Војска српских краљева, деспота и велможа

Срби су у средњем вијеку, у очима свих сусједа, важили као ратоборан и храбар народ. Извјештаји из доба Комнена показују да није било лако ратовати са њима. Византијски цар Манојло Комнен, за вријеме тих војних похода, продро је само један пут, 1150. године са истока до обале Таре.

Када је цар Светог Римског Царства Фридрих I Барбароса 1189. године на Трећем крсташком рату, од Стефана Немање свечано поздрављен, био у Нишу и ускоро за тим, дошао у сукоб с Византинцима због забране пролаза , преговарао је и он о савезу с великим жупаном Стефаном Немањом и са бугарским царевима Петром и Асеном да би стекао потпору Срба и Бугара против Грка. Краљ Урош II Милутин, под чијом је владом успјешна офанзива ослабила државу Палеолога, имао је војну моћ која је импоновала Грцима.

Јован Кантакузен описује у својим мемоарима потпун пораз и заробљење свога сина, цара Матије Кантакузена приликом једне војне у српску област код Сера, у доба Душанова сина, цара Уроша 1357. године. Турци најамници у његовој војсци застрашени бјеху множином и смјелошћу Срба који им тада нису били довољно познати.

Српске трупе изврсне бјеху особито у својој земљи. Флорентинац Матија Вилани описује напорно шумско ратовање у Србији, приказујући војни поход угарскога краља Лудвига I против цара Уроша 1359. године: “Велике рашке планине код Рудника, природна шумска утврђења, камо за Србима нико није могао ићи без великих губитака и непрекидно узнемиривање угарске војске од стране наоружаних српских сељака“.

Када су Стефан Душан и његов војсковођа Прељуб запосјели Епир и Тесалију 1348. године, било је у српској војсци највише Арбанаса који су од војнога похода Андроника III на Арбанију омрзнули Византинце, те су се радо придружили Србима. Услед српског освојења, Епир бјеше поново насељен арбанашком властелом и ратницима.

Војска је била састављена из три елемента: властела са пратњом, особито коњаника пронијара. Даље, оружани тежаци и пастири, већином лако наоружани и врло хитри пјешадијски стријелци и најзад, страни најамници које је давао владалац и плаћао из своје благајнице. Врховни војсковођа био је краљ, доцније цар, а заступале су га његове војсковође и војводе, којима се, по Законику, имао свако покоравати као и владаоцу.

У одсуству владареву, вођење војске често није био добро због великог броја војсковођа. Како Кантакузен прича, заповиједало је, у јесен 1342. године српском војском пред Сером двадесет племића, међу којима најстарији бјеху Вратко и Оливер. Краљ или цар био је врховни судија у војсци, па и ту су га заступале војводе. По будванском Статуту, „имперадор“ имао је десетак од плена. У Византинаца примао је тада цар петину, а велики доместик такође петину.

Сви ратници, војници и велможе, били су обавезни да се о сопственом трошку опреме за рат и наоружају. То су им омогућавали приходи убирани са њихових посједа, властелинских баштина. Знатан дио војника, мећутим, није располагао особито великим материјалним средствима, па је дуготрајна војна служба била за њих велики терет и трошак. Војници баштиници могли су издржати само неко вријеме у ратним походима, па је отуда њихова војна служба морала бити ограничена на извјестан рок.

Према страним изворима, српска држава је пред крај XII века била у стању да мобилише двадесетак хиљада пјешака и коњаника, што је за оно доба била велика војска. По правилу, властела су били коњаници, исто као витезови у Западној Европи.

Наоружање је било за оно доба разноврсно, већ према томе о каквој се јединици радило. Помоћни одред који је Србија била дужна да даје Византији средином XII вијека био је пјешадијска јединица наоружана копљима и дугим штитовима. За борбу на већем растојању од давнина су се користили лук са стријелама и праћка са каменим или металним пројектилима. Срби су употребљавали и отровне стријеле. Смртоносан отров, коришћен током цијелог средњег вијека, справљао се од лишћа и корјења биљке налепа (једић или једич).

Најубојитије оружје за борбу изблиза био је мач, симбол средњовјековног витештва. Зависно од величине, мачем се борило једном или двијема рукама. Познат је из 1326. године велики мач дворучњак који је припадао властелину Стефана Дечанског, Браноју Бранивојевићу, господару Стона и Пељешца. Такав мач био је тежак и замарао је ратника, њиме је могао да рукује само изузетно снажан човјек. Корице мачева су понекад украшаване сребром или златом, бисерима и драгим или полудрагим камењем. Богато украшени скупоцјени мачеви били су доступни само најимућнијој властели. Оштрице мачева имале су своју еволуцију: у почетку су служили за сјечу, а касније (средином XIV вијека) за бодење и сјечу. Поред мачева употребљавани су ножеви и друге врсте бодежа.

За борбу изблиза и на растојању коришћено је и копље. Било их је различитих величина – краћа од једног метра служила су за бацање, док је пјешадија имала посебна копља, за пола метра виша од војника (дужа од два метра), док су коњичка била још дужа.

У борби против ратника у оклопу биле су ефикасне оковане бојне палице са металним перима и жлебовима. У снажним рукама ударац бојном палицом разбијао је сваки шлем или оклоп, ломио руку у оклопу и отварао мјесто кроз које може да продре мач.

За одбрану су, поред штитова, ратници носили разне оклопе, који су штитили главу, врат, груди, руке, шаке и ноге. На глави се најчешће носио шлем. Шлемови су имали разноврсне облике, неки су чак подсјећали на шешир, па су тако и називани. Делови оклопа израђивани су од плетива металних верижица, познатих у старом српском рјечнику као брније. Било је и оклопа од коже ојачане металним верижицама или плочицама. Оклоп који штити цијело тијело био је тежак, замарао је и ратника и коња. Зато су га навлачили непосредно пред битку, уз неопходну помоћ са стране.

Богата властела и владари вољели су украшене оклопе. Оклоп византијског цара Манојла I Комнина у којем се борио против Срба 1150. године био је сав у злату и штитио га од главе до пете. Поред оклопа за људе постојали су и дијелови оклопа за заштиту бојних коња.

Није ближе позната диоба војске на пукове, који су, по свој прилици, били формирани по жупама. Њихова видна обиљежја биле су заставе (стијег), према којима су се војводе звале и „стегоноше“. Унутрашње гранање било је растерећено по византијском или, упрво, римском узору према декадном систему. На српским државним саборима, када се Стефан Немања захвалио на престолу и Стефан Првовјенчани се крунисао, окупљени бјеху војводе, тисућници, сатници, петидесетници и десетници. Последње степене имало је у рукама ниже племство, јер је свакако било пронијара који су полазили у рат с малом пратњом од 10 коњаника. Па и у средњовјековној Русији било је тисућника, сатника и десетника, само је тисућа значила територијални срез. Ово гранање одговара византијским војним чиновима који, опет, полазе од староримских узора.

По Законику цара Душана, војна обавеза почивала је на баштини. Ту је дужност имао сваки ималац баштине, прије свих племић, па не само властела и властеличићи, који су се раније просто звали „војници“, особито пронијари, него и сељаци и пастири, због чега се манастирски људи у повељама нарочито ослобађају те дужности.

Војници међу Власима изреком се помињу у хрисовуљи манастира Бањске. Из једне повеље од 1436. године сазнајемо да су у хрватском приморју, Власи на Цетини дужни били војевати на коњу са штитом, мачем и стријелама. Од приморских градова, Будва је давала 50 људи под једним „капетаном“, који је добијао од општине двоструку плату и коња, али Будвани су само онда били дужни војевати, ако би „имперадор“ лично био у војсци, па и то само у оним војним походима који би се кретали у области између Скадра, Котора и Зете.

Јаки су били контигенти планинског становништва. Село Тузи код Подгорице на броју од 150 кућа, дужно је било, још под Млечанима, 1416. године да опреми 500 људи, што коњаника што пјешака. Манастирска села бјеху ослобођена ратне службе, али су морала чувати манастирске куле па су, који пут, морала давати људе, на пр. за очување манастира у Светој Гори. Нема сумње да су ове повластице доводиле до смањивања локалних трупа. У то доба војске нису биле многобројне и због тога што их је тешко било исхрањивати. Немања је обећао цару Фридриху I 1189. године да ће му дати 20 000 војника у помоћ. По Кантакузену, српска и бугарска војска имале су у бици код Велбужда 1330. године по 15 000 људи.

Зидине градских утврђења нападане су разним бацачким справама, које су на знатно растојање избацивале тешку ђулад. За јуриш на зидине коришћени су покретни дрвени торњеви, са чијих се платформи вршио напад на круништа зидова, а за проваљивање вратница на утврђењима служили су тзв. овнови, греде са гвожђем оклопљеним врхом, којим се ударало у дрвене градске капије.

У нападу на градове византијска војска имала је неупоредиво веће искуство од српске, не само у XII вијеку него кроз цијели средњи вијек. Временом су и Срби очигледно савладали ту ратну вјештину, јер се другачије не може објаснити како је Стефан Немања за кратко вријеме освојио и порушио читав низ утврђених византијских градова.

У Немањино доба српска војска је имала извјесна, мада недовољна, искуства и у поморском ратовању. Дубровник и Корчула, много вичнији томе, успјешно су одбијали све њене нападе с мора.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: