Насловна Поглед Земља недођија

Земља недођија

2
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Лука Вукадиновић

Одоше путем који тамо води, а доводи до неђе.

Одоше тамо неђе ђе иду Никоговићи па се надају да ће од Никоговића постати Некоговићи.

Одоше Глупановићи и Лудиновићи и са њима Блуднићи и Лажојевићи а ни Фукаровићи не осташе, ваљда зато што их подговори Нико Улизић и Глибо Спрдњић.

Одоше тамо ђе је боље, тамо ђе ништа није исто, тамо неђе ђе их нешто води и ђе их ништа чека.

Одоше Смрдојевићи и Гњидојевићи а веле да оде и чувено племе Пиздаревића из Пиздојевине питоме.

Оде и велики народни јунак Шпиљо Кукавичић и са њим читава вамеља Кукавичића на челу са старим Виром Кукавичићем.

Одоше тамо ђе сви иду, тамо ђе је боље, ђе су остали људи ни бољи ни гори од њих пошли.

Одоше и Убиловићи и Прељубовићи и Сваштојевићи и Лоповићи и Шпијуновићи са јуначке Шпијове главице.

Оде и сакати Јасновид син Кратковида Кукујевића онога те га убише браћа Говнаревићи у ријеку Глибовића.

Оде и ћерка Мутолуда Пајсера са два сина Папаном и Празноглавом.

Одоше још и Љељенчићи и Сулудовићи и два брата Хохштаплеровића.

Одоше ђе је лакше и ђе је мирније, одоше у неке друге крајеве, тамо неђе ђе нико није исти, тамо ђе сунце у поноћ излази.

Одоше за животом, бољим животом у боље крајеве са бољим жељама и са бољим сновима, одоше јунаци од јунака и потомци славних предака.

Оде све што је ваљало из ове долине Страха у долину Мира, тамо неђе иза оних брда у неке градове. Одоше међу туђе.

Одоше и неће се више вртат’ јер немају коме.

Кад једном одеш немој се враћати па макар и по цијену батина, кад једном одеш више немаш куд назад, немаш коме руку пружити и нема нико ко ће те са сузом дочекати.

Одоше путници путем без смисла и стазом без пута.

Одоше странци путем којим су кренули и стазом коју су сами маштали.

Одоше гости неђе далеко, неђе ђе их нико неће питати, окле сте дошли, одоше са почетка на крај пута.

Одоше хитри и брзи они који су вазда први стизали а последњи сазнали, одоше брзином, кад нико није гледао а кад су сви виђели.

Одоше Својеглавићи бржи од памети, одоше прије него мисао дође, можда их мисао некад достигне.

Одоше у крајеве давне у крајеве у које су некад довођени њихови стри и служили кад жива мета, као храна горда. А потомци одоше да обиђу дзелате њихових судбина.

Одоше у гробље и шеташе гробљем и на гробље темељ започеше, отпочеше кућу будућих наших а туђих, синова и ћери.

Одоше златним путем у амбис сабласни, одоше ђе и други иђаху и дођоше до почетка и виђеше почетак.

Одоше далеко од лажи своје и туђе, одоше тамо ђе истина лажи служи одоше ђе се кости окренуте мртве од њих живих стиде.

Одоше путем који тамо води а доводи до ниђе.

Остаде Спасо.

Спасо Спасовић.

И рече Спасо пустој земљи.

Никад није истина опасна по живот него лаж. Истина и живот су нераздвојни као очи и вид…

Погледа Спасо за одбјеглом браћом осјени се крсним знаком и полако очи склопи.

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here