ИН4С

ИН4С портал

Жиг српске кривице

1 min read
Све што је српско треба свести на србијанско да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – с временом престане да буде српско.

Мило Ломпар

Све што је српско треба свести на србијанско да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – с временом престане да буде српско.

Готово истовремено појавиле су се две књиге др Мила Ломпара (1962), професора Филолошког факултета у Београду на предметима Српска књижевност XVIII и XIX века и Културна историја Срба. Једну „Полихисторска истраживања” објавила је издавачка кућа „Катена мунди”, а другу „Похвала несавремености”, „Лагуна”.

„Полихисторска истраживања”, тврди проф. др Слободан Антонић, субверзивна је и зато опасна књига. Она стаје наспрам не само читаве једне доминантне идеологије већ и наспрам свега што ту идеологију подупире.

Централно место у књизи „Полихисторска истраживања” заузима есеј „Тријумф колонијалне свести – Латинка Перовић”. Шта јој све замерате?

То је само најдужа студија у једној обимној књизи, у којој је реч о различитим ауторима: од Слободана Јовановића, до Алојза Шмауса, или од Анице Савић Ребац до Николе Милошевића. У анализи књиге, коју сте издвојили, критикујем владајућу идеолошку мрежу нашег времена; трансфер комунистичких схватања у глобалистичке представе; континуитет негирања српских националних права у два сасвим различита поретка; случај човека без савести као закономерног плода комунизма, који постаје постхришћански човек глобализма.

Али, није реч само о прошлости, она је и данас представник „окупационо-колонијалне моћи”?

Оно што се одиграва у нашој стварности – од неистинитог пропагандног поистовећивања Милошевића с Хитлером, из 1992, до недавног увођења вербалног деликта у кривично законодавство – има своје идеолошко и историјско припремање и образложење у текстовима који чине ову књигу. Отуд и теза да нулту тачку у нашој историји чине злочини деведесетих: као да им нису претходили Јасеновац, комунистичка стрељања 1945. и Голи оток.

Године 1972. у Србији су страдали либерали. Мислило се да је то равнотежа према маспоку. Међутим, Србија се тада, сама, одрекла своје интелектуалне елите?

Као што се грађанска елита одрекла Србије после Првог светског рата – због Југославије – тако је те елите нестало после комунистичке револуције. Нема никакве комунистичке интелигенције која би се могла упоредити с људима скрајнутим после 1945. године

Да ли подела на прву и другу Србију почиње књигом Радомира Константиновића „Философија паланке”?

Та књига идеолошко је оправдање и образложење титоизма: особеног негирања српских грађанских, националних и културних права и традиција у корист комунистичке идеологије. Свакако да има и сасвим друкчијих мишљења о њој.

Све су ово, мање-више, политичке теме. Шта је с културом, и она је у колонијалном статусу?

Српска култура требало би да у јавној свести озакони наметнуто стање после распада Југославије. Отуд све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, Андрић, Селимовић, Петар Лубарда – с временом престане да буде српско. Истовремено, српска култура у Србији треба да постане – мултикултуралистичка. Тада постаје нормалан, непрестани захтев да се Грачаница, и Дечани у Унеску изместе из Србије.

Имамо, коначно, министра културе „који обећава”. Како оцењујете његов учинак у првих сто дана владе?

Ако процењујемо по његовом учешћу на прослави ПЕН-а, када је поданички посетио неформалног комесара српске културе, у последње две деценије – председницу ПЕН-а и дугогодишњу потпредседницу ДС-а – могао би то бити још један министар који је поклоник невладиног континуитета наших власти, као што је то и председник Владе.

Интелектуалце делите на дилетанте и педанте. Који су вам дражи?

Тако их је поделио Мигел де Унамуно. Најдражи су ми моралисти: и као филозофи, и као писци, и као есејисти, и као полихистори.

Слободана Јовановића сматрате школским примером полихисторства. По чему је он „многолика појава”?

По томе што се супериорно кретао, и правном и политичком теоријом, и историјским расправама и синтезама, и књижевном и уметничком критиком.

Лепим речима говорите и о Јовану Деретићу, издвајате га од осталих историчара књижевности?

Његово дело је изузетно: обухвата сва подручја српске књижевности, оцртава избледеле путање континуитета између њих, одликује се изврсношћу анализе и синтезе у осветљавању књижевних појава, дела и личности, писац је „Историје српске књижевности”. Био је члан Председништва ЦК СК Србије. Зар мој однос према њему не показује како нисам идеолошки искључив? Јер он није био човек комунистичке него хуманистичке свести.

По чему се Алојз Шмаус, у тумачењу Његошевог дела, издвојио од наших књижевних тумача?

По томе што је Његоша разумео на тако супериоран начин – пре скоро сто година – да данашњи оспораватељи највећег српског песника изгледају потпуно инфериорно. Они, у поређењу с њим, једноставно личе на себе.

Има ли право данас Небојша Васовић да износи критичке ставове према делу Данила Киша?

Наводно има, али практично бива искључен из јавног књижевног постојања.

Како замишљате постмодерног полихистора? Верујете ли у ренесансне личности, у победу уметности над антиуметношћу?

Постмодерни полихистор – о којем пишем у последњој студији у књизи – човек је чије културолошко осветљавање књижевности кријумчари идеолошки и политички предумишљај. Он је више или мање вешти службеник политичке коректности. За разлику од модерног полихистора.

Много се ових дана прича о Меморандуму САНУ, недовршеном документу од пре три деценије. Како, с ове временске дистанце, гледате на овај документ?

Он је злоупотребљен и неистинито приказан, да би се ставио жиг српске кривице на догађаје који ће уследити. Тај жиг условљава и данашње понашање САНУ. Тако је недавни скуп под насловом „Култура као основа националног идентитета” окупио искључиво људе једне политичке оријентације – нашу невладину интелигенцију. Међу њима је самим присуством бриљирала једна особа: некадашњи извршни секретар ГК СК Београда. Потом, као градски секретар културе – у име ДС-а – није прстом мрднула да помогне Задужбини Милоша Црњанског да добије једну канцеларију. Лично сам је узалуд молио. Није јој сметало да останемо у неусловној собици поред тоалета у УКС.

Да је такво понашање у вези с њеном комунистичком свешћу, а не с ДС-ом, схватио сам када ми је Млађан Ђорђевић, саветник тадашњег председника Србије, помогао у додељивању пристојне канцеларије. Иако сам био један од јавних критичара политике тадашњег председника. Њима то није сметало да учине нешто за Милоша Црњанског. Као што ни мени не смета да то кажем, сада када нису на власти. Зато што је то истина.

Скуп у САНУ можда је могао имати бољи наслов: „Култура као основа антинационалног идентитета”. Тада би се учесници удобније осећали, а и Црњански није био академик.

Ваша књига „Похвала несавремености” може се читати и као посмодернистички роман. На композицији – шаховској партији – позавидео би вам и Милорад Павић. Како сте дошли на ову идеју?

У средишту овог есеја налази се искуство несавремености. Оно је осветљено у противречним везама са савременошћу: ту су и моћ, и аутсајдер, и кловн, и субверзивност, и селфи, и слепило задовољства, и етос, и окрутност.

Загонетне трагове доноси нам размишљањем о путањама мотива и тема, о судбинама уметника, мислилаца, сликара, о Орвелу и Црњанском, Каравађу и Магриту, Принципу, Доситеју и Слободану Јовановићу, о Неверном Томи и Христу. Трагове срећемо свуд: у Лондону, Прагу, Берлину, Бостону, Терезину, Бечу, Паризу, Торонту, Потсдаму.

Тако смо срели и Фишера и Спаског: давнашња љубав према Спаском доврхунила је у одлуци да потезе једне његове партије – одигране у Београду – претворим у наслове поглавља, јер ми се учинило згодним да тако нагласим духовно јединство овог полицентричног есеја.

Милошевић, само је један

Важите за најбољег ученика Николе Милошевића. Јесте ли превазишли свог учитеља?
Да останемо у шаховским водама, послужићу се речима великог шахисте Виктора Корчноја, који је себе одредио као следбеника другог првака света у шаху – Емануела Ласкера. И без устезања додао: сматрам се његовим слабим имитатором. Професор Никола Милошевић је само један.
Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

1 thought on “Жиг српске кривице

  1. Dokaz da i Milo, bilo koji Milo, sem onaj Milo, moze biti covjek.
    I to kakav covjek, Milo Lompar!
    Kakav se samo pozeljeti moze.
    Da ga kojim slucajem nema, morali bi smo da ga tragamo. Svaki narod mora da ima makar jednog ovakvog Mila, i da nema nijednog onakvog kakvog ima kukavna Crna Gora!
    Eto, kako je i sve drugo nase srpsko bolje, pametnije i postenije, tako je i nas Milo bolji, cus bolji, od njiovog montenegrinskog Mila, koji je stoput gori od najgoreg Mila!
    … Jednom, ne zadugo, pustice oni svog Mila niz vodu, pa ce poceti da svojataju naseg.
    Poznam ja njih, dobro poznam … Kad su bili veci Srbi od mene.
    I Mila njiovog znam, koji je isto tako bio najbolji Srbin.
    Dobro znam.
    J….. me to znanje!
    … Kad sam ih znao dok su Srbima bili.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *