Владимир Путин и завjера медиокритета

Има само једна процјена из моје новинарске каријере на коју сам поносан. Није прошло ни неколико недјеља од кад се појавио у политичком животу Русије, у јесен 1999. године, а ја сам написао да је Владимир Путин изузетан човјек. Како сам знао? По начину на који је дочекан у западним медијима. Одмах су се појавили едиторијалисти и експерти који су почели жестоко да га нападају – прије него је ишта урадио.

Знајући да су ови људи директно везани за креаторе западне империјалне политике из деведесетих година, процијенио сам да западне тајне службе знају о коме се ради, што ће рећи да се ради о некоме ко није купљен и ко је спреман да се супротстави њиховој политици у Русији. Кад су услиједили чеченски атентати у самој Москви, којима је циљ био да спријече ову промјену у Русији која је била на кољенима, и када је Путин показао да неће устукнути, више сумње нијесам имао.

Наравно, нијесам знао да се на свјетској сцени појављује државник какав се рађа једном у вијеку, али ето, препознао сам прве тонове.

Од тада до данас уживам посматрајући рад Мајстора. Велики државник је исто таква тајна као велики умјетник: ради нешто што свак одмах препознаје као изузетно, али нико не разумије како му полази за руком да уради то што нико други не може. А кад он то уради, све изгледа лако и једноставно.

И ово, већ у пољу мистике: изгледа као да му околности иду наруку, као да има среће, воли га његово вријеме. Јер политичари се највише жале на неповољне околности, стално их историја изненађује и изневјерава, они су управо смислили нешто врло паметно, али ето, деси се ово и оно, и не може се. Са великим државницима је правило: историја их не изненађује, напротив, изгледа као да они знају куда ће она сјутра проћи и чекају је тачно гдје треба, као да имају уговорен састанак. Тако да кад после гледате шта су урадили, чини вам се да је то било лако, малтене се само тако удесило.

Јесте ли примијетили како Путин сједи? Раширених ногу, прав али опуштено наслоњен, или мало повијен напријед, укрштених прстију на крилу, или са једном шаком на бутини, као фокусиран на свој замишљени центар, понекад се и објеси преко наслона за руке, као тинејџери који никога не изазивају, али држањем показују да никога и не зарезују. Оставља утисак мачке: врло опуштен, али спреман брзо да се покрене (познаваоци азијских борбених вјештина ми кажу да је то типично за мајсторе ових вјештина). Таквих момака је било у социјалистичким предграђима. Ја сам их знао у Титограду. Нијесу мангупи, али се не плаше мангупа и мангупи их поштују мимо икога. Западни политичари сједе прекрштених ногу. То је у овој цивилизацији поза владајуће елите. Кинези сједе скоро састављених кољена, као жене, то је у њиховој цивилизацији знак поштовања и смјерности. Све је то некаква дуго изграђивана рафинираност. Формуле по којима се препознаје елита. Ниједан политичар не сједи као Путин. Он сједи како је сједио у дворишту између зграда.

Западни политичари се стално смију и гледају право у камеру, сви на исти начин. Рекламни агенти и познаваоци психологије маса су закључили да тако уливају највише повјерења људима, дјелују искрено и оптимистички, и сви страни политичари их у томе имитирају. Господарска поза је заразна. Кинези се не смију него на лицу држе маску осмијеха, код њих је то обавезан знак добронамјерности, они не покушавају да буду спонтани. Једино се Путин никад не смије, осим што се осмјехне кад се поздравља са људима – и појави му се неки дјетињаст израз на лицу – или кад је нешто стварно духовито. Нема имиџа, нијесу га обрадили рекламни агенти. Проста душа словенска.
Један француски дипломата каже за њега: „Или је веома пријатељски, или веома тврд, али никад није млак.“ Бог испљувава млаке.

Он не изиграва никога другога осим себе и не понаша се по кодовима цивилизација. Сједи како му је природно, концентрисан на оно што се дешава око њега, обичан човјек међу људима. Дјелује забринуто и замишљено. Кажу да не скрива песимизам, ни кад је ријеч о свијету ни о Русији. Али не да рђи на себе. Труди се, упркос судбини. И Де Гол је био песимиста. Кад су га пред крај живота питали које му је најважније искуство власти, одговорио је: немоћ, ништа се не може урадити.

Ово можда има везе са џудом. Одавно је неко написао да Путин води политику по правилима џудоа и цио свијет сад зна шта је тајна тога спорта: џудиста је увијек у дефанзиви, чека напад противника, па кад овај нападне користи његов залет и губитак равнотеже да га баци на патос. Зато никад није „крив“, јер никад није „почео“. Побјеђује енергијом противника. Истина је да има нешто од овога у Путиновој политици. Не напада, никад не упада у клопке, али се држи тако стабилно као да је стално спреман да искористи прилику ако се пружи. У западним медијима се поводом Путина сад стално употребљава амерички израз за некога ко је показао слабост, посумњао у себе: је ли трепнуо? Како неко сретне Путина, сви га сколе истим питањем: је ли трепнуо? Има се утисак да цијела западна елита живи за тренутак кад ће коначно Путин трепнути.
Ја мислим да неће.

По чему је неко велики државник? Ма колико било чудно, филозофи, историчари, а још мање политичари, на то питање немају одговора. И ту се обично призива поређење са великим умјетницима: имају неког демона у себи, тј. нешто што ни они не знају шта је. Подједнако су ријетки, једни и други. Познаваоци скоро једногласно сматрају Бизмарка највећим државником модерног времена. Углавном се слажу и да је Де Гол највећи државник двадесетог вијека. Већ по овоме што је до сада урадио (и како је урадио) извјесно је да је Путин доминантна политичка фигура двадесет првог вијека. (Понекад се у овом контексту помињу и Лењин, Мао Це Тунг или Ганди, али они су сви нешто друго, и више и мање него државници: идеолози, револуционари, скоро вјерске вође. Можда се прије у категорију великих државника може укључити Денг, кинески државник који је прије тридесетак година поставио Кину на овај колосијек захваљујући којем је већ постала водећа свјетска сила.)

Најважније у таленту великог државника је његово осјећање за реалност, за оно што је реално у историји. И везано за то: лакоћа са којом одваја илузије од онога што је реално; пролазно од трајног. Другим ријечима, обични смртници стално трче за илузијама, не могу да одвоје важно од споредног, жеље и амбиције их воде у свим правцима, а државник, загледајући се у историју, на неки мистериозан начин зна шта је реално, а шта није. Опет као велики умјетници, који посједују укус да лако одвоје кич, или имитацију, од дјела које је „право“. Али шта то значи? Реално? Права ствар? Лажна ствар? Ово се не може објаснити рационално. Да може, онда би се посао великог државника могао научити, а не бисмо морали чекати да се он роди кад се уклопе божја милост и распоред планета.

Нешто се може наговијестити, иако се не може објаснити. У историји, у овом животу који сви живимо, дјелује безброј разних сила. Оне дјелују кроз појединце и групе, хране се њиховим осјећањима, амбицијама, жељама, темеље се на њиховој физичкој и психичкој енергији, на традицијама, обичајима, идејама, религијама, на лудилу и разумним анализама, на плановима и на случајностима, и у том фантастичном вртлогу све се судара и потире, склапају се савезништва и спремају издаје, а свака сила, и мала и велика, гура у свом правцу из све снаге, хоће да постане „реална“, да се појави и одржи у свијету. Како би рекао највећи историчар и отац политичке мисли, Тукидид: сви увијек иду до краја својих могућности.

Велики државник је неко ко у овом вртлогу историје шестим чулом осјећа које су силе реалне, тј. које ће се одржати и које ће уобличити будућност, а које су осуђене да остану илузије, чак и ако тренутно изгледају свемоћне. Али то осјећају, можда још боље, и велики умјетници. Разилазе се тек у акцији: умјетник дочарава оно што је трајно, чак и ако је одвратно, у епохи, или пејзажу, или човјеку, и показује га људима као неку врсту знака на путу који води у живот, или у смрт. Државник окупља своје друштво, мијења га или чак ломи, да би га повео путем на коме ће га историја носити у добром правцу, тамо гдје је будућност отворена, гдје ће то друштво добро живјети и моћи да изрази оно што носи у себи. Зато се великим државницима, као сад Путину, дешава да изгледа као да им околности иду наруку и као да су срећне руке. Није Путин срећне руке, него зна гдје треба стати да би му талас историје дао замах. Можда још више осјећа него што зна. И умије да уради шта треба. Јер ако човјек не умије да одради свој дио, не помаже му ни божја милост.

По једној старој кинеској дефиницији, политика је умјетност да се одаберу право мјесто и прави тренутак за акцију. И то, на увијен начин, значи исто: умјетност да се уђе у реалност. Јер, у принципу, све што хоћете да урадите у животу може бити урађено ако умијете да одаберете прави тренутак и право мјесто. Онда се каже: пошто је то немогуће, неки људи просто имају луду срећу, случајно нешто раде па се то поклопи са околностима. То је тачно, не може се одредити прави тренутак и право мјесто да се нешто уради, јер људски мозак, иако најфантастичнији механизам који постоји, није толико моћан да погоди кад су околности идеалне да се нешто уради. Утолико прије што се у историји – за разлику од умјетности, и зато је посао великог државника можда највећа од свих умјетности – прави тренутак се не понавља, увијек је „сад или никад“, не можете све префарбати па сјутра изнова почети слику. Ако „трепнете“ кад треба дјеловати, готово је, нијесте дорасли, нема поправног. Ако пробате силом да уђете у њу кад вријеме није, све је узалуд, макар били најпаметнији и најхрабрији човјек на земљи.
Чекајући прави тренутак и право мјесто, можете се припремати. Што велики државник и ради: спрема и себе и своје друштво да буду у најбољој форми кад буде требало. Стрпљење је њихова највећа врлина. Помало као врхунски спортисти, с тим наравно што живот није спорт, па државник не зна кад ће тренутак доћи ни шта ће баш тада требати урадити, још мање по каквим ће правилима други учесници играти.

Де Гол је био великан без дјела достојног њега. Нико као он није осјећао реалност „хладног рата“. Нико, али баш ниједан мислилац, није схватио тако непогрешиво као Де Гол суштину Совјетског Савеза и Сједињених Држава, њиховог односа снага кад се свијет вртио око њих.

Сви су у Де Голу видјели великана, али романтичног, нешто као занесењака који из личних разлога не воли Америку, а са друге стране потцјењује опасност од комунизма и Совјетског Савеза. Наравно, сви су други били занесењаци, а само је Де Гол био у срцу историјске реалности. Он је дакле говорио овако: Совјетски Савез није ни опасност ни сила, комунизам је пролазна ствар (значи илузија), реална је само Русија и руски народ, са њим треба да одржавамо односе као увијек, чекајући да се околности промијене; а највећа опасност за човјечанство је неупоредива америчка моћ која не осјећа никакве границе, и модерни либерални систем који може да уништи цивилизацију. Тако је могао себи дозволити да каже оно што је буквално звучало као лудило и што су сви отписивали на Де Голове „мушице“: да је Кина можда последња нада човјечанства. Рећи то шездесетих година, у вријеме Мао Це Тунга и кинеске културне револуције, могао је само неко ко се бави гатањем или призивањем духова. Или геније.

Педесет година касније то је баналност. То је примјер великог државника на дјелу: осјећање за дубоку реалност, одбацивање илузија иако у том часу сви у њих вјерују, јер он посједује храброст да слиједи свој унутрашњи глас који му говори гдје је истина. Зато се понашао као да су Совјетски Савез и Кина већ оно што ће постати неколико деценија касније.

Све је урадио као велики државник, али није могао да промијени околности хладног рата. Извео је Француску из НАТО-а, развио односе са Москвом и Пекингом, позвао Њемачку да му се придружи и да направе од Европе велику самосталну силу „од Атлантика до Урала“, али нико није могао да га прати. Тада је рекао: нема ништа од Европе, остаће само тржиште.

Путин је његов једини наследник. Али не зато што би га имитирао – то се у политици одмах види, јер имитатору фали снага да оствари идеје које је преузео од других – него зато што су на истом нивоу реалности, не могу се разминути, морају се срести. И наравно препознати. Де Гол и Путин стоје на истој тачки. Иста им је визија Европе, исти песимизам у односу на потрошачко друштво и његове безвриједне вриједности, у односу на слабости људи пред изазовима који их чекају.

Ова посебна веза са реалношћу чини да велики државници личе у неким цртама које изгледају искључиво личне.

Говоре увијек на сличан начин. Тј., увијек говоре о реалности. Зна се да политичари воле празне фразе, лажи, ласкање, једном ријечју неподношљиви су и кад ћуте, а поготово кад говоре. И правдају се својим послом: то, наводно, тражи политика.

То тражи срамотна политика, политика кловнова и халапљивих бонвивана и лопова, а не политика државника. Напротив, велики државници никад не лажу, они више него ико говоре о „тврдој“ реалности. Сваку Путинову изјаву, интервју, конференцију за штампу, треба читати помно. Нигдје друго данас не можете научити о свијету толико као слушајући Путина. Ако се вратите на Де Голове говоре од прије шездесет година, и даље је исти шок: свака ријеч стоји, нема муљања, нема фолирања, све је јасно и стварно, чврсто укоријењено у реалности. Путин никад не фразира, увијек је једноставан и директан, стоји иза сваке ријечи.

Зато слушаоцима, који су навикли на дипломатско увијање, говор правих државника често звучи непристојно, сирово, скоро простачки. Истовремено, такав говор људе привлачи, јер осјећају присуство истине, али их и плаши: овдје се открива нешто сувише живо, ово ремети уобичајени ток ствари, ово свакако доводи у питање каријере медиокритета и привилегије елите.

Тако говори Путин. Тако је говорио Де Гол, иако је он одрастао у церемонијама елите. И у његовом држању, као и у ријечима, било је нечег напетог и простачког, скоро пријетећег – онако повијен напријед кад сједи, а кад стоји прав и дигнуте главе, са цигаретом која му виси између усана. Бизмарк је такође тако говорио, кажу да је на дипломатским сусретима псовао као кочијаш.

Путина је уживање слушати. Без икаквих биљежака, смишљених формула и савјетника, може сатима да разговара са стотинама познавалаца политике и Русије из цијелог свијета, концентрисан и прецизан, и увијек добронамјеран.

Јер и то је чудо: велики државници су увијек добронамјерни и морални. Можда зато што знају какве опасности чекају људе, па их жале. Они могу да ураде нешто сурово, да би спасили друштво, као на примјер Денг у Пекингу у вријеме побуне на Тргу Тјенанмен, али Денг је не само у праву политички, него је и дубоко моралан кад силом смири побуну: да је тада дозволио да се Кина дестабилизује, прошла би као Русија у вријеме Јељцина, а овако… У томе се види државник: мора се на страшном мјесту постојати; мора се бранити држава мимо тренутних мода и притиска јавног мњења.

Сви увијек имају јако осјећање части. Или зато што су свјесни своје изузетности, или зато што се њихова част поистовјећује са чашћу народа, државе. Зато ни у највећим сукобима нијесу „ситне душе“. Поштују људе и кад су јадни, људи су материјал њиховог дјела.

Морални су управо зато што су реални. Пут илузија, који је пут лакоће, самозаваравања и ласкања, неизоставно, на дужу стазу, води у велике трагедије. И они наравно знају, као сваки приправник власти, да је лаж важно средство у политици. Али они знају и нешто дубље: да су врло ријетке ситуације кад је лаж заиста корисна, и да је корист од лажи најчешће краткотрајна, а штета може да буде трајна. Постоји код великих државника још нешто што имају и велики умјетници, чак и кад су несхваћени: сувише су поносни да би лагали, имају велико самопоштовање, лагање је понижавање, као да човјек нема снаге да поднесе истину; увијек више воле оно што јесте, него оно што није.

Ова врста моралне снаге њима долази од суштинске црте – и најтеже за схватити – која прати сваког великог државника: они се поистовјећују са колективном свијешћу народа којој жртвују своју индивидуалну свијест. То дубоко и потпуно искрено порицање личних жеља и амбиција у име виталних потреба колективне свијести њима даје осјећање слободе и права да раде оно што се обични смртници не усуђују. Они су већ себе жртвовали. Де Гол је отворено говорио, чак понекад жалећи што мора да носи такав терет који га спречава да има лични живот: он инкарнира Француску. Исто је и са Путином. (Кад су га питали да ли би Русија могла без њега да преживи, он је одговорио: „Русија би могла без мене, али ја сигурно не бих без Русије.“) Исто је било и са Бизмарком, чак и са Јулијем Цезарем.

Ово поистовјећивање са колективном свијешћу чини да се између великих државника и „народа“ увијек успоставља јака, мистериозна веза. Није у питању уобичајени занос маса „вођама“, него истинско препознавање дубоке духовне везе. И то је карактеристика великих државника: они никад не представљају интересе елите (чак ни интелектуалне), него народ скоро у мистичном смислу: неку непромјенљиву цјелину која, са својим обичајима и традицијама, траје кроз бескрајно вријеме. Елита их по правилу мрзи, али им је послушна, што због страха од народа, што зато што види да велики државник успоставља, увијек, стабилност и мир. Државници, са своје стране, презиру елиту којој формално припадају, али је толеришу – зато што никад нијесу револуционари.

Револуционари могу бити изузетне личности, али онда су више идеолози, визионари, скоро пророци. Државник је буквално оно што та ријеч казује: „човјек-држава“. Он хоће ред и мир. То је једино реално, остали идеали су птице на грани. Држава је једина заштита народу од олуја историје, а са друге стране то је услов и средство – бар у досадашњој историји – за очување мира, развој привреде, његовање традиција, и за духовно стваралаштво. Сваки од њих може рећи оно што је рекао њихов највећи учитељ, Макијавели: „Волим своју домовину више него себе.“

У овоме је једна од битних разлика између политичара и државника: политичари су послушни владајућој елити и стављају државу у функцију својих интереса и интереса елите; државници, обратно, увијек стављају себе у функцију државе и презиру елиту управо зато што знају да она државу злоупотребљава. А народ, бар понекад, хоће да се жртвује за државу. Зато и народ, увијек и свуда, мрзи политичаре и – због њих – саму умјетност политике. Али зато безрезервно воли „своје“ државнике и прашта им све слабости, ако их имају, чак и суровости или злочине. Државници ријетко имају велике карактерне слабости, али могу бити женскароши, или склони алкохолу, или лаки на паре. Али код њих то није исто као код мангупа. Код њих народ препознаје да су они прије свега жртвовали себе за државу и друштво, и слабости, ако их имају, онда нијесу слика њихове неморалности, него нешто што им је потребно да би издржали изазове са којима се суочавају. Морални инстинкт народа је у овим случајевима врло прецизан: тај државник, који за нас обавља историјски посао, може да узима и тражи шта год хоће, и паре и проводе (у ствари, сви му нуде шта год хоће), може да буде и суров, то не умањује ни његову државничку ни моралну величину: за њега су критеријуми друкчији. Обичним политичарима су грехови неопростиви зато што су они то, и само то. А „то“ је свакоме одвратно.

Зато што представљају колективну свијест, велики државници су увијек конзервативни. У политици, обичајима и култури. Али никад нијесу ускога духа, јер не бране ни своје интересе ни интересе елите. Иако је за њих стабилност државе прва вриједност, знају да се успјех државе, као и виталност народа, на крају крајева, мјере у култури. Ако духовна величина не прати снагу државе, они знају боље него ико да та држава нема будућност. Зато је Де Гол био толики песимиста, иако је владао Француском у вријеме економског бума. (Кад га је Албер Ками питао: „Шта један писац данас може да уради за своју земљу?“, Де Гол је одговорио: „Да напише велику књигу.“) Зато је и Путин песимиста. Ти људи се не заваравају. Зато знају још боље од других оно што знају сви средњошколци, да је проблем модерних времена „обезначавање“ људи, разарање њихове психе, колективне и индивидуалне, традиција и карактера, и да без духовне обнове ништа не значе ни јаке државе ни економски успјеси. Де Гол је негдје рекао: „Једина битка која још вриједи борбе је она за човјека.“ Може се рећи да је ово мото Путинове политике.

