Вучић као вођа, Мило као Ким Џонг

Може ли неко ко обавља власт, неко ко доноси најтеже одлуке, остати чист? Да ли је могуће владати и бити достојанствен?

У Србији је дуго времена управо отворено и одлучно реформска политичка опција тврдила да је морал неспојив са политиком, те је људе који га ту траже слала у цркву. Касније је један од корифеја екстремног реформизма тврдио да су му руке „прљаве“, али је другдје наводно „чист“. Када би га питали да објасни ту изјаву дату у часу када га странка упркос свим стварним или умишљеним заслугама на скупштини више није хтјела, одговарао је преко рамена: „Не разумијете, то је Сартр…“

У Београду траје бура у чаши воде. Толико нам је добро под препопуларном владом Александра Вучића да телевизијске емисије нестају као од некакве медијске куге. Популарне радијске и телевизијске емисије гасе без обзира на цијену приватне и државне станице. После „Сарапиног проблема” и „Утиска недеље”, сада је одједном престала с емитовањем и изузетно популарна, изврсно припремљена и превише естрадна емисија ,,Вече са Иваном Ивановићем ”.

Владајућа династија

Једна влада која има несумњиву подршку велике већине бирача… Која је толико моћна и утицајна да се с њом солидарише и већина странака опозиције и у парламенту још само трпи критику од мале, озлоглашене, подијељене и маргинализоване Демократске странке. Ипак, страх од другачијег мишљења, хумора као неконтролисаног извора опозиције, државних и других установа као независних центара моћи толико је велики да се врх владајућег СНС-а према свакој резерви, изреченој у односу на вођу Вучића и чланове његове династије, односи као према најтежој јереси.

Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић прво прогута кнедлу, па онда грди оне који су се усудили да наљуте Александра Великог Вучића. РТС му је био крив зато што је дозволио да нација чује како десетине хиљада навијача на стадиону скандира једну поруку Вучићу. Поруку која тако ми геј параде једном модерном и слобдоумном политичару и не би требало да буде баш увредљива. Сада му смета “заштитник грађана“ Саша Јанковић.

Готово заборављени случај пребијања Вучићевог брата Андреја сада добија обрт пошто је постављено питање зашто војна безбједност, зашто специјална јединица под називом „Кобре“, чува цивиле и посебно зашто се и како налазе поред премијера и нарочито чланова његове породице.

Министар одбране избјегава новинаре, али зна да одреже како је нека изјава представника независне демократске установе, уведене на препоруку Европске уније у коју се напредњаци (окупани радикали) заклињу чешће него у Бога, отаџбину или мајку управо глупа. Важан је Вучић, а тиме и његов брат, син, кум, отац…

Зато је у Црној Гори другачије… Мада не и много боље. Ту нема шта да се забрани.

Телевизијске емисије су, бар кад је ријеч о онима на које држава може да оствари неки утицај, одавно сличне овима које сада гледамо на Студију Б, Пинку, телевизији по имену Скај (старословенски назив за ,,небо“)… Као учење страног језика… Напредњачки политичари у добронамјерном питању водитеља добију и педесет процената одговора.

Демократске маске

Има ли мање достојанственог политичког наступа од најаве премијера Ђукановића да ће се поново кандидовати на чело ДПС-а? Зар има некога кога занима та шарада, те кулисе личне власти? То је као када би неко најављивао како се спрема да поручи ручак у кафани или да касно увече оде на спавање. Канди-ациони процес Мила Ђукановића узбудљив је као и кандидатура Ким Џонг Уна, а повлачење предвидиво и озбиљно као и Маово или Гадафијево… Има ту, заиста, и смијешних момената…

„Предсједник“ Вујановић се жали да није имао проглашење побједе као Колинда Грабар Китаровић… Не знам да ли је примијетио, али КГК је кандидаткиња опозиције? Шта би било да је у Црној Гори кандидат опозиције побиједио за тако мало гласова? Да ли би му побједа била призната? С већом разликом су улоге побједника и поражених брутално биле измијењене. Да ли би Вујановић дошао да честита или би у изборни штаб побједника дошла специјална полиција? Да ли би неуспјех намјештања избора’ пратило насиље, цијепање демократске маске једне континуиране диктатуре?

Али, можда је проблем у Србима… Колинда је наслиједила Туђманове „успјехе“… Срби су од четвртине становништва постали скривена мањина 1/25… Како би Црна Гора цвјетала да нема Срба?! Монолитна, једна и недјељива… С једном црквом коју можда не би признала Москва или Цариград, али би је признали Скопље и Ватикан…

С једним и несмјењивим Милом против кога се буни неколико процената чудака и политичких завидника… Можда би и Пљевља била град са петнаест пута мањим загађењем? Можда би постала дукљански Давос умјесто што су црногорско Панчево?

Аутор је историчар и доцент на Филозофском факултету у Београду Чедомир Антић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: