Насловна Друштво Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944-1945)

Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944-1945)

4
ПОДИЈЕЛИ

Са својом рођаком Војном Николић, рођеном Ковачић из Рисна провео сам последњих 18 година у заједничком домаћинству у Рисну. Она је често причала ову причу о страдањима наше националне војске од октобра 1944. до јуна 1945. године и стално је изнова понављала. Наш народ је кренуо према Словенији и Аустрији да нађе спаса, а нашао је углавном своју пропаст. 

odstupanje Zidani most Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944 1945)

Пише: др Мишо Рундо

О томе се доста зна, а и дивна књига из пера Сава Греговића је до сада најбоље дјело објављено на ту тему. Ово је само лично свједочење жене која је пјешице ишла до Аустрије и натраг до Рисна.

Oсмицу сам пјешачећи за 8 мјесеци направила„, у шали je говорила. Ево њеног свједочења, а ја сам ово по сјећању записао јер је она умрла прије 12 година.

Војна Радовић (Николић), рођена је у Рисну 1917 од оца Ива Радовића, трговца вином, католика из Оребића на Пељешцу и мајке Марије Ковачић из Рисна. Њен отац је био редовни члам Српског сокола у Рисну од 1911. године.

Дјед њен као и мој  припада угледној породици Угриновић, шесторо је браће било и четири сестре, од којих је један отац Петар, био игуман манастира Бања у Рисну, а други је отац Данило, игуман манастира Прасквица. У том манастиру и сада виси у главној сали  његов велики портрет, а за њега ми је одавно рекао тадашњи игуман тог манастира Кажанегра да је о.Данило био њихов духовни отац и тада је био сахрањен уз сам олтар са спољње стране  манастирске цркве у Прасквици.

Придруживање националној војсци

Војна Радовић била је одгојена у православном духу и цијелог живота је исповиједала православну вјеру.Пред крај њеног живота рисански парох прота Момчило Глоговац јој је предложио да је наново крсти у православну вјеру, али она то више није хтјела. Сахрањена је на православном гробљу у Рисну 2003. године.

Војнина је мајка умрла када је она имала 5 година. Отац се наново оженио од Дробњаковића из Рисна. И њему опет ускоро умире супруга и он се по трећи пут жени и то рођеном сестром друге супруге Ружом Дробњаковић. Она му рађа сина Јосипа 1925. г. Тако Војна са 27 година и Јосип, ђак поморске школе,  са 19 година придружују се националној војсци у Рисну и са њима одлазе на страшни пут до Аустрије. Обоје оболевају од тифуса, леже на слами у основној школи у Дервенти. 

Војна је прездравила, а Јосип се у Дервенти упокојио у пролеће 1945. године.Пошто је била од мене 17 година старија ми смо је сви звали – тетка Воја.

povlacenje cetnika Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944 1945)

Колико је Ришњана отишло “Енглезима у сусрет” – ја не знам. Војна је тада у Рисну становала са три сестре Лазовић – Стана, Јованка и Смиљка, као и њихов 20 –  годишњи брат Гојко Лазовић, ђак поморске школе у Котору,у униформи, са брадом и реденицима преко рамена.

Ја сам га видио и чуо како се гласно и заповједнички понашао и просто наредио сестрама, а такође и Војни да сви морају са  њим ићи у Грчку гдје ће се срести са Енглезима и заједно се вратити – као ослободиоци и побједници.

Сестре су брата послушале, а Војна је оклевала. Гојко је скинуо пушку, уперио у њу и запријетио – сви морaју ићи. „Све ћу вас побити“, викао је пред кућом тај момак. Војна је мени причала да је нерадо отишла, али та силна матица народа  је повукла.

Одступало се преко Грбља, Будве, Бара, правац Скадар. Сигурно знам да су у Ластви Грбаљској два Ришњанина “заостала” и вратила се у Рисан. Већ у Скадру их је савладао јак умор, али су у чуду око себе с навјерицом гледали на богатство и изобиље у Скадру! Па тамо није било знакова рата, Скадар је био пун народа, радње су радиле, одерани волови су  висили пред месарама, огромне главице купуса су биле поред пута, а многобројне златаре су нормално радиле, као да није рат! Све их је то погађало, нека невјерица је у њих ушла. Као гром из ведра неба стигао је глас да од одласка у Грчку  нема ништа. Наређење је било да се врате у Црну Гору, правац Подгорица!

Вратили су се у Зету. Воја је ово често препричавала.

„Ноћи су биле осветљене од бомбардовања Подгорице. Велики се народ био сaкупио у долини Зете. Зима је била на прагу, а Босна је била пред нама. Многи су се колебели, да ли да крену у неизвјесност? У томе часу стиже страшна вијест из Бара! Тамо се на вјеру и часну ријеч прeдала група од око 60 младих Грбљана. Сви су стрељани, без суђења , тим стрељањем је командовао један од браће Ковачевића из Грахова. Ово је дјеловало као отрежњење, нико се више није предао. Способни за војску ставили су се под команду пуковника Павла Ђуришића“, говорила је. 

Pavle Djurisic Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944 1945)

И наша Војна је била међу њима, а и њен полубрат Јосип, 19 година, постао је кадар националне војске. Војска се постројила, све је распоређено по војничким прописима.

Војна је била у Првом батаљону, прва чета, први вод. Мало је било војника у сукњама! Павле Ђуришић се окренуо према Војни и командовао:”Ти ђевојко иступи корак напријед“, па рече:

Погледајте ову ђевојку, хрома је од рођења, а није јој било тешко да прихвати дужност санитетског помоћника Др. Булајића нашег љекара са Грахова. Задужена је са 15 кг. санитетског материјала, није рекла – не могу! Угледајте се на њу!

Ту је и митрополит Јоаникије са свештенством. Много је жена и дјеце. Сви воде и стоку са собом. Знају ште их чека! Пуковник Павле Ђуришић одржао је патриотски  говор. Рекао им је истину о њима и њиховој ситуацији.. Морају знати шта их чека, настојао је да им све каже, објасни и да их припреми. Потом је наставио:

“Ја немам новца да вам дам, дијелићемо судбину заједно. Ипак, има нешто што ће вам сигурно бити од велике користи. Ми смо отворили овдашњу фабрику дувана, у њој смо нашли и папириће за савијање цигарета. Сваки од вас добиће по двије велике кутије ових  папирића. У Босни су цијењени и тражени – за сваки пакетић папирића добићете нешто за јело. То  је једини новац којим можете  храну плаћати у Босни.“

Војнина сјећања

Војна се често присјећала тога свега. Ево како је о томе говорила:

„Тако је и било, све се обистинило како је рекао. Иначе, пуковник Ђуришић је имао око себе момке као виле. Они су били најбољи момци које сам у животу видјела. Да им каже – попните се уз ово брдо, одлетјели би као стријеле.

Прелазак кроз Босну, па кроз Хрватску до Словеније био је веома напоран. Ми смо се увијек држале заједно, да се не изгубимо. Не сјећам се колико смо пута преноћили у некој кући.

Кров нам је био  – отворено небо, а не једанпут смо осванули покривени снијегом. А шта све може жив човјек да издржи… Најтеже нам је било када се међу нас увукао тифус пјегавац, ја мислим да је сваки четврти оболио. То нас је задесило када смо били у Дервенти. Ја и мој брат Јосип лежали смо на слами у тамошњој основној школи.

Народ нас је пазио, доносио нешто за јело, а једино је од лијекова било аспирина против велике ватре. 

Других се љекова не сјећам.Брзо се пронијела вијест да нису све вашке опасне, већ једино оне које се гнијезде у одјећи и преносе тифус, што је било тачно. Због тога смо сву одјећу откувавали или парили, а вашке из косе и браде тријебили смо дрвеним чешљевима које су Босанци домаћини вјешто ручно израђивали, а од нас су добијали папир за савијање цигарета.

Из косе и браде вашке су нам падале и у тањире! Пошто нису морали да шишају браде и косе, тако неошишани су дочекали крај рата, а и живота. Ја сам прездравила, изгледала сам као авет, а мој брат Јосип је био стално у бунилу и на слами лежећи се упокојио. А и многи други су били исте судбине.

Сјећам се и Лијевча Поља. Неко велико комешање и невоља нас је снашла, нисам разумјела како се све некако окрену против нас. Знам да је велика крв пала! Пуковника Ђуришића нисам више никада срела! Неки одоше даље, ни сама не знам како, а неке више никада нисмо видјели!

Draza Mihailovic ljubi dete Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944 1945)

Сјећам се и сусрета са Дражом Михајловићем. Гледала сам га овако као што тебе сада гледам, био је удаљен пар метара од мене. Па ни тај сусрет нам се није посрећио. Свашта се причало, Дража је очекивао војску, а добио је нас, несрећни народ, који се једва кретао. Ми одосмо за Словенију до Зиданога Моста. Ту смо упали у засједу, тако се причало. Ту су нам сви свештеници заробљени. Ипак, велики дио народа скренуо је на десно долином Драве и ту смо се срели са многим невољницима из Хрватске и Србије. Било је ту свакаквог народа.

Уз нас 4 Ришњанке била се приљубила се један млађа жена у хрватској униформи, имала је мали знак “U” на реверу. Била је стално уз нас и са нама је дијелила сву невољу повлачења све до једног поља које се налазило на 12 км. прије Целовца, данас Клагенфурта.

Ту смо се сви окупили, поље је било препуно, највише нашега народа, жене, дјеца, рогата стока, наравно и наша национална  војска. Убрзо смо примјетили да смо опкољени са свих страна, видимо и партизане, а Енглезе препознајемо по униформама.

Kamnicka bistrica Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944 1945)

Траже од нас да се предамо партизанима. Ми нећемо. У једном моменту дође један, па други енглески авион, лети јако ниско  као да ће сигурно да ударе у наше главе. Ми сви полегнемо по пољани, а она мокра и блатњава. Енглези надлећу, а ми лежимо у блату. Сати пролазе док лежимо. Ту се не види крај, не смијемо се усправити, нема нам друге него да се предамо.

Момци закопавају оружје да га не морају предати. И тако, један по један устајемо, блатњави и тешко понижени, предајемо се. Дјеца до 16 г. и жене на једну страну, а остале мушкарце на другу страну. Наше људе нисмо више никада срели“.

(Доста касније, 1985. г. услишио сам доброј Војни жељу, повео сам је колима на то поље код Целовца, провели смо читав дан и сликавали сваки детаљ. Она је све препознала, тачно ми је показала гдје се један Кривошијан био сакрио, у једној кући на брежуљку, није се предао, а послије рата је био међу нама – жив и здрав. Шале ради, “копали смо земљу” не би ли пронашли оружје које су њени закопали, али није му више било трага.)

„А нас поћераше и заћераше баш као што се стока гони. Остадосмо опкољени на отвореном. Тако и заноћисмо. Сјутрадан су почела саслушања да све кажемо што знамо. Имала сам утисак да они мниого више знају него ми. Код нашег саслушања појавила се она Хрватица  која је са нама бјежала и судбину дјелила, чак имала и мало “U“ у реверу. Сада је била у партизанској униформи са петокраком на глави.

spomenik Kamnicka Bistrica Војна Николић пјешке у збјегу до Аустрије и натраг (1944 1945)

Била је веома гласна, говорила нам је ружне ријечи и псовала нас је. Није нам било јасно да ли је она била права Хрватица, или убачена од комуниста у наше редове? При повратку, у колони, она је била главна гонитељица и за све се питала. Наш повратак је такође дуго трајао, тек смо средином јуна 1945. сигли у Боку.

Држали су нас два дана у затвору у Котору , а одатле смо – увијек пјешке и само пјешке  – стигли у Рисан. Изгладњеле, као авети, пришле смо великом казану пред којим су ћутећи чекали многи Ришњани. Када смо ми дошле на ред куварица је збуњена застала, рука јој је задрхтала, док није тадашњи шеф народне кухиње Јово Биговић прекинуо тишину: „Дај и овим ђевојкама да нешто поједу, зар не видите како изгледају?“

До гроба му хвала!

Послије рата нисмо имали право на помоћ у храну као остали људи. Били смо и остали  “непријатељи.”

4 КОМЕНТАРИ

  1. 3
    0

    „Тамо се на вјеру и часну ријеч прeдала група од око 60 младих Грбљана. Сви су стрељани, без суђења , тим стрељањем је командовао један од браће Ковачевића из Грахова.“

    Сава Ковачевић и његови најближи рођаци су починили незапамћене злочине против нашег народа. Крвници!

    • 2
      0

      Kako ce odgovarati kad s juce UZ NAJVISE VOJNEPOASTI sa PLOTUNIMA sahranili Jova Kapicica , DALEKO smo od te price SLOBODNO da se POLEMISE , juce na ANALITIKU diskutujem o sto je Ranko Krivokapic dao Draganu Kapicicu CRNOGORSKO DRZAVLJANSTVO i pitam sto nasim CRNOGORCIMA iz Vrake i KOSOVA i BOSNE eo cekaju skoro TRECINU VIJEKA ne dajete -sta je KRITERIJUM i navodim Jova kao KOMANDANTA GOLOG OTOKA, kao SEFA TAJNE POLICIJE itd,,,, PISEM o Nikoli KAVAJi -skocise oce da me APSEitd,,,, neko spomenuORGANIZACJI SOPO kad ja tamo nadji:Средином 1964. године у Паризу у стану Јована Бркића, који се налазио у елитном кварту француске престонице основана је српска тајна завереничка организација под називом Крмчија. Молитву уочи овог оснивачког скупа одржао је свештеник Стојиљко Кајевић. Оснивачком скупу је присуствовало 24 завереника који су седели за великим гостинским столом. На самом челу стола је седео Андрија Лончаревић, а са његове леве и десне стране седели су капетан Вељко Реметић и принц Михајло Петровић,unuk kralja Nikole.,,,,,,,,,,,,,,и принц Михајло Петровић,unuk kralja Nikole.,,,,,,

      https://youtu.be/f664nFe4P70?t=

  2. 2
    0

    Принца Михаила Петровића, унука краља Николе су заједно са особљем југословенске амбасаде у Паризу, где се налазио после Априлског рата Немци спровели у једана логор близу Франкфурта. Ту га налази специјални изасаланик италијанске краљевске куће тражећи од њега да крене на Цетиње и преузме црногорски краљевски престо, јер би Црна Гора требало ускоро да прогласи своју независност. Принцу Михаилу је тетка Јелена Савојска била краљица Италије. Принц Михаило је на нељубазан начин одбио специјалног изасланика још изјавивши да се осећа Србином и да је непоколебљив противник црногорског сепаратизма и зеленаша, који су једино мотивисани жељом да се разбије српство и југословенство.[3]

    ps.

    PRIC MIHAILO zasluzuje SPOMENIK i ULICE DA SE nose on je SIMBOL ANTIFASIZMA-azamislite ni SPOMENA 13..JUL na NJEGA zaista ZALOSNO ????……Принц Михаило је на нељубазан начин одбио специјалног изасланика још изјавивши да се осећа Србином и да је непоколебљив противник црногорског сепаратизма и зеленаша, који су једино мотивисани жељом да се разбије српство и југословенство.[…

    Mi CRNOGORSKI SRBI uskoro OSNIVAMO NEVLADINU ORGANIZACIJU,

    „PRINC MIHAILO PETROVIC“ DJE CEMO se zalagati za OBNOVU NJEGOSEVE CRKVICE na LOVCENU i vrcanje CRNE GORE kao MONARHIJE,

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here