Кад је дошао на власт, суочен са „Херкуловим радовима“ у земљи која одумире, ишао је овим редом: централизација и стабилизација државе (онога што је од ње тада остало), успостављање политичке власти над економијом (борба против олигарха), обнова виталних државних институција, стабилизација непосредног сусједства Русије (Евроазијска царинска унија), успостављање стратешког партнерства са Европском унијом (чиме Европа и Русија постају центар глобализованог свијета) и преуређење свјетског поретка на праведнијим и трајно стабилним основама (оснивање БРИКС-а). Али у свему слиједи једну идеју водиљу (и инкарнира је својим понашањем): борба за достојанство човјека. Путин подиже понижено створење. Можда је због овога успио у скоро надљудским изазовима? То је разлог што га Руси толико воле. Што га обични људи свуда воле. Дванаест година после његовог доласка на власт десила се у Русији и кључна промјена: Русија је постала земља позитивног наталитета. Као да им је вратио жељу за животом.

Неразумљиво је, за мене бар, и ово: велики државници су одмах велики, чим ступе на јавну сцену. Код њих нема периода учења. Кад ступе на дужност, има се утисак да је држава за њих била спремна, само је њих чекала. А опет, док не ступе на ту дужност, за коју су позвани, по правилу су неуспјешни људи, лутају лијево-десно, не знају шта да раде, често их њихова средина види као људе који су већ промашили живот. Путин тавори у малим државним службама, имате утисак да из неког угла нијемо посматра како његову Русију распродају мангупи деведесетих година. Такви „губитници“ и „безвезњаци“ су били и Де Гол (војно лице у миру и већ на заласку каријере кад је избио Други свјетски рат), и Бизмарк и Цезар, прије него што их је тајна рука поставила на прави пут. А онда, смјеста неупоредиви. Као да су до тада живјели маскирани.

Чудно је да готово никад нијесу интелектуалци. Они мисле у изразима неке сирове мудрости. Оне мудрости која се заснива на искуству егзистенцијалних борби, борби у којима се људи откривају до краја, на преузимању тешких ризика, од којих људи по правилу бјеже. То су они људи који с правом могу на крају да кажу: „Упознао сам људе, такви су и такви…“ Последица ове врсте мудрости јесте да су ови људи јако усамљени. И на власти и кад оду са власти. Стекли су знање са којим није лако живјети: упознали су људе такве какви су. А истовремено: живот су им посветили. И ту поштују закон реалности: других људи нема, само оваквих.

Због тога из ових људи зрачи нека посебна врста шарма. Ништа мањкаво, ситничаво, напротив: снага карактера и душевна ширина. Иако су чврсто привржени својој држави и своме народу – јер је то реалност коју им је судбина додијелила – тако да их често и површно критичари зову националистима, њих воле сви народи. Права је мистерија како су широм свијета народи вољели Де Гола, или како данас воле Путина, иако су и један и други у сукобу са владајућим модама и силама, и жртве званичне пропаганде (ниједан човјек у овој генерацији није тако подмукло нападан, оговаран, вријеђан, као Путин). Може ли се из овога извести закључак врло повољан за људски род: да људи, на крају крајева, безрезервно славе „правог“ човјека, храброг и широкогрудог, ма коме народу припадао? Може се одговорити и да славе свакога кловна кога им подметне рекламна машина. Али управо у томе и јесте ствар: ове људе не подржава рекламна машина, нити они скривају свој презир према модама. Они у историји стоје онакви какви јесу. То је, опет, питање части.

У Путиновом случају дешава се данас нешто посебно, што није важило ни за једног државника до сада (али не његовом заслугом, него као последица епохалних промјена). Он је вјероватно први, у буквалном смислу, свјетски државник. Први велики државник у времену глобализације. И други државници су имали свјетску визију, али је Путин први који остварује ту визију: мора да води не само политику своје државе, него донекле и политику других држава. Мора и представницима других држава да савјетује шта је најбоље за њихове државе, просто зато што је свијет постао тако повезана мрежа, да је свакој држави, да би остварила оно што је за њу добро, потребно да истовремено и друге државе воде најбољу политику за себе. То је оно што америчка, и уопште западна елита није схватила на крају хладног рата: у оваквом процесу глобализације империјализам постаје немогућ. За њих, иако су сами покренули процес глобализације, тај процес није значио ништа друго до прављење још једне – свјетске – западне империје. У првој колонизацији, народи свијета су се простирали пред бијелим освајачима као пред боговима, нијесу знали шта ови траже; сад су све животиње у џунгли схватиле да се у овом систему свак бије за своје интересе, нико никоме неће да служи. Узалуд бомбардовања непослушних: неће се покорити. Само расте хаос. Тако се Запад за само неколико година нашао у потпуном раскораку, затим и у сукобу, са остатком човјечанства. Путин стоји на челу тога остатка. У томе је можда суштина њиховог сукоба.

То је оно што је Путин схватио прије других: морају се поштовати интереси свих да би избјегли хаос, у оваквом свијету не помаже много што си јачи. Сви ратови које води Запад по свијету су неуспјешни. Путин каже: „Запад ратује против последица сопствене политике“ (прво ствара терористе, па их хвата). Зато предлаже преуређење свјетског поретка у правцу уважавања интереса, ако не свих држава, оно бар свих важних. Из Вашингтона гледано, то изгледа као антиамерички сценарио, али то је само зато што је Вашингтон на крају хладног рата прихватио визију свијета као своје империје, и сад ту визију не може да напусти без осјећања да му неко одузима оно што је већ укњижио као своје. То је породило варку да би све опет било како треба само кад би се отарасили Путина. Путин је само схватио ток догађаја. Он тим током не управља.

Па, хоће ли Путин успјети да промијени свијет? Он је већ успио, у смислу да ће га историја, као и Де Гола, смјестити на велико мјесто које заслужује. Али, неће успјети да „спаси“ свијет од сила распадања које сад управљају њиме. То је од њега јаче, као што је било јаче од Де Гола. Путин је суочен са завјером моћних медиокритета. Велики државник ту битку добија тек после смрти. Немогуће је добити за живота.

Велики државник постане дио историје и његов утицај у њој дуго траје. Час изгледа као да ништа није успио, као да је све било узалудно, час као да му се историја коначно покорила. Путин је, између осталог, тријумф Де Головог наслеђа. Опет ће и једног и другог савладати инерција распадања. И опет ће њихов примјер некога привући.

Нема новинара, па чак све чешће ни обичног човјека кога не занима посебно политика, који не зна да велике западне државе никад нијесу имале овако неспособну елиту. Кад год се поведе разговор о овим темама, у неком тренутку се чује фраза: „Шта боље можеш и очекивати, погледај ко нас води…“ Људи без карактера, без идеја, без увјерења, без искуства, сујетни до неба, халапљиви на паре и брза задовољства – такви људи нијесу добри ни за један посао, али онај који их највише привлачи, политика, за њих је кобан. Нигдје њихов профил не изгледа тако дјетињасто и безнадежно. Насупрот њима се нашао Путин, за кога, упркос јавној пропаганди, већ сви знају да је великан политике. Има западних политичара који једва чекају да сретну Путина, и одмах после сусрета биљеже своја запажања, јер мисле да ће од тога моћи да се напишу „Мемоари“. Он јесте непријатељ, како им је речено, али захваљујући томе непријатељу они ће и у старости имати чиме да се хвале. По мом увјерењу, њемачка канцеларка Ангела Меркел ће остати упамћена зато што је била канцеларка у вријеме Владимира Путина и што је у једном тренутку изјавила да Путин живи изван реалности, у паралелном свијету. Смијаће јој се, али је бар сретала Путина.

Човјек дуго не вјерује очима: није могуће да хиљаде одлично образованих експерата, савјетника из моћних држава са великом културном и политичком традицијом, буду толико инфериорни пред једним „обичним“ типом који је искрснуо ниоткуда, из сиромашне породице, не умије ни да сједи како треба, дошао је на власт у распалој држави кад је западна елита била засјела на Олимпу. За петнаест година од када је он на власти доживјели смо буквално васкрсење Русије; за истих петнаест година десио се на Западу распад система, пређен је пут од „највеће империје у историји“ до „краја западне доминације“. Нигдје ова промјена није била тако видљива као у кризи око Украјине: Америка и Европа изолују Русију и демонизују Путина, а Кина, Турска и Индија примају Путина са посебним почастима и склапају са Русијом фараонске уговоре од непроцјењиве стратешке важности! Ко ту коме заповиједа?

