Насловна Поглед Значај специјалних паралелних односа између Републике Српске и Србије (1)

Значај специјалних паралелних односа између Републике Српске и Србије (1)

1
ПОДИЈЕЛИ

Заокупљени анализама опште констелације снага у свету и у региону, понекад заборављамо на важност повезаности РС и Србије.

Подсетимо се на нека питања у вези с тим. Да ли су се довољно користиле и да ли се данас довољно користе уставне и законске могућности повезивања РС и Србије? У којој мери специјални паралелни односи између РС и Србије могу да допринесу очувању уставно-правне позиције РС у Дејтонској БиХ? Да ли специјални паралелни односи између РС и Србије каскају за процесом евроинтеграција Србије? У којој мери ти односи доприносе економском јачању и РС и Србије? Када се међусобно „удаље“ или „приближе“ политичари из РС и Србије, да ли се тада истиче или се заборави важност специјалних паралелних односа РС и Србије? Како процесе евроинтеграција и процесе регионализације у Европи искористити за садржајнију и дубљу повезаност РС и Србије, и то све у функцији спречавања централиазације и унитаризације БиХ? Унапређење специјалних паралелних односа између Србије и РС треба посматрати у њиховој непосредној важности за српске етничке просторе у целини.

У поплави различитих идеја и предлога о (пре)уређењу постјугословенског простора, и уређења односа у БиХ на новим уставно-правним темељима, проистеклим из „Општег оквирног споразума за мир у БиХ“, српска политичка руководства као да нису довољно пажљиво и исцрпно изучила и искористила уставне могућности успоставе специјалних паралелних односа РС и Србије. Много је времена потрошено на сукобе изазване тумачењима „слова“ и „духа“ „Дејтонског поразума“, замајавањем различитим предлозима решавања државно-територијалних питања међу постјугословенским државама и народима, који се крећу од идеја стварања „Велике Хрватске“, „Велике Србије“ и „Велике Албаније“, или пак укидања ентитета у БиХ, или стварања три државе на тлу БиХ, подела Србије, Црне Горе и Македоније.(1)

Republika Srpska 409x298 Значај специјалних паралелних односа између Републике Српске и Србије (1)

У БиХ је посебно изражен бошњачки концeпт уставног преуређења, тј. централизације и унитаризације БиХ, под доминацијом Бошњака, и укидање ентитета. Повремено се чују захтеви хрватских политичара у БиХ за стварањем трећег – хрватског ентитета, али још увек као недовољно профилисан концепт, који је свакако уперен против Дејтонског уређења БиХ. Дејтонском концепту БиХ, најчвршће је привржена РС, која има врло лоша искуства са насилним променама Устава Дејтонске БиХ. РС се свим расположивим правним и демократским средствима бори за очување властите уставне позиције и за враћање отетих надлежности. Концепт осамостаљивања РС и напуштања БиХ, може бити само као крајња мера за којом би посегнула РС, ако дође до нових радикалних и насилних промена Устава БиХ, ради заштите равноправности српског народа у БиХ. Оживотворење специјалних паралелних односа између РС и Србије може бити начин подршке и јачања уставне позиције РС у оквирима Дејтонске БиХ.

Још од окончања рата у БиХ и постизања Општег оквирног споразума за мир у БиХ, познатијег као „Дејтонски споразум“, почело се говорити о специјалним паралелним односима Републике Српске и Републике Србије. Одредба Устава БиХ (Анекс IV Дејтонског споразума), саджана у чл III – (Надлежност и односи између институција БиХ и ентитета, тачка 2. Надлежност ентитета под а), у којој се каже: “Ентитети ће имати право да успостављају специјалне паралелне односе са суседним државама, у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом Босне и Херцеговине“, изазивала је и још увек изазива многе контраверзе.

Од самог почетка, Срби су ову уставну одредбу схватили као могућност и потребу повезивања једино са Србијом. Потпуно разумљиво да нико од Срба није размишљао о могућности таквог истог повезивања са неком другом државом у суседству. Федерација БиХ, као други ентитет у БиХ, није уопште истицала нити потенцирала поменуту уставну одредбу. За Бошњаке, оваква врста уставне одредбе је значила ударац на целовитост БиХ.

Ова одредба је многим Србима, државним и политичким лидерима у РС, а делимично и у Србији, послужила као мелем на рану, јер је прихватање Дејтонског споразума значило одустајање од РС као независне и међународно признате државе, или пак од њеног уједињења са Србијом. Ову уставну одредбу РС је прихватила оберучке и од самог почетка имплементације Дејтонског споразума инсистирала је на овом питању. Уставна могућност да РС успостави специјалне паралелне односе са Србијом била је нека врста компензације за државност и самосталност коју је РС стекла Даном формирања и коју је уживала током рата, све до потписивања Дејтонског споразума. Такође, успостава специјалних паралелних односа са Србијом омогућила је РС да се нађе уз „скуте“ Србије, и да се очува духовно јединство, култура, традиције, унапреди економска и привредна сарадња, те да се на тај начин лакше превлада државно-територијална подељеност једног истог народа.

Као што рекосмо, ова уставна могућност о успостави специјалних паралелних односа између РС и Србије, иако није реализована у пуном капацитету, изазивала је и изазива подозрење бошњачких политичких кругова. Наиме, многи бошњачки аутори се не слажу ни у етимолошком значењу неких појмова. Бошњаци кажу да није реч о специјалним паралелним односима, него о посебним паралелним односима. За овакву врсту тумачења служе се преводом енглеске речи special. Они ову енеглеску реч, која се налази у оригиналу текста Дејтонског споразума, Анекс IV, преводе са речју посебан. Можда ова реч за њих изазива мање болних конотација, повезаних са „угрожавањем интегритета БиХ“, или пак давањем неког „специјалног статуса РС у односима са Србијом“, чиме се, по њима, задире у „међународно правни субјективитет БиХ“.

Ово је све у непосредној вези са спољном политиком коју треба да води БиХ. С обзиром на чињеницу да читава структура унутрашњег уређења БиХ почива на консензусу три конститутивна народа (Бошњаци, Хрвати и Срби) и субјективитету споразума два ентитета, РС и Федерације БиХ, у вођењу спољне политике о овоме се мора посебно водити рачуна. Међутим, РС располаже са међународноправним субјективитетом, који је sui generis, и који се остварује на два нивоа и то: 1) на нивоу самог ентитета (могућност склапања споразума о специјалним паралелним односима и закључења међународних уговора уз сагласност Парламентарне скупштине БиХ, као и могућност да Народна скупштина РС одлуку Председништва БиХ прогласи деструктивном по витални интерес ентитета; и 2) наравно на нивоу БиХ, кроз одлучивање у Председништву БиХ (клаузула заштите виталног националног интереса) и Парламентарну скупштину БиХ (одлучивање путем ентитетског гласања у Представничком дому, као и одлучивања у Вијећу народа Парламентарне скупштине).

Дакле РС, приликом доношења споразума о специјалним паралелним односима, једино мора водити рачуна да споразуми не смију ићи на штету суверенитета и територијалног интегритета БиХ. РС нема никакву уставну обавезу, која би проистицала из Устава БиХ, да тражи и прибави сагласност било ког органа БиХ у вези споразума о специјалним паралелним односима.

Ради стручне, логичне и практичне коректности треба се позабавити и самим појмом паралелни односи. Одакле се изводи овај појам у контексту пуног назива о успостављању специјалних паралелних односа? У односу на кога или шта је реч о паралелним односима? Сам појам паралелан или упоредан је најчешће присутан у геометрији. Придев упоредан, пак, има и значење – „који се креће један поред другога, који тече истовремено с другим“. У Уставу БиХ, о значењу паралелних односа нема допунских појашњења. Могли бисмо рећи да се паралелни односи које успоставља један ентитет у БиХ са суседном државом одвијају са још неким односима који се успостављају између БиХ и суседне државе. Истини за вољу, између БиХ и Србије постоје дипломатски односи, одговарајуће политичке, економске и привредне везе. Оне су успостављене и делимично се реализују преко органа БиХ, а делимично преко органа ентитета. Управо специјални паралелни односи између РС као ентитета у БиХ и Србије треба да буду главни садржај и окосница односа између Србије и БиХ.

Није неопходно ради одређене равнотеже да се успоставе слични односи између Србије и Федерације БиХ, као другог ентитета у БиХ, уколико за то не постоји објективна потреба и обострани интерес. Због тога су односи између РС и Србије уистину специјални или посебни, јер се односе на области животно важне за српски народ. Када је поменута уставна одредба унета у Устав БиХ, сигурно је да су „уставописци“ имали на уму важност повезивања српског народа у БиХ са Србијом. Управо ова уставна одредба у Уставу БиХ нуди велику могућност РС и српском народу да своју територијалну подељеност компензује кроз разноврсне облике сарадње и међусобне помоћи, како би се остварило пуно јединство српског народа на духовном, културном, образовном, научном, економском, привредном и другим плановима.

(1) Timothy Less, Dysfunction in the Balkans, Бивши шеф канцеларије Британске амбасаде у Бања Луци, „Foreign affairs“.

Аутор: др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

(Извор: Фонд стратешке културе)

ПОДИЈЕЛИ

1 КОМЕНТАР

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here