Зашто је Франсоа Оланд подигао глас на самиту НАТО

„НАТО нема никакву улогу у односима Европе и Русије. За Француску Русија није ни противник нити претња“ изговорио је Франсоа Оланд након слетања у Варшаву да би присуствао самиту савеза 8. и 9. јула, речи које носе поруке о дешавањима испод површине у европској политици након Брегзита.

Оланд је имао у виду неколико ствари када је подигао глас. У ствари, индиректно је изразио незадовољство америчким притисцима на Европу када су у питању поремећени односи са Русијом. Превасходно је желео да скрене пажњу на намеру Француске да њен глас треба да има посебан значај у Европи упркос чињеници да старе „посебне везе“ са Немачком нису снага каква је некад била, а Француска у много чему постала много слабији партнер.

Наравно да је Оланд једним оком гледао и на ситуацију у Француској, имајући у виду његов низак рејтинг популарности (13%). Бивши председник Никола Саркози се уздиже као један од претендената за подршку деснице на председничким изборима следеће године, на крилима националистичке платформе у тренутку када је 61% француских бирача непријатељски настројено према Европској унији.

Међутим, најпре ће бити да је Оланд имао на уму оно што је Берлин полиси џорнал прошлог септембра пророчки назвао „Немачки тренутак униполарности“. Суштина је да Немачка де факто израста у лидера Европе.

Немачка је била уздржана о својој улози хегемона у Европи, али је могуће да се то мења. Немачки талас је већ видљив након Брегзита. Немачка је свесна да је њена политичка и економска снага драматично порасла. (Изласком Британије удео Немачке у БДП Европске уније порастао је са око петине на четвртину.)

С друге стране, национални антагонизми у Европи који су изродили два светска рата никада стварно нису престали. Они се јављају као реакција на немачке захтеве за „јачом Европом“. Француски Фигаро је пренео изјаву Саркозија: „Ако је одговор на Брегзит још немачкија Европа, онда смо се ми залетели у зид.“ Он заступа „Европу нација“ – слабију ЕУ у корист националних држава.

Француски политичари дуж политичког спектра говоре у националистичком и анти-немачком тону – од екстремне деснице коју предводи Марин ле Пен до вође Француске партије левице Жан-Лика Меленшона.

Истовремено, у средњој Европи такође расте захтев за редефинисањем споразума ЕУ, као и да се одлучивање пренесе на националне државе. Пољска у Немачкој види претњу. У четвртак је про-владина Газета Полска изашла са насловом Да ли се ствара Четврти рајх?, илустровано кукастим крстом на насловној страни.

Оландово оштро обраћање у Варшави открива забринутост због стварања нове осовине између Немачке и САД, која би могла Француску да остави по страни. Ангела Меркел се снажно залаже за сарадњу на трансатлантском лидерству САД. Председник Барак Обама рачуна да ће она предводити ЕУ у увођењу санкција Русији.

У светлу Брегзита, када се Британија повлачи из Европе, Вашингтону је такође потребна осовина са Немачком. САД уживају блиске везе са Новом Европом које им такође омогућују улогу арбитра између Немачке и Пољске, али изнад свега, највиши интерес САД је да спречи стварање осовине Немачке и Русије.

У основи свега јесте тежња да НАТО буде центар америчке стратегије спречавања ширења утицаја Русије, а систем западног савезништва можда се у ближој будућности пренесе на осовину Немачке и Америке.

Интересантно је да је Путин имао телефонски разговор са Оландом и Меркеловом непосредно пред одлазак на самит у Варшави, а у вези са Украјином која је лајтмотив НАТО кореографије „одбране и одвраћања“ у режији Вашингтона.

Путин је нагласио да је тзв. Нормандијски формат задовољавајући оквир за спуштање тензија око Украјине, имплицирајући да НАТО овде не би требало да игра никакву улогу. Интересантно је и да је Оланд у Варшави дао готово идентичну изјаву.

М. К. Бадракумар – аутор је бивши амбасадор Индије у Узбекистану и Турској. Експерт је за Русију, Кину, Централну Азију.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: