Насловна Мозаик Зашто је Русија продала Аљаску?

Зашто је Русија продала Аљаску?

0
ПОДИЈЕЛИ

Русија је 1867. продала САД територију Аљаске за симболичних 7,2 милиона долара. Само у току првих 50 година владавине над том земљом Американци су са ње зарадили бар сто пута више. Како су царски чиновници могли да ураде нешто тако бесмислено?

„Руска реч“ истражује компликовану причу о продаји Аљаске, у којој има мало добрих управника и много похлепе и сумњивих процена.

Петицију за припајање Аљаске Русији, која је објављена на сајту Беле куће, потписало је већ преко 35 хиљада људи. Многи до данас сматрају да су Американци Аљаску или украли од Руса, или је узели у најам, па је нису вратили. Успркос распрострањеним легендама, погодба је била поштена и обе стране су имале добре разлоге да је склопе.

Аљаска пре продаје

Руска Аљаска је у 19. веку била центар међународне трговине. У њеној престоници Новоархангелску (данас град Ситка) трговало се кинеским тканинама, чајем, па чак и ледом, који је био потребан југу САД пре појаве фрижидера. На Аљасци су се градили бродови и подизале фабрике, а вађен је и угаљ. Већ су била откривена и бројна налазишта злата. Продаја овакве територије заиста изгледа као неразумна одлука.

aljaska 1 409x225 Зашто је Русија продала Аљаску?

Руски трговци су на Аљаску дошли због трговине кљовама моржа (које су некада биле цењене ништа мање од слоноваче) и драгоценим крзном морске видре, које су набављали трампом од староседелаца. Тиме се бавила Руска америчка компанија (Российско-американская компания – РАК). Њу су основали авантуристи, руски бизнисмени из 18. века, одважни путници и шпекуланти. Компанија је била власник целокупне производње и рударства на Аљасци, могла је самостално да склапа трговинске споразуме са другим земљама, имала је своју заставу и сопствену валуту – кожне „марке“.

Ове привилегије компанији је омогућила царска власт, која не само што је од ње убирала огроман порез, него је у њој поседовала и акције. Међу акционарима РАК били су руски императори и чланови њихових породица.

„Руски Пизаро“

Главни управник руских насеља у Америци у време њиховог највећег процвата био је талентовани трговац Александар Баранов. Он је градио школе и фабрике и учио староседеоце да саде репу и кромпир. Градио је утврђења и бродоградилишта и ширио трговину крзном морске видре. Себе је називао „руски Пизаро“ и везао се за Аљаску не само пословно, него и срцем. Оженио се, наиме, ћерком алеутског вође.

За време Баранова Руска америчка компанија је имала огромне приходе: преко 1000% профита! Када је Баранов у дубокој старости напустио послове, на његово место је дошао капетан-лајтнант Гагермејстер, који је са собом довео нове сараднике и акционаре из војних кругова. У то време су према статуту компанијом могли да управљају само официри Ратне морнарице. Војне старешине су овај профитабилни посао брзо узеле под своје, али управо њихови поступци су компанију довели до краха.

Похлепа и крах Руске америчке компаније

Нове газде су себи одредиле астрономске плате. Обични официри су добијали по 1500 рубаља годишње (што је било упоредиво са примањима министара и сенатора), а шеф компаније чак 150.000 рубаља, дакле 100 пута више! Док су у исто време цене по којима су од локалног становништва откупљивали крзно преполовљене. То је довело до тога да су у току наредних 20 година Ескими и Алеути готово сасвим истребили морске видре и Аљаска је изгубила свој најпрофитабилнији посао. Староседеоци су живели у немаштини и подизали побуне које су Руси гушили, гађајући села на обалама из војних бродова.

Официри су покушали да нађу нове изворе прихода. Тада је и почела трговина ледом и чајем, коју лоши бизнисмени такође нису успели да организују како треба. При томе им није падало на памет да смање своје плате. На крају је РАК прешао на државно дотирање од 200 хиљада рубаља годишње. Али ни то није спасло компанију.

Тада је почео и Кримски рат. Против Русије су биле Енглеска, Француска и Турска. Постало је јасно да Русија није у стању ни да снабдева, ни да штити Аљаску. Поморске путеве су контролисали непријатељски бродови. Чак је и могућност добијања злата постала неизвесна. Стрепели су да непријатељска Енглеска сасвим не блокира Аљаску, што би Русију оставило без икаквих могућности у односу на ову територију.

Односи између Москве и Лондона су били све затегнутији, док су односи са властима САД, које тада нису биле светска сила, били срдачнији него икада. Идеја да се Аљаска прода практично се истовремено појавила са обе стране. И барон Едуард Андрејевич фон Стјокл, представник Русије у Вашингтону, на захтев цара је започео преговоре са државним секретаром САД Вилијамом Сјуардом.

Руска застава није хтела да се спусти

Док су се чиновници договарали, јавност са обе стране се изјаснила против ове погодбе. „Како да дамо земљу у чији развој смо уложили толико снаге и времена, земљу у којој је успостављен телеграф и где су откривена налазишта злата?“, писали су руски листови. „Шта ће Америци та ‘шкриња с ледом’ и 50 хиљада дивљих Ескима који за доручак пију рибље уље?“, протестовала је штампа у САД, и не само она – против куповине били су и Сенат и Конгрес. Па ипак, 30. марта 1867. у Вашингтону је потписан споразум о продаји пола милиона хектара руске територије Сједињеним Америчким Државама за 7.200.000 долара, чисто симболичну суму. Тако јефтино није продавана чак ни необрадива земља у Сибиру.

Званична предаја територије реализована је 1867. у Новоархангелску. Америчка и руска војска су се постројиле поред стуба са заставом, са којег је уз топовске салве почело спуштање руске заставе. Међутим, застава се замрсила на самом врху. Морнар који се попео да је одмрси бацио ју је доле и она је случајно пала право на руске бајонете. Лош предзнак! Након тога су Американци започели реквизицију зграда у граду, који је добио ново име – Ситка. Неколико стотина Руса, који нису желели да приме америчко држављанство, било је принуђено да се евакуише трговачким бродовима и у домовину су стигли тек наредне године.

После кратког времена из „ледене шкриње“ су потекле реке злата. На Аљасци је почела златна грозница у Клондајку, која је Сједињеним Државама донела баснословно богатство. Наравно да Русија мора осетити жаљење. Међутим, нико не може да зна какви би односи завладали у свету да се ова купопродаја није одиграла.

(Извор: Руска реч)

ПОДИЈЕЛИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here