Вук се из Црне Горе не може истерати

Пише: Др Миодраг Јовановић, Професор Филолошког факултета у Никшићу, Универзитет Црне Горе

Сасвим је јасно да лингвистичка граница између црногорских и сусједних говора не постоји

Познато је, надам се и онима којима лингвистика и дијалектологија као језичке дисциплине нијесу нарочито блиске, да је Вук Стефановић Караџић за основицу српског књижевног језика узео источнохерцеговачке говоре. То је дијалекат гдје постоје четири акцента, доста стабилан вокалски систем, уједначене замјене старога вокала јат (дијете, дјеца), књижевно а као рефлекс некадашњег полугласника (дан, пас), новији облици деклинације и сл. Дакле, српски језик се последњих сто педесет година развијао на основама „млађих“ ијекавских говора који заједно са већим дијелом Хрватске, Босне и Херцеговине, па и у Србији у Вуково вријеме заузимају више од половине територије Црне Горе, прецизније речено њен сјеверозападни дио. С друге стране, у југоисточној Црној Гори налазе се говори зетско-рашког типа, међу којима постоје значајне разлике на свим нивоима језичке структуре, које су често упадљивије него сличности. Доста оштра дијалекатска линија идући од Пераста у Боки которској, преко Грахова, околином Никшића, Колашина и Бијелог Поља раздваја простор Црне Горе на два различита говорна типа. Ако упоредимо ова два дијела Црне Горе, област са херцеговачким говорима заузима више од двије трећине. При томе, говори дурмиторског краја заузимају једно од централних мјеста међу говорима источне Херцеговине, односно Дурмитор са околином важи за регију која је унијела „највише творачке снаге у Вуков модел књижевног језика“. Знаменити лингвиста са овог простора, Ускок Милија Станић, чак је сматрао да је то зона која својим карактеристикама само минимално одступа од битних својстава српског књижевног језика.

На територији данашње Црне Горе наилази се на читав низ дијалекатских појава, које се неправедно идентификују као црногоризми: међу њима је најинтересантније присуство палаталних гласова ś и ź у консонантском систему црногорских говора (паśи, коźи, śедник…), јотовање дентала т и д (ћерати, ђевојка), постојање африкате s (биsа), облици датива и локатива личних замјеница мене, тебе (умјесто мени, теби) итд. Научне анализе међутим оповргавају овакве претпоставке и показују да домашаји појединих црта прелазе простор Црне Горе, неке и нијесу општецрногорске, а неке су захватајући само дио Црне Горе својствене и другим, често веома пространим регијама. На примјер, иако су ś и ź гласови изразитијег степена учесталости у црногорским говорима ипак се чују на великом пространству од Баније и Кордуна, на западу, до Горобиља код Ужичке Пожеге на истоку. Ликови ђед и ђевојка нијесу необични ни на Палама, надомак Сарајева. Мјеста са изговором африкате s углавном су на терену југоисточне Црне Горе, али много мањег степена очекиваности од ситуације у екавским косовско-ресавским, а нарочито призренско-тимочким говорима. Иначе, говори југоисточне Црне Горе често су структурно ближи екавским косовско-ресавским него ијекавским источнохерцеговачким – мене, тебе умјесто мени, теби; енклитике ни, ви у дативу (да ни каже), не, ве у акузативу (да ве види) и многе друге су њихове заједничке особине. Разликује их највише екавски рефлекс јата, мада је и то на сјеверу Црне Горе релативизирано – наиме, и тамо је због близине екавских говора успостављен ијекавско/екавски однос дијете – детета. Дијалекатска разуђеност у границама Црне Горе била је повољна околност за научна истраживања, настајале су монографије о говорима које су чувале непроцјенљиво народно благо, дијалектолози са ових простора, описујући црногорске говоре, деценијама су градили завидне научне и професорске каријере у САНУ, на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Новом Саду, Институту за српски језик у Београду и другдје (Радосав Бошковић, Михаило Стевановић, Митар Пешикан, Радомир Алексић, Милија Станић, Јован Вуковић, Драго Ћупић, Мато Пижурица, Драгољуб Петровић…).

Сасвим је јасно да лингвистичка граница између црногорских и сусједних говора не постоји. Замишљена линија између говора српског језика с обје стране границе само је апстракција, а не реалност. Због тога се Вук и његов модел српског књижевног језика из Црне Горе не могу истјерати. Па и прва књига на словенском југу штампана је на Цетињу у Ободској штампарији екавски, српскословенским језиком.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: