Војин Грубач: Тринаестојулски устанак – еп, херојство и метафизика

Тринаестојулски устанак 1941. године је наставак велике епопеје устанака православног народа кроз историју. Који су се дизали у континуитету – никада не знајући какав ће бити њихов исход.

Зато, на једној страни имамо узроке тога устанка, а на другој страни подвиг и важну метафизику, која је као садржај свих устанака православног народа сажета у Његошевој мисли: “Нека буде што бити не може!”

Управо је метафизички дио тих устанака њихова главна вриједност коју су, с нескривеним уважењем противника, признали чак и окупатори, иако – закономјерно гушећи устанак.

Пирцио Бироли – ратнички и витешки дух Срба и Црногораца

У том смислу, важно је напоменути да су силе Осовине те 1941. године генерализовале оптужбу за оружани конфликт са Краљевином Југославијом, те за главне кривце означили Србе и Црногорце. Паралелно с тим, може се рећи, без устезања, да су сви политички лидери Хрвата, Бошњака и Албанаца, без изузетка и без размишљања, ушли у чврсту колаборацију са Хитлером.

То што је Јелена Савојска, кћерка краља Николе Првог, тада била италијанска краљица – није помогло да тај факт Италијани узму у обзир приликом формирања марионетских држава на Балкану, па се десила трагедија.

Наиме, све је резултовало тиме да је Зетска бановина раскомадана између Велике Албаније и НДХ, а на територијама те двије марионетске државе одмах почели тешки злочини над православним становништвом.

Када је видио какви се страшни злочини чине под марионетским хрватским и албанским режимима, због којих је у Црну Гору дошло 20.616 избјеглица из свих крајева Југославије, а највише са Косова и Метохије, генерал Пирцио Бироли је у извјештају који је послао Риму уочи Тринаестојулског устанка, написао следеће:

“Од свих балканских народа Срби су, по мом мишљењу, без обзира на њихов суров карактер, још најбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемјери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца. Ако се занемари политичка грешка Срба да се супротставе Осовини… цјелисходније је у националним стремљењима подржавати Србе и Црногорце него Хрвате и Албанце…”

У комадању Зетске бановине, коју су и краљ Никола раније, а црногорски федералисти 1941. видјели као основу територије Црне Горе, Павелићева НДХ је добила Источну Херцеговину, али дио Санџака, односно: Пљевља, Фочу, Прибој, Пријепоље и Нову Варош.

Велика Албанија је добила Метохију и пола Подгорице, односно њен равничарски дио, тако да се остало без пољопривредних територија, али и Улцињ, Рожаје, Плав и Гусиње. Рим је анектирао Боку Которску, и планирао да из симболичких разлога анектира и Ловћен, што се није десило.

Е сад, сам факт да је Секула Дрљевић јадни остатак овако раскомадане територије- на Петровданском сабору 12. јула 1941. прогласио независном Краљевином Црном Гором, ослобођеном од окупатора- Србије, показује колико је тај човјек са својим окружењем био неадекватан и помаман.

Понуђену круну такве марионетске краљевине су одбили принц Михаило Мирков Петровић, а потом и велики кнез Николај Романов, унук велике књегиње Милице Петровић, удате Романов.

Унижење црногорских колаборациониста

Италијански окупатор није имао респекта према колаборационистима на Цетињу, па им је све самопроглашене управне органе колаборације расформирао, тиме их потпуно унизивши.

Наиме, 18. априла, дан послије уласка Италијана у Црну Гору, на Цетињу је формирана марионетска “Црногорска Влада” на челу са црногорским федералистом Јовом Поповићем. Наредног дана је изашао први број њиховог гласила “Глас Црногорца”, гдје је преко читаве прве стране писало: “Живјела слободна Црна Гора”.

Ипак, само послије десет дана – наредбом команданта италијанских оружаних снага у Албанији, генерала Уга Кавалера, датираној 28. априла 1941. године, укинута је “Црногорска Влада” и формиран Цивилни комесаријат на челу са грофом Серафином Мацолинијем, који је добио апсолутну власт у Црној Гори – коју немају ни краљеви.

Преузевши функцију, гроф Мацолини је од 6. маја до 15. јуна смијенио сву самоформирану локалну власт црногорских федералиста, те именовао Италијане – који су преузели власт и на том нивоу.

Тиме су црногорски колаборационисти изгубили комплетну власт на свим нивоима, али и наставили да даље сарађују са онима који су из збрисали са функција гезећи им по остатку образа. За утјеху су 18. маја добили шест мјеста у новоформираном окупаторском органу – Савјетодавно вијеће Црногораца (Консулта), који је постао икебана окупатора- јер се ништа се није питао.

Осим што су територијално осакатили Црну Гору, смијенили колаборационисте на свим нивоима, Италијани су се дали у пљачку. Одлукама грофа Мацолинија преузели су сву државну својину, али и приватни капитал, предузећа и банке, који се у моменту капитулације затекао у Црној Гори.

Ако се све ово узме у обзир, тада је јасно – што је народ Црне Горе масовно и огорчено реаговао на Петровдански сабор, који је Црну Гору: без територија, краља, економије, цивилног судског система, без икакве власти чак и на локалном нивоу, са покољима у окружењу и навалом избјеглица – дакле, фактички простор робова – прогласио независном, слободном Краљевином Црном Гором. Због тога се и десио велики Тринаестојулски устанак.

Устанак против немјерљиве силе

Црногорски комунисти су 13. јула 1941. године планирали да изведу неке мање оружане акције против Италијана, демонстрирајући неку врсту отпора окупатору, а на опште изенађење, десио се велики народни устанак.

У њему је учествовало 32. хиљаде устаника, од којих 7.000 комуниста и скојеваца и 25.000 некомуниста, или монархиста. Устанку се придружило 26 свештеника СПЦ, око тридесет ученика богословије, богослова и теолога, као и 115 активних и пензионисаних официра.

Окупатор је на устанак реаговао жестоко. Црногорски генерал Милија Станишић је навео да је на Црну Гору, која је тада бројала око 400.000 становника, напало 130.000 војника, од чега преко 100.000 италијанских војника и око 20.000 припадника албанске и Муслиманске милиције из Плава, Гусиња, дијела Санџака и Метохије, који су вршили функцију казнене експедиције…

Италијански министар спољних послова, гроф Ћано, је у свом дневнику, под 17. јулом, записао: “Црногорски се устанак шири и добија све веће размјере (…) Надајмо се да ће наши војници сами изаћи на крај с устаницима и да нећемо бити присиљени да тражимо њемачку помоћ.”

Тринаестојулски устанак је угушен, а генерал Пирцио Бироли, који је одмах дошао на мјесто гувернера Црне Горе и Албаније, је у јануару 1942. издао проглас којим пријети стријељањем 50 талаца за сваког убијеног и 10 талаца за сваког рањеног италијанског војника.

Тринаестојулским устанку је, свакако, било суђено гушење, јер је против њега дигнута немјерљива сила. Међутим, последица тога устанка је била да су силе Осовине протјерале НДХ из Санџака.

Неуспјела побједа Тринаестојулског устанка

Метафизички значај Тринаестојулског устанка најбоље се може оцијенити ријечима краља Николе, који је Бој на Косову назвао “неуспјелом побједом”! Тринаестојулски устанак, као устанак православног народа, представља својеврсни друштвени феномен.

Он је у магновењу, пламеним импулсом дизања на оружје- објединио црногорске комунисте и монархисте, од командовања до локалног отпора окупатору, али, због русофилства народа – био природна реакција на напад Хитлера на Русију (СССР).

У општем пољу тога подвига су, на посебан, незаборавни начин, учествовале и одређене важне личности које су пројавиле витешки карактер. Ту је, на првом мјесту, величанствени принц Михаило Мирков Петровић – којег је априла 1941. у Паризу ухапсио Гестапо, и пребацио у нацистички концентрациони логор Бад Хомбург близу Хамбурга у Њемачкој.

Принцу Михаилу, сужњу концентрационог логора, представник италијанске Владе је понудио круну марионетске Краљевине Црне Горе, што је принц одбио.

У вези са тим догађајем, у дневнику грофа Ћана је остало записано да је принц Михаило Мирков Петровић одбио круну, те италијанском конзулу маркизу Сери ди Касано рекао да “не жели да се компромитује”, те да “очекује да ће Италија и Њемачка на крају крајева добити тешке батине”, и закључио “да је свако ратно рјешење пролазно и привремено”.

Сличан пример имамо и у случају Сава Вулетића, познатог црногорског федералисте и посланика Црногорске странке федералиста у Краљевини СХС, који је оштро напао политику своје странке због колаборације са Италијанима, оставши на позицијама свог страначког програма, који је био једнозначан — федеративно уређење Југославије.

Колаборациониста Душан Вучинић је, с намјером да га приволи, предложио Вулетићу мјесто министра у марионетској Влади, на што је Саво Вулетић одговорио: „Ја сам се лично и као народни посланик у бившем југасловенском парламенту залагао за бољи економски положај Црне Горе и заступао политички облик управе, који би, по моме мишљењу био најкориснији за Црну Гору, али у границама Југославије. Кад Југославије више нема, ја под окупацијом нећу да будем ништа више, него оно што сам — роб.“

Паралеле, карактери и понашање – некад и сад

Ако правимо паралеле између наведених сентенци времена Тринаестојулског устанка, и данашње ситуације у Црној Гори, очигледно је да је та историјска метафизика и витештво које краси православни народ данас потиснута у црногорском друштву. Јер, Црна Гора се данас налази у условима неоправдане окупације, која се слободно може упоредити са италијанском окупацијом 1941. године.

Да наведемо неке чињенице – против већинске воље православног народа изгласана је независност Црне Горе 2006. године, призната злочиначка држава Косово, уведене санкције Русији, и на крају- Црна Гора увучена у НАТО пакт. Дакле, све је то урађено у супротности са вољом већинског православног народа Црне Горе, и на крајње недостојан начин. И све је то урађено под иностраним притиском, од којег се црногорска власт плаши, и иностраних центара моћи – које она беспоговорно слуша.

И сада, треба упоредити то што је црногорска власт урадила, и понизно ради, са витешким ставом принца Михаила Петровића – који као сужањ концентрационог логора одбија круну. Или Сава Вулетића, којем нуде министарско мјесто у колаборационистичкој влади, а он каже: “Ја под окупацијом нећу да будем ништа више, него оно што сам — роб.“

Нема сумње, да је била у позицији тих витеза, који се ријетко срећу чак и у бајкама, или устаника, хероја – које носи страшна мисао слободе, црногорска власт би поступила дијаметрално супротно. Зато се намеће питање – а шта то она прославља на данашњи дан, и с киме?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: