Време да Срби покушају „коперникански обрт“ у односу са Англосаксонцима

Пише: Драгомир Анђелковић

Трамп је победио. Догодио се пре тога Брегзит. Отићи ће ускоро – тврдим ништа мање сигурно него што сам чинио у претходна два (потврђена) случаја – и Англела Меркел. У Аустрији ће, за почетак на председничком нивоу (а после и парламентарном), несумњиво доћи до тријумфа заговорника националне идеје. И ево нама европског националног домино ефекта. Када се у том духу одиграју промене у Француској, дефинитивно ће Европа и свет постати другачији. Но, не заваравајмо се да ће нам се било ко извињавати или оно што желимо (чак и да ми тачно знамо шта је то) понудити на тацни. Национална Европа ће бити окренута себи а не нама. Не треба изводити ни погрешан закључак да је већ дошао сумрак моћи Запада па да за нас ускоро неће бити битни Вашингтон, Берлин или Лондон.

Реално сагледавање ствари

Ради се „само“ о асиметричној и делимичној транзицији од наднационалног ка националном концепту државног развоја. И уз то о пратећој смени и метаморфози елита, што је за нас све повољно. Не верујем да је ико у стању да одбрани став да национално гледано то није добро за Србе. Накарадни евроатлантски поредак који сада доживљава урушавање донео нам је цепање државног и етничког простора, стигматизацију, наметнуто појачавање духа националног мазохизма. С друге стране, сада се за нас рађају нове шансе, наравно ако се будемо понашали рационално, како у домену унутрашње политике – што мора да укључи ослобађање од стега унутрашње анационалне окупације и пуно окретање српским интересима и наслеђу – тако и у сфери исправног одређивања геополитичких оријентира. Ограничићу се на њих и то у светлу промена у Белој кући.

Кивни због свега што нам се десило, често смо неселективно негативни према Америци. То је донекле разумљиво али је коначно време да схватимо да је та сложена држава једно, а њена поражена модијалистичка елита друго. Исто се односи у некој мери и на Енглеску. Нису нам ни САД, ни Британија криве за злу судбину, већ они који су их водили као и наша често саможива и на разне начине (гео)политички аутистична вођства. Победа Трампа је прилика да о томе размислимо али и да пробамо да ресетујемо односе са Вашингтоном и Лондоном. И то на национално-прагматичним и искреним основама, а не као што је дуго било у контексту неискреног вазалног додворавања. Уместо да се клањамо и под притисцима одричемо националних интереса, на нама је да пробамо да их јасно дефинишемо и одмерено штитимо. Одлична прилика да се крене у том смеру на пољу сарадње са Англосаксонцима (са намером да се стигне до Вашингтона) јесте посета Бориса Џонсона Београду.

Англосаксонски фактор ће још дуго овако или онако бити битан за обликовање Балкана, а његов приступ има много веће потенцијале за креативну динамику него оно што ради Берлин. И када се у њему промени власт, и да преовладају они који не плачу због пораза Хилари Клинтон већ се инспиришу немачком националном традицијом и тријумфом Трампа, Немци ће желети да се што мање тога мења у нашем региону. Они у зони коју доживљавају као своје проширено двориште желе стабилност на што бржи и јефтинији начин, а то подразумева да се избегавају било какви ломови. Берлин ће остати непоколебљив у намери да се што скорије окончају све балканске кризе, а то се, с обзиром на оно што се догодило у прошлости, може реализовати само на антисрпски начин. Ради сигурности ЕУ (каква год она била) и немачке доминације, у том склопу подразумева се потпуно негирање српских интереса на Косову и Метохији, централизација БиХ, спречавање легитимног отварања српског питања у Црној Гори.

Немачка заблуда Београда

Нису Немци против нас, али гледају шта им се највише исплати. Када се ради о Американцима и Енглезима, поготово у вези са новим трендовима, они су много мање заинтересовани за то да ЕУ са својом периферијом буде по сваку цену стабилна. Свакако Вашингтон и Лондон неће подржавати авантуре које могу да изазову хаос, али неће бити привржени ни тоталном сламању Срба како у наредних „сто година“ не би било икаквих турбуленција на Балкану. Штавише, на контролисан начин можда оне Англосаксонцима (као и Русима) и одговарају. Сада нас Берлин и Брисел мало по мало гурају ка суноврату српске идеје тј. свођењу српства на некакво србијанство. Опет, нама је свакако циљ да уз што јачу Србију буду и што боље заштићени српски интереси у региону (реално Косово је негде између тога). То може да подразумева разне ствари појединачно или у пакету, од поделе спорних територија, настанка нових држава, враћања на изворни Дејтон, поништавања резултата „Бриселског процеса“ или пак само застој у вези са њим.

Србија нема разлоге да својевољно робује ономе што нам је низом агресија и уцена наметнуто. Важно је да не идемо у другу крајност па ирационално срљамо у сукобе, али и те како је потребно да прагматично учинимо све што можемо да ревитализујемо српске националне интересе. За то нам је битна Америка (колико и Русија). Отуда, потрудимо се да искористимо све што се у њој десило и што ће дешавати, да унапредимо односе са Вашингтоном. Штавише и да га заинтересујемо да се на прави начин што више укључи у Балканску политику (уместо да се повлачи и потпуно пусти уместо себе Немце или Турке). Верујем да сада има простора да сарађујемо на обострано користан начин, наравно без илузија да ће САД преко ноћи постати српски заштитник.

Геополитика је много комплекснија него што већина Срба прижељкује, а политика озбиљних држава ипак је утемељена на еволутивним, а не преко ноћи коренитим променама. Али са победом Трампа или тачније духа који је до тога као и Брегзита довео, ми добијамо отворен простор да на новим основама кренемо ка Вашингтону и Лондону. Поготово у околностима када су и те како реалне позитивне промене између тих средишта моћи и за нас јако битне Москве. На нама је, да то поновим, да пробамо да то искористимо и иницирамо одговарајуће процесе (Вашингтон и Лондон се неће нама много бавити ако их не заинтересујемо). Коначно, добро би било да имамо у виду да смо уз оно добро запамћено а лоше, са Англосаксонцима кроз историју искусили и доста тога позитивног а због најновије историје маргинализованог. У вези са тиме, све бих подсетио на дивну књигу Михајла Пупина „Од пашњака до научењака“ која на специфичан начин више од било какве геополитичке анализе говори о српско-америчким односима којима треба да тежимо.

(Извор: Данас)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: