Насловна Насловна Заборављена „Стратегиja“

Заборављена „Стратегиja“

2
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Зоран Пановић

Да ли су национални стратези кад су у оптицај пустили контроверзну идеју да Република Србија и Република Српска изроде неку врсту декларације (документа) ‘о опстанку српског народа’, уопште знали да већ постоји документ на тој линији и он се зове ‘Стратегија очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону’.

Стратегија је донета 2011. и експресно је, наравно, стекла статус контроверзне. Формално, то је документ Владе Мирка Цветковића, односно режима (ја више волим да кажем администрације) Бориса Тадића, иако се за његове оперативне творце сматрају некадашњи Тадићев саветник за национално-регионална питања и националне организације Млађан Ђорђевић, данас доајен евроазијских (проруских) интеграција Србије, и некадашњи министар дијаспоре Срђан Срећковић – у то време још увек члан Српског покрета обнове (из странке искључен 2012).

zoran panovic02 Заборављена Стратегиja
Зоран Пановић

Понекад се заборавља да је Борис Тадић у националним питањима био често прилично крут, а тек нико из Европе није ни помислио да га пореди са Вили Брантом у смислу спремности за судбински искорак поводом косовског питања. ‘Стратегија’ је изазвала констернацију у региону: Хрватски кругови одмах су је назвали ‘меморандумом 2’, а што је ван српског корпуса став прихваћен консензусом скоро од Вардара па до Триглава. Где је ‘меморандум 2’, ту је неко ‘начертаније’, иако је касније, кад се одрекао Тадића, а спојио с Вучићем, Дачић и јавно почео да говори, без комплекса, о потреби за новим ‘начертанијем’. Модерним. Свакако. У смислу да би прихватио и сугестије историчарке Дубравке Стојановић. Хрвати су били попиздели на ‘Стратегију’, малтене као да она у себи садржи и финансијску помоћ ‘Влади Републике Српске Крајине у егзилу’ (наравно да не садржи), а посебно се тлак дигао Црногорцима који су протестовали па је фактички ‘Стратегија’ ублажена на Цветковићевој Влади.

Озбиљно сумњам да премијерка Ана Брнабић заокупљена дигитализацијом државне управе уопште има свест о ономе што су јој Млађан и Срђан, Мирко и Борис оставили у наслеђе. Можда би Ана Брнабић могла да замоли Вучића за разјашњење да ли је ‘Стратегија’ још важећа, јер ако јесте, ми тешко да можемо донети ‘озбиљнији’ (националнији) документ по питању ‘опстанка српског народа’. Још блажи и модернији сигурно можемо (али то вероватмо није циљ документа о ‘спашавању народа’), јер кад прочитате ‘Стратегију’, можете чак помислити да би је Вучић одбацио као ‘националистичку’.

sargarepa srbija EU Заборављена Стратегиja

Можда задојени напредњачком и радикалском мржњом према ‘досманлијама’, Божидара Ђелића пре памтите по опскурној причи о теткином каучу где се био као сиромашак шћућурио док се није снашао него по неким мудрим изјавама. Ђелић – нека врста дуговечнијег Ђинђићевог Лазара Крстића, касније као потпредседник Владе Србије задужен за европске интеграције, изјавио је да борба за национално питање и за европске интеграције Србије ‘не само да нису у сукобу већ су у дубокој синергији’. Управо је то арматура ‘Стратегије’ на коју евоцирамо успомене – јер она има ту европску фразу која иритира душебрижнике етницитета с којима је српство у колерацији, па се отуда ‘Стратегија’ тумачила, дакако као ‘великосрпска’, али као ретко перфидна. Јер није имала романтизам неког ‘начертанија’, нити трапавост и наивност а управо због тих карактеристика је и Меморандум САНУ лако добио злокобну коњуктуру.

Први циљ ‘Стратегије’, значи, чини позиционирање Србије као матичне државе кроз враћање поверења дијаспоре и Срба у региону у матичну државу, други циљ је боља искоришћеност капацитета дијаспоре и Срба у региону у подстицању економског и привредног развоја. Као трећи, у историјском смислу најбитнији циљ, постављено је очување националног идентитета. У ‘Стратегији’ јасно пише: ‘Политика Републике Србија према српском народу у региону мора бити модерна и усклађена са највишим европским и регионалним стандардима’. Да ли би Никола Селаковић и зарез додао тамо где се инсистира на реституцији одузете имовине грађанима српске националности, српским удружењима, институцијама и Цркви, ‘Стратегија’ подразумева да се Србима у региону помогне да се интегришу у локалне средине, али и да се сачувају од асимилације. Наглашава се значај Српске православне цркве (обнова сакралног наслеђа српског народа, развој њене просветне области).

Познавање и коришћење српског језика и ћириличког писма (и његово називање тим именом) представља ‘цондитио сине qуа нон’. Да ли би Милорад Додик ишта додао овоме? ‘Стратегија’ се бави стањем српског народа појединачно у сваком федералном субјекту бивше СФРЈ. Наглашава се и стимулисање рада ‘Српске мреже’, српскојезичког интернета, који негује српску културну баштину и омогућује припадницима дијаспоре и Србима у региону да се не осећају просторно удаљеним од жаришта властите културе.

Озбиљне државе, а Србија претендује да то буде, морају показати извесно поштовање према континуитету кад се већ за њим толико вапи. Није све ‘нулти час’ историје – нови почетак. Било би корисно да се Влада Ане Брнабић, а пре свега председник Вучић одреде о овој ‘Стратегији’ претходне власти. Да ли она још важи? Да ли нам треба нова поред ње? Ако треба, где ова није добра? Колико смо се до сада руководили у складу с њом? Или смо је једноставно игнорисали. Да ли она и симболички треба да има статус ‘националног документа’?

bećković ćirilica Заборављена Стратегиja

Ако би је Вучићева власт ‘активирала’, да ли би реакције из региона биле као некада: Из Хрватске смо тада чули да су стратешки циљеви ‘меморандума 20 идентични са ‘претходником’, дакле ‘великосрпски’ с тим да је начин њихове реализације прилагођен новим условима – избачене су ‘битке које могу бити и оружане’ (алузије на Милошевићев газиместански говор). То је ‘доктрина’. Посебно су хрватску јавност некада загребале речи тадашњег шефа српске дипломатије Вука Јеремића: ‘Заштита интереса српског народа у региону је политички, историјски, па и морални императив’. Тај ‘меморандум 2’ који носи дух Добрице Ћосића у Тадићевој одори имао би за циљ да Србију ‘стави у равноправан положај са земљама на које је извршила агресију’. Отуда Србија води ‘перфидну покајничку политику’. Срби у региону су, како је говорио министар Срећковић, везани за европске интеграције које немају алтернативу!

Иако дочекана на нож, ‘Стратегија’ је донекле демистификовала приче о још једном злокобном ‘интерном документу’. У том ‘интерном’ документу поједини хрватски кругови су тврдили да чак стоји препорука да је Србији целисходније да се тотално окрене Кини, јер руска подршка је релативна. Подсећамо да је након жестоке реакције Владе у Подгорици, из државне ‘Стратегије’ била избачена спорна одредба којом се тражила политичка конститутивност за Србе у Црној Гори (а и Хрватској). Као еуфемизам за идеал – конститутивност, користи се ‘појачана брига за Србе у суседним државама’.

‘Стратегију’ су критиковали и грађански кругови у Београду. Као рецидивирање. За те кругове права Срба у региону су легитимна, али је ипак главна теза Марка Никезића да Србима у региону од Београда битнији требају да буду Загреб, Сарајево, или нека друга престоница у зависности где живе. За националисте, па и оне ‘демократске’, то је јерес.

Сад, кад могуће стојимо пред новим документима о ‘спасу нације’, а не знамо да ли су стари још валидни, треба се подсетити речи адвоката Срђе Поповића, који је говорио о ‘амбивалентном менталитету’ који се односи на перцепцију ратова деведесетих: Један део демократске јавности је сматрао да је Милошевићевим уклањањем Србија подвукла црту над политиком агресије и пораза, док је други део јавности, који је највише персонификовао Војислав Коштуница, сматрао да су многи српски национални циљеви из деведесетих били легитимни и да их је искомпромитовао карактер Милошевићевог режима.

Технологијом своје власти Вучић је заоштрио ‘амбиваленцију’. Могуће и потребу за разрешењем. Јавно мњење Србије се сатире у раскораку између отклона од погубног патриотског наратива деведесетих (који можда и може бити са више катарзе ако је у бити конвертитски), и ревизије ‘исправне’ политике која је једноставно имала лоше геополитичке околности. У смислу да би нас бомбардовали ма ко да је био на власти. То је цена жеље за слободом. С билансом злочиначког цинизма.

Извор: Данас 

2 КОМЕНТАРИ

  1. 1
    0

    Ice Age,

    …“Scrat’s epic pursuit of the elusive acorn catapults him into the universe where he accidentally sets off a series of cosmic events that transform and threaten the Ice Age World. To save themselves, Sid, Manny, Diego, and the rest of the herd must leave their home and embark on a quest full of comedy and adventure, traveling to exotic new lands and encountering a host of colorful new characters…“

    Sid

    iceage collisioncourse 184124 Заборављена Стратегиja

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here