Због жица постављених да зауставе мигранте неким животињама пријети ишчезавање

Све је већи број страдале дивљачи на жилет-жици коју је Словенија поставила на граници према Хрватској ради заустављања избеглица. Неке животињске врсте могле би због тога ускоро да сасвим ишчезну са тих простора.

Жичане ограде на државним границама европских земаља постале су након прошлогодишњег сиријско-избегличког таласа према том континенту, на жалост, сасвим уобичајена појава. Европа све чешће управо тако изражава свој став према тим унесрећеним људима. Штавише, судећи према картама жицом оивичених граница, чини се да су европске владе највишу меру сагласности око третмана избеглица постигле управо на том конкретном решењу. Јер, сви други предлози – не толико изолационистички – наилазе на мањи степен консензуса, а најављује се и да ће слично ограђивање највероватније додатно да ескалира.

Притом је реч о злогласној тзв. жилет-жици, која поуздано озлеђује сваког ко налети на њу; дакле, не само људе. У Хрватској се о страдавању животиња прочуло већ када је жицу дуж Драве и Барање растегла Мађарска, да би се та страхота додатно повећала са жицом коју је на граници према Хрватској поставила Словенија.

Генетичка изолација

Словеначко-хрватска граница, наиме, представља незаобилазни део транс-граничног обитавалишта великих европских звери – медведа, вука и риса. Те животиње уједно су и велико природно благо двеју земаља, јер се оне мало где у Европи још могу наћи на окупу као у Хрватској и Словенији, односно појасу који укључује Динариде и Алпе. А кад је реч о нпр. подручју Горског котара и Лике, немогуће је очекивати иоле просперитетан опстанак тих врста без сталне могућности њихова преласка у Словенију. Једноставно, великим животињама потребни су и велики простори за несметан развој. Популација риса, рецимо, мукотрпно се обнавља током последње четири деценије јер је пре тога већ била ишчезла из Хрватске и Словеније. Данашњих педесетак рисова у Хрватској и двадесетак у Словенији део су једне те исте популације и у ствари непосредно зависе једни од других.

„Ограда од жилет-жице убија животиње које се у њу заплету. То је драматичан призор и несумњив губитак. Али много већи проблем је баријера за кретање која на дужи рок доводи до генетичке изолације“, објашњава Ђуро Хубер с Ветеринарског факултета у Загребу, водећи регионални стручњак за велике звери. Он је уз групу еминентних страних стручњака из Европе и Азије потписао и недвосмислен апел за уклањање жице и очување евроазијске тзв. прекограничне еколошке парадигме – али за сада без икаквог ефекта. Уосталом, тешко би било и за очекивати да ће политичари који жилете окрећу на људе, одустати од својих визија уређеног друштва ради – звери.

Политичка шизофренија

„Таква баријера“, наставља Хубер, „нарочито смета трима споменутим врстама које редовно прелазе државне границе. То смо одавно доказали помоћу телеметријски праћених јединки. Овако, пак, оне имају проблема при налажењу партнера за размножавање, или хране у одређеним годишњим добима, или места за презимљавање.“

Да би ситуација била додатно зачињена и грубим сарказмом, упада у око да су владе двеју земаља делом заштитиле велике звери. Риса и вука у целини, док се за одстрел медведа одређују годишње квоте, како би се њихова популација кретала на одрживом нивоу. Оне тако не деле судбину мање „вредне“ дивљачи попут срне или вепра – ради се о драстично антропоцентричном вредновању природе. А сам рис, међутим, још је и увезен у Хрватску и Словенију седамдесетих година прошлог века, након споменутог ишчезнућа. Тако се политика најпре у једноме моменту трудила да им повећа број, а затим је почела да их на најокрутнији начин убија, у виду колатералних жртава лова на неке друге људе.

У ту слику трагично се уклапа и вест од пре неколико дана, с границе Србије према Бугарској, где је извесни домаћи ловац на дивље свиње нехотично из своје пушке усмртио једног избеглицу из Авганистана.

Словенија припрема још жице

„Ако је могуће тако делити приоритете, рекла бих да популације дивљачи попут јелена или лисице барем нису фатално угрожене жицом – оне ипак неће бити због ње сасвим уништене“, изјавила нам је Александра Мајић-Скрбиншек с Биотехничког факултета Универзитета у Љубљани, такође потписница апела против жичане ограде.

„Али, рису прети сасвим могући поновни нестанак с овог простора, ако се настави ограђивање најосетљивијих делова од словеначких регија Нотрањске и Долењске, према планинама Рисњак и Сњежник у Горском котару, дакле, у Хрватској. Тешко је предвидети хоће ли се наставити, али овдашње Министарство унутрашњих послова предузима све политичке кораке да му се постављање жице олакша, иако јавност није толико наклоњена таквим потезима. А нама који се тиме професионално бавимо, власти додатно отежавају рад већ и неуступањем на јавни увид карата с уцртаним подручјима која су већ ограђена, па морамо да се ослањамо искључиво на дојаве и сопствене увиде“, посведочила је Мајић-Скрбиншек за Дојче веле.

За сада је реч о готово 180 километара ограде на граници дугој отприлике 500 километара. Она иначе пролази кроз подручје које је Европска унија издвојила као део еколошке мреже „Натура 2000“, која зависи управо од својих деликатних трансграничних могућности. Европска унија је такође као један од циљева своје стратегије за унапређење биолошке разноликости до 2020. одредила – нова повезивања станишта одређених угрожених врста.

Случајеви отпора

Но, то је све било пре него што се жилет-жица пружила уздуж и попреко Старог континента. Након тога, забележено је само још неколико виђенијих знакова друштвеног и политичког отпора таквим корацима, нпр. тужба међународног еколошког удружења Алпе Адриа Греен против словеначке владе или хрватско отварање спора са Словенијом пред Европском комисијом. Додатни проблем крије се, међутим, у претпоставци да би жичану ограду на својим источним границама могла да подигне и Хрватска, ако избеглички талас из тог смера поново нарасте. Тада ће ионако бити још теже проценити коме је у овој причи теже, прогоњеним људима или животињама.

Коначно, индикативан је утисак – итекако основан и медијски документован – да се житељи суседних пограничних места у Хрватској и Словенији подједнако противе жици. Словенци уз границу Хрватске сигурно се осећају дискриминисано у односу на своје сународнике који живе крај границе с Италијом – одакле у ЕУ последњих месеци пролази знатно више избеглица него из Хрватске. Али, висока политика најчешће има резон и рачун који не остављају много простора ни за фамозни демократски удео, нити за пуку хуманост.

(Игор Ласић, Дојче веле)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: