана и могу да знају све о вама од ваших политичких ставова, лекова које користите, па до најситнијих тајни. А са тим подацима је могуће свашта урадити, потпуно манипулисати људима. Али највећи проблем, по мом мишљењу, јесте да ће човек у безготовинском друштву знати да је надзиран, тако да ће постати веома послушан како не би привукао пажњу државе на себе.У таквом друштву потпуне контроле људи попут Асанжа или Сноудена не би били могући. Довољно је да вам држава конфискује или суспендује рачуне, било превентивно, било као казну, и ви постајете „ходајући мртвац“ без средстава за живот.Већ сада у САД полиција има технологију којом конфискује рачуне неке особе пре него што је она осуђена, само зато што је осумњичена.Поред тога, држава може да вам ограничи шта можете да плаћате својим новцем, а шта не можете. То је следећи корак у контроли трошења новца – не само да држава зна све о томе на шта трошите новац већ вам она и одређује на шта смете, а на шта не смете да га трошите, шта је оно што не смете да платите“.(2)

Европска Унија је већ кренула у том правцу: рецимо, у Данској се већ озбиљно иде на укидање готовине, о чему изврсно пише Валентин Катасонов (3).

Дакле, све се тиче нашег спасења: економија и есхатологија нису тако далеко. А сада, да пређемо на догађаје из религиозно – политичке сфере.

Сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби

Фебруара 2016, на Света Три Јерарха, на Куби су се срели, по први пут у историји, папа римски и патријарх московски. Овај сусрет је изазвао многе контроверзе, због којих је било врло важно сачувати трезвеност. Духовни син Светог Јустина Ћелијског, православни француски агиограф и писац, Бернар Ле Каро, дао је најбољу дефиницију овог сусрета: „Кренимо редом: 1) Најважнији je да није била заједничка молитва, што је потврдио сасвим недавно Одељење за спољашње односе Руске Православне Цркве: “Патријарх и папа нису учествовали у било каквим заједничким литургијским чиновима и нису узносили заједничке молитве, због чега су позивања на надопустивост заједничких молитава с јеретицима у датом случају сасвим неумесна“. 2) Очигледно је да су ”политички” ставови ”заједничке изјаве” мање више састављени од стране РПЦ, док су ”црквени” састављени од стране Ватикана. То је потврдио унијатски кијевски архиепископ; због тога има много спорних тачака у изјави, што показује да је овај текст заснован на компромису. На пример: ”Ми баштинимо заједничко духовно Предање првог хиљадугодишта историје хришћанства” (само су православци до сада чували ово предање, а не паписти !) И још: “Раздељени смо и због разлика, наслеђених од наших претходника, у схватању и тумачењу наше вере у Бога”. Тачније речено: ми нисмо раздељени због наших православних претходника, него због претходника папе Фрање. И тако даље…3) Патријарх Кирил је негде изјавио да је садржај разговора био зближавање Русије и западног света на политичком плану. И ја лично мислим да овај поступак има за циљ да помогне руској власти да изађе из изолације. Упркос симпатијама које имамо према садашњој руској власти, сматрам да дипломатија и политика нису посао Цркве. У свим тешким ситуацијама у којима се налазе наша православна браћа, на Блиском Истоку, Украјини и Косову, решење не долази од дипломатије, већ од Господа нашег Исуса Христа. ”Силни овог света” се не брину много о моралним принципима, као што је уосталом изјавио Сорош: “Државе немају принципе, већ интересе.“ Ти интереси се не подударају са нашима, који су спасење рода људскога од греха, смрти и ђавола. /…/

ruski patrijarh kiril i papa franja foto profimediavikipedija 1 Знаци времена и знаци наде – 2016. из духовне перспективе

На жалост, из историје се може закључити да не треба ништа да очекујемо од Запада. Када је Цариград у седмом веку био у великој опасности, верници су се обратили за помоћ Богородици, да спасе престоницу Империје, и Она их је спасла. Када су се, напротив, у петнаестом веку обратили папи за помоћ, онда су је изгубили, и Цариград је пао под власт Турака. Што се тиче сусрета у Хавани, то није први, ни последњи пут кад се црквени великодостојници баве политиком са катастрофалним резултатима. Преподобни Јустин је написао (још 1923. године!): «Време је, дванаести је час да поједини наши црквени представници престану бити искљуво слуге… политике, свеједно које и чије, и постану првосвештеници и свештеници Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве”.

Очигледно је да је опозиција у руском народу огромна. То показује последње «разјашњење“ митрополита Илариона Волоколамског, челника Одељења за спољашње односе РПЦ, и других. У Молдавији, тринаест свештеника су престали да помињу патријарха Кирила. Ипак, лично мислим да то није правилан став, док патријарх није ступио у општење са јеретицима. Сетимо се да је митрополит Антоније (Храповицки), први поглавар Руске Заграничне Цркве, 1927. године је написао светогорском јеромонаху Илариону, који се одвојио од цариградског патријарха Василија због новог календара: ”Помињите патријарха Василија, а сами наставите да служите по старом календару. Петнаесто правило Двократног сабора дозвољава одвајање од неког ко је саборно осуђен за отворену јерес, а до тада је могуће само не извршавати његове незаконите захтеве, али молитвено се од њега одвајати…не можете“.

Као закључак, а то је и став извесног броја клирика у Русији, можемо да сматрамо да то је био лични поступак патријарха Кирила, који не везује РПЦ с обзиром да патријарх није тражио одобрење од Архијерејског Сабора РПЦ, ни Синода за ”сусрет”. У самој ствари, то је и нарушавање 34. апостолског правила (”Али ни онај – први епископ – нека не чини ништа без знања свију – осталих епископа”).“(4)

Дакле, трезвен став је био неопходан: критички се односити према сваком елементу идеологије екуменизма исказаном приликом сусрета на Куби, али чувати црквено јединство православне вере.

Пожари на Пасху

Васкрс 2016. био је ознаменован пожарима у четири православне цркве, у Северној Америци, Аустралији и Европи: српској цркви у Њујорку, македонској цркви у Сиднеју, грчкој цркви у Мелбурну и конаку Валаамског манастира на северу Русије. Саборна црква Светог Саве у Њујорку у потпуности је изгорела, Црква Христовог Васкрсења у Сиднеју је такође у целости спаљена, Црква Светог Благовештења у Мелбурну је веома оштећена, а пожар је осамсто квадратних метара конака Валаамског манастира.

Православни публициста Огњен Војводић је о томе писао: “Трећег маја за `Њујорк дејли њуз` комесар ватрогасне службе Данијел Нигро је изјавио да су пожар у коме је изгорела Саборна црква Светог Саве у Њујорку изазвале неугашене свијеће, које су тињале а чувар их је ставио у кутију. Познато је и медијско манипулаисање евроамеричих медија у прикривању узрока ратова и несрећа које креира евроатланска алијанса; али који у својој планетарној антисрпској и антиправославној кампањи још нису превазишли југословенски агитпроп у прикривању стогодишњег страдања Срба у двадесетом вијеку, по вјерској и националној основи./…/ Нападом на стратешка средишта православне дијаспоре и мисије у свијету, подметањем пожара у православне храмове на дан православног васкрса, `света алијанса` је наставила на себи својствен спектакуларни начин спровођење стратегије планетарног прогона православља. Стратегије усмјерене према православној Русији као најбројнијем православном народу, и војној моћи која угрожава успостављање једнополарног војног и вјерског `евроатланског свијета`. Наиме, спровођење планетарног прогона православља које увијек програмски почиње прогоном православних Срба и Грка на Балкану, а сада видимо и спаљивањем православних храмова српске и грчке дијаспоре; али и македонске, која није оправдала очекивања `свете алијансе` у антиправославном аранжману.“

Наравно, оправдања су, како видесмо, одмах нађена: храм Светог Саве се запалио због „неугашених свећа“, итд. Ко у то верује, нека верује. Ипак, очито је да је ово била Божја опомена да је у току рат против Цркве од Истока. Наравно, за оне који имају очи да виде и уши да чују.

Путин на Светој Гори

А 28. маја Путин је био на Светој Гори, скупа с патријархом Кирилом. Посета шефа руске државе организована је поводом прославе хиљадугодишњег присуства руског монаштва на Атосу, па је Владимир Владимирович уприличио сусрет са монасима Светог Пантелејмона, древне руске светиње. У Кареји, административном центру Атона заједно с протоепистатом Свете Горе, оцем Павлом, и братијом, шеф руске државе је присуствовао молебану у храму Успења Пресвете Богородице, а по његовом завршетку се обратио присутнима поздравним говором. Руски председник се такође срео са члановима Светог кинота.

Сусрету је такође присуствовао грчки председник Прокопис Павлопулос.

Путин је рекао: “Драго ми је да сам опет у посети Светој Гори Атонској. У православној традицији она се, као што је познато, сматра уделом Пресвете Богородице, зато свако, ко ступа на ту молитвом прожету земљу, безусловно има посебна осећања./…/Овде се већ више од хиљаду година брижљиво чувају у умножавају духовна предања и наше заједничке вредности. Апсолутно сам сагласан да је изузетна улога Атоса данас, када православље у Русији и другим државама, јача. Православље јача, помаже великом броју људи да нађу унутарњи ослонац, а међу тим људима су и они који живе у нашој земљи, Русији./…/ Вековима су православни из наше земље на Атосу црпли духовне снаге и знања. Сада, када обнављамо вредности патриотизма, историјско сећање, традиционалну културу, рачунамо на јачање наших веза са Светом Гором. Утешно је што сваке године све више поклоника из Русије ( преко 11 хиљада годишње ) посећују ово место. Хтео бих да вам захвалим за гостољубљу и добронамерности с којом се наши поклоници овде сусрећу.

Важно сведочанство све снажнијих веза Русије и Атоса су атонске светиње које се у нашу земљу доносе ради поклонења. Међу њима су – Појас Пресвете Богородице из манастира Ватопеда и десница Светог Георгија Победносца из манастира Ксенофонта. Поклониле су им се стотине хиљада православних из Русије. За то вам нарочито благодарим. Надамо се да ће ова узвишена и племенита мисија светогорских манастира бити настављена.“

Затим је Путин нагласио братске везе између Русије и Грчке:“Током столећа, заједничка вера и узајамна симпатија уједињавају народе наших земаља и, како је већ речено, помажу нашим народима да надиђу тешкоће и да победе. То се показало и за време ослободилачког покрета на Балкану, и у многим другим етапама светске историје. Та дубока осећања у потпуности су наследила садашња поколења наших грађана. Уверен сам да ће везе Русије са Светом Гором Атонском и Грчком у целини само јачати, а да ће духовно сродство и поверење одређивати карактер наших традиционално блиских пријатељских односа. Христос Воскресе!“ (6, 297-301). Светогорци су Путина дочекали срдачно и са молитвеном надом да ће Русија, Трећи Рим, одолети најновијим насртајима Четвртог Рајха Запада. Уосталом, то је нада за православне широм света.

Анатолиј Степанов, уредник „Руске народне линије“, сматра да је ова година донела још један важан догађај: иако се одавно зна да је председник Русије православни верник, он се први пут ове године, 11. јула, на Валааму, на дан Светих Сергија и Германа Валаамских, пред камерама причестио скупа са верним народом, претходно се исповедивши. Ово је, по Степанову, била јасна порука и елити и обичним руским људима. Да се зна који су животни идеали Владимира Владимировича.

sveta gora Знаци времена и знаци наде – 2016. из духовне перспективе

Скуп на Криту: Средина јуна 2016.

Скуп на Криту припреман је још од 1923. године, када је цариградски патријарх – масон Мелетије Метаксакис направио „Свеправославни конгрес“ чији је циљ био реформа православне вере и етоса: од скраћења и укидања појединих постова до увођења жењеног епископата. Једино што му је пошло за руком било је увођење грегоријанског календара у Константинопољу и Грчкој, што је довело до тешког, још и данас незалеченог, старокалендарског раскола. Сличне реформистичке тенденције показао је и свеправославни скуп на Родосу, почетком шездесетих година 20. века, чије је теме и мотиве оштро критиковао Свети Јустин Ћелијски.

На крају, између Помесних Цркава је постигнут договор да се Свеправославни сабор одржи 2015. године у цркви Свете Софије у Истамбулу, али је исти померен на Крит и одложен до јуна 2016. због инцидента са турским обарањем руског авиона изнад Сирије. После упознавања са садржајем докумената за будући скуп, који су настали под снажним утицајем идеологије екуменизма као религиозног глобализма наших дана, чули су се оштри критички гласови у највећем броју Православних Цркава, што је довело до неодласка Грузијске, Бугарске, Антиохијске и Руске Цркве на Крит. Шта се тачно дешавало, изложио је патријарх Кирил у свом обраћању свештенству, монаштву и мирјанима Московске епархије 22. децембра 2016: “Постојао је спор о прекиду комуникације међу двема древним Патријаршијама (Антиохијском и Јерусалимском, нап. аут.), проблем су представљали и разни недостаци у пројектима Саборних докумената, а постојале су и организационе потешкоће. Ти проблеми нису правовремено решени, али не услед наше кривице. Ми смо више пута указивали на неефикасност припремног процеса за Сабор. Као што је свима познато: Бугарска, Грузинска и Антиохијска Црква одустале су од учешћа у Сабору и позвале да се исти одложи (на почетку се том позиву придружила и Српска Црква). Све одлуке на Сабору морале су бити донете кроз консензус свих Помесних Цркава, а то је очигледно било немогуће под датим околностима. Због тога је учешће Руске Цркве у Сабору било нецелисходно. Упркос томе, од 18. до 26. јуна на Криту је одржан Сабор, на ком су присуствовали представници десет Помесних Цркава. Узимајући у обзир да тај Сабор не представља једногласан став свих светих Божијих Цркава, он не може бити признат Свеправославним, а ни његове одлуке не могу бити обавезујуће за све Православне Цркве.“(8)

И Грузијска Црква је изнела свој став: “Пошто у раду Критског сабора нису учествовали представници четири помесне Православне Цркве, оне не може да буде признат као општи, свеправославни сабор;

За време припреме и спровођења Критског сабора нарушен је принцип консензуса, које су установиле и признале Православне Цркве, а који је подразумевао општу сагласност приликом разматрања проблема, као и једнодушно усвајање решења. Због тога се одлуке Критског сабора не могу сматрати обавезнима за Грузијску Православну Цркву.

У документима које је Критски сабор усвојио суштински нису прихваћене утемељене примедбе које су дале Цркве. Зато је неопходна њихова даља прерада и исправљање. Али, у извесним случајевима, није искључено ни писање нових докумената.“

Свети синод Бугарске Цркве је изрекао саму срж критике на рачун скупа на Криту, анализирајући усвојени документ о односу према инославнима: “Тврдња изречена у тачки 12 да је „заједнички циљ приликом вођења теолошких дијалога коначно васпостављање јединства у правој вери и љубави“ превише је упрошћена и не исцрпљује све димензије овог процеса. Јединство подразумева једноверје, јединомислије и јединоделовање у складу са свим догматским дефиницијама и црквеним правилима, која донеше Васељенски Сабори, као и у односу на литургијско предање и светотајински живот у Духу Светоме. Пут ка достизању таквог јединства налази се кроз покајање, исповедање православне вере и Крштење./…/У тексту, тачка 22, очевидно се изводи претпоставка о непогрешивости сабора одржаног на Криту, и нуди се некритички однос према њему, јер се у датој тачки тврди да се „очување истините православне вере гарантује само саборским системом, која је од најстаријих дана најкомпетентнији и најверодостојнији критеријум Цркве у питањима вере и канонског поретка“. Али могуће је указати на читаве периоде црквене историје који показују да је коначни критеријум за оно што су донели Васељенски Сабори увек будна догматска савест целе православне пуноте. Систем Васељенских и Свеправославних Сабора не може аутоматски или механички да обезбеди правилност вере коју исповедају православни хришћани.“

И у другим помесним Црквама, које су присуствовале скупу на Криту, било је снажних гласова отпора, попут великих сведока и исповедника вере какви су у Грчкој Цркви митрополит навпактоски Јеротеј или митрополит пирејски Серафим. Цариградски патријарх Вартоломеј је чак од поглавара Грчке Цркве, Јеронима, тражио да овакве епископе, који се буне против критских одлука, најстроже казни, што, овај, наравно, није учинио.

Важно је истаћи да су Цркве које нису учестововале на скупу на Криту устврдиле да њихов неодлазак не значи било какав прекид заједнице са осталим Помесним Црквама.

Питања из Јерусалима

Јерусалим је централни град света – светиња за хришћане, јудаисте и мухамеданце. То је град Голготе и Васкрсења за следбенике Христове; то је град Соломоновог храма и жуђеног месијанског царства за јудаисте; то је муслимански Ал Кудс, одакле се, по легенди, Мухамед на свом коњу Бураку узнео у џенет. Зато није нимало случајно да се Јерусалим скоро сваке године прочује по неком религиозно-политичком догађају. Тако је било и 2016. године.

Гроб Господњи

Већ деценијама, камере без зазора улазе у олтаре православних храмова. И људи, мало по мало, губе осећај за светињу. Руски свештеник Тимотеј Сељски о томе је писао:“Најважнија свештенодејства Цркве се не називају случајно Тајнама. Говоримо, прилазећи Светом Путиру: „Нећу рећи Тајну непријатељима Твојим“. Наравно, богослужење је у извесној мери окренуто и онима споља, чак и више од тога – помаже им да нађу пут до Цркве. А ради тога је и олтар, и символика свештенослужења, ради тога је и посебан, не разговорни језик богослужења, ради тога је и удаљавање оглашених са Литургије, да битајне вере тиме биле прекривене као неком одеждом. И слично томе као што одећа разних степена слободе увек на известан начин сведочи о чедности онога ко је носи, тако је и у Цркви – усмереност ка потпуној отворености и доступности свега свима међу којима су и они који нису ступили у веридбени савез са Христом и Православљем, већ отворена духовна бестидност. Како онда назвати „преношење“ Литургије на телевизији, нарочитокада ТВ-камере шарају по Светом Престолу? То није ништа друго до духовни стриптиз. Није свим православним хришћанима корисно да до танчина знају све начине свештенослужења – то је опасно за душу која није утврђена у вери, која на тај начин ризикује губитак самих почетака побожног страхопоштовања. Али, када се цела Литургија из олтара преноси преко телевизије милионима неверујућих зазјавала – то је онда већ нешто стравично, то је својеврсна издаја.“(12)

То губљење страхопоштовања довело је ове, 2016. године, до непосредног упада „неверујућих зазјавала“ у свети простор Гроба Господњег у Јерусалиму. О томе је „Спутњик“ писао:“Уместо молитви, на Христовом гробу чују се команде археолога Фредрика Хиберта из Националног географског друштва. Људи у шлемовима подижу мраморну плочу на Христовом гробу као да се ради о најобичнијем грађевинском објекту, а више камера све то снима. Одмах се чула реч: „Сензација!“, и свет је замро: унутра је пронађена велика количина камења! Већа сензација је сав тај карамбол око Христовог гроба./…/У руској стручној јавности са скепсом прате радове у Јерусалиму. За неке археологе то је само ехо веома популарног правца у археологији о истраживању митова, попут „Да Винчијевог кода“ и томе слично. /…/ Оно што је сигурно је да након рестаурације гроб неће бити исти. Плоча је већ пребачена у Атину на истраживање, а и камење ће вероватно бити померано. Ако се сетимо колико често се на археолошким налазиштима краду артефакти, можемо очекивати да ће се неки комадићи ускоро наћи на неким од за јавност затворених аукција у Лондону или Њујорку. Нико не спори да је древном храму потребна реконструкција. Међутим, плоча која је покривала гроб Исуса Христа је у добром стању, без обзира на старост од 500 година. Она од 1555. године, кад је постављена, ниједном није била скинута. Остало је предање да се на плочи појавила пукотина када су муслимани хтели да је узму и њоме украсе џамију. То их је натерало да се замисле и оставе је на њеном месту. Међутим, да је извршена реконструкција само Кувуклије (Капела изнад Гроба Господњег) то не би привукло толико пажње јавности колико отварање самог Гроба Господњег. Све је претворено у ријалити: већ је саопштено да ће од снимака радова бити монтиран документарни филм. Рејтинг филма ће бити огроман, јер се реклама води од првог дана истраживања. Значи, неко ће на томе баш зарадити. Интересантно је да су за пројекат реконструкције и истраживања највише новца дали јордански краљ Абдулах II и дизајнерка Мика Ертегун, удовица Ахмета Ертегуна, оснивача компаније „Атлантик рекордс“, пореклом из Турске. Како би се јордански краљ осећао да археолози са својим телевизијским камерама покушају да реконструишу муслиманску Кабу? Читав муслимански свет би се дигао на ноге против тога, и био би, свакако, у праву.“(13)

Патријарх Теофило је дао неколико изјава које је требало да умире православну светску јавност, али камере и муслиманске прилоге за реконструкцију гроба Господњег није објашњавао.

Трећи храм

Већ годинама, у Израелу постоје групе које траже рушење џамије Ал Акса да би на њеном месту био подигнут Соломонов храм. Израелска држава покушава да води уравнотежену политику спречавајући екстремисте да учине радикалне кораке, јер рушење Ал Аксе би водило у рат читавог ислама против Израела, али…Тако је почетком новембра 2014, министар у Влади Бенјамина Нетанјахуа, Ури Израел, устврдио је на радију „Кол Берама“, који држи екстремистички покрет Шас, да Ал Акса мора бити премештена јер на њеном месту треба изградити Трећи храм. Сам Нетанјаху је демантовао да ће држава учинити било шта против Ал Акса џамије.

Године 2016, јудејски Синедрион, који је девет година пре тога обновио свој рад после петнаест векова „паузе“, изабрао је у Израелу првосвештеника, а такође се обратио Путину и Трампу позивајући их да скупа граде Трећи јеврејски храм. Нека врста месијанске грознице захватила је многе исповеднике религиозног јудаизма. Учињени су и кораци у васпостављању храмовног богослужења. Обновљени Синедрион изабрао је рабина Баруха Кахана за првосвештеника (Коен Гадол). Тај избор био је спроведен као „мера будности“ за празновање Јом Кипура. Јер ако се политичка ситуација промени, сматрали су рабини, и Јеврејима буде дат приступ Храмовној гори, онда ће, према захтевима Торе, првосвештеник морати да приноси жртве. Рабин Кахане је уверен да би у том случају храмовна богослужења могла почети за мање од недељу дана.

Рабин Хиле Вајс – представник Синедриона у настајању – објаснио је у интервјуу за Breaking Israel News, због чега је било неопходно изабрати првосвештеника – узимајући у обзир чињеницу да храма још увек нема. „Нама не треба чудо – типа храма који изненада силази са неба на Храмовну гору, – ради доказивања оправданости такве одлуке, – рекао је он. Једина ствар која данас спречава вршење храмовних богослужења јесте политичка ситуација. Ако се политичка ситуација одједном промени – што је сасвим могуће, – мораћемо да одмах вршимо храмовна богослужења. Због тога, нама је потребан кандидат спреман за улогу првосвештеника, посебно сада када имамо спискове „коханим“, спремних за служење у храму“.(14)

Да је ствар озбиљна, показале су и реакције турског председника Ердогана. Он је 23. новембра 2016, изговорио оштре речи на рачун Израела и упутио позив свим муслиманима света да заштите џамију Ал Акса у Јерусалиму. Ердоган је био огорчен претњама упућеним Ал Акси, и позвао је свет да подржи Палестинце у борби за независност и спречи изградњу Трећег храма, коју не могу зауставити арапски дечаци само са каменицама у рукама. Два дана пре тога, 21. новембра, у интервјуу за други програм израелске телевизије, Ердоган је оптужио Израел да хоће да стави под контролу џамију Ал Акса. Нагласио је да Израелу неће бити допуштено да под изговором геолошких или археолошких испитивања одузима света места битна за све три монотеистичке религије. Он је тражио успостављање палестинске државе и осудио израелски закон који ограничава степен гласности мујезина који са минарета позивају муслимане на молитву у Јерусалиму.

Ikona Bogorodica sa Hristom XVII vijek Знаци времена и знаци наде – 2016. из духовне перспективе

Борба за хришћане на Блиском Истоку

Година 2016. била је и година борбе за хришћане на Блиском Истоку. Почетком 20. века, хришћана разних конфесија на овом простору било око 20%. Сада их има око 5%, и све их је мање.

Под изговором „демократизације Блиског Истока“, америчка Империја и њени савезници и сателити из Европе кренули су, децембра 2010. године у Тунису, да праве тзв. „арапско пролеће“, које је свуда довело до крвавих сукоба и тријумфа исламских фундаменталиста и терориста, а самим тим и до највећег могућег прогона хришћана. Требало је срушити секуларне, па и социјалистичке исламске режиме, и дати власт острвљеним крволоцима из Муслиманског братства или Ал Каиде, да би на крају све окончало „Исламском државом“. Како каже историчар Александар Раковић:“Египат је у време Хоснија Мубарака био земља у којој је штампан највећи број књига на арапском језику. Ирак је у време Садама Хусеина био земља у којој је читан највећи број књига на арапском језику. Либија је у време Муамера ел Гадафија била земља у којој се најлашке школовало, добијао стан и посао у арапском свету. Након такозваног „Арапског пролећа“, и томе што је претходило у Ираку, у некадашње секуларне земље арапског света су се уселили туга и пустош“(6, 257-258).

У Ираку, где је све почело, у коме је било преко милион и по хришћана, до 2013. остало их је око 200 хиљада. У Тунису су, после „пролећа“, одмах послате слике о томе шта чека хришћане: у фебруару 2011. одсечена је глава римокатоличком свештенику из Пољске, а 2012. снимано је одсецање главе Тунижанину који је примио хришћанство. У Египту, где има око 16 милиона хришћана, углавном Копта, долазак на власт Муслиманског братства значио је прави терор, све док државни удар није извршио генерал Сиси, кога је 2014. као председничког кандидата подржао Владимир Путин, и који је први египатски председник који је присуствовао коптској божићној Литургији 6. јануара 2015, назвавши Арапе и Копте Египћанима. Он је, са својом војском, од терориста Исламске државе бранио и одбранио манастир Свете Катарине на Синају. Хришћане су сурово гонили и у Либији, после пада Гадафија. Али, страдање хришћана у Сирији је било највеће: од њих је тражено да признају све „законе“ Исламске државе и да буду робови лудака спремних на најстрашније злочине. (6,227-275) Један сиријски верник је тим поводом рекао на БиБиСију:“Реците Европљанима и Американцима да смо им ми пре две хиљаде година послали Светог Павла, да би вас извео из таме, а да сте ви нама послали терористе, да би нас побили.“И заиста: кад се човек сети како су злочинци напали Малулу, градић близу Дамаска, где су живели хришћани што говоре језиком Христовим, арамејским, и где се налази најстарији православни женски манастир на свету, онај Свете Текле Равноапостолне, ученице Павлове, бива му јасно да су иза овога рата стајале опаке силе глобалне „закулисе“, којој је циљ рушење свега што је Господње у свету, и успостављање власти антихриста. Ипак, и ту се Русија изјаснила – помажући сиријском народу да се ослободи, она је, суштински, помагала и хришћанима Сирије да се сачувају у земљи свог порекла, и да у овој земљи не тријумфује лудило фундаментализма у екстремном облику.

Сиријски председник Асад се показао као доследни заступник верске толеранције: није укинуо ниједно право хришћанима, а посетио је, између осталог, славни манастир Богородице Саиднаја; један други муслимански вођа, председник ирачког Курдистана Барзани је пружио уточиште хришћанима из Сирије и Ирака, који су масовно побегли са својих огњишта.

Нада за хришћане се, после освајања Алепа, макар и крхка, почела враћати на Блиски Исток.

Уместо закључка

Историја, дакле, није завршена, а њена религиозна димензија се све више види и осећа у наше дане, без обзира на брбљања о нестанку религиозности и тријумфу секуларизма. У такве дане, треба чинити све да се остане на путу Истине. Хришћани су дужни да својим сведочанским животом и вапијањем Богу продуже историју, да би се у њој још више чула реч Божја, и да би што више потомака Адамових приступило Богомладенцу Христу.

У том смислу, без обзира на то шта се дешава у политици, кључ је у нашим срцима и душама. Никог, па ни Путина и Русију, не треба идолатризовати; јер, Путин није Бог, а ни Русија није Царство Небеско. Нама, православнима, је драго кад видимо да Путин жели да Русију врати Богу и њеном духовном наслеђу, и да настоји да помогне другим православним народима у борби за идентитет. Ипак, спасење је много дубље и значајније од политичких чинова, ма колико они били хришћански утемељени. Јер, како је говорио Владимир Соловјов, циљ државе није да на земљи створи рај, него да спречи да се на тој истој земљи не створи пакао. Христос, па Путин; Царство Небеско, па Русија; Небеска, па тек онда земаљска Србија!

Господ Исус Христос, Син Божји и Син Дјеве, је једини Месија човека и света. Служење Њему и борба за вечне вредности је мера и провера људске историје.

Зато се сви поклонимо Богомладенцу Христу, служећи Му чистим душама и телима, и кличући:“МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!“

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here