Нико није могао замислити да се за петнаест година Русија може овако повратити, нити је ико могао замислити да се за тако кратко вријеме може изгубити скоро тотална доминација свијетом, какву је имао Запад на крају прошлог вијека.

Они, Путин и овако инфантилизована западна владајућа класа, можда и служе као огледало једно другом: они подвлаче величину човјека који је достојан свога позива, а он је мјера њихове безначајности. Гледано из дубљег угла, треба разумјети њихову завист и мржњу и жељу да убију онога ко их овако разоткрива. Ова ситуација понавља шему из легенде о Моцарту и Салијерију. Страшна је трагедија медиокритета са великим амбицијама. Нарочито кад морају да гледају на дјелу Мајстора.

Проблем повријеђене таштине можда је главни разлог за овако жесток напад на Путина који је организовала западна елита. То што он њима ради, самим својим присуством, недопустиво је. Цио свијет им се смије. Украјинска криза је изговор, напали би га било шта да ради, зато што је такав какав је, што је жив.
Плашим се да ће напади и трајати – све док буде жив. Док они бјесомучно вријеђају и омаловажавају малог „кагебејца“ што живи „изван реалности“, и не зна како се живи у двадесет првом вијеку, он свуда подвлачи колико их поштује, своје „колеге“ и „партнере“ и „пријатеље“, не ради им ништа што они сами не изнуде, чак их упозорава по сто пута да пазе на то и то јер неће бити добро, па тек онда, кад нема друге… Јако личи на однос дјеце и учитеља у забавишту. У неком тренутку неки одрасли човјек мора да подвикне. Ништа горе од неодраслих људи. Нарочито у политици. Лакомислени као дјеца, али сујетни као одрасли.

Три је мјесеца трајао рушилачки карневал у Кијеву, на Мајдану, а да се Путин практично ниједном јавно није огласио да протестује, или да се пожали на оно што је очигледно била увертира за напад на њега лично и на Русију. У западним медијима, пуним тријумфализма, отворено је говорено о великом геополитичком поразу Путина, и нагађало се – боље рећи, сугерисало се Русима да мисле у том правцу – да ли он може политички да преживи такав пораз. Јер – опет се сугерисало – сад ће и Руси устати против кагебејског тиранина кад виде са коликом лакоћом га је Запад поразио.

А шта је за то вријеме радио Путин?
Бавио се припремом Олимпијских игара у Сочију. И за то су га нападали: као, ето колико је неодговоран, бави се Олимпијадом, а дешавају се овако крупни догађаји на граници његове државе. Је ли тај човјек уопште свјестан реалности? Или се помирио са поразом?

Била је то генијална идејица великих стратега: завршити посао у Украјини док траје Олимпијада у Русији! Како ли су се само сјетили. Повремено би процуриле вијести о томе шта поручује својим „западним пријатељима“, али то није било јавно, није хтио да изазове сукобе које би после било тешко изгладити. Дискретно је поручивао да би са Украјином требало бити опрезан. Одговарали су му: ово је наша ствар, ти ни у шта не можеш да се мијешаш.

То што је Запад урадио у Украјини спада у најружније примјере империјалне политике које сам видио од кад се забављам посматрањем политике, ево скоро педесет година.

Украјина је уништена већ у првој „обојеној револуцији“, 2004. године. Тада је Украјина имала спектакуларан економски раст, преко 12 одсто, један од највећих у свијету. Узрок је био што је тада Русија, коју је Путин подигао на ноге, имала отприлике такав развој, а Украјина је слиједила јер је њена економија везана за руску. После тога државног удара Украјина се буквално распала, за мање од годину дана њен економски раст се свео на нулу. Русија се откачила и наставила са брзим развојем у току цијеле следеће деценије. Украјина је изгубила ту драгоцјену деценију.

Повод за овај први државни удар је био сличан данашњем: борба западне Европе, прије свега Њемачке, да уз помоћ Русије обезбиједи своју енергетску стабилност, и жеља Русије да у Европи нађе стратешког партнера. Прије државног удара, тадашња украјинска влада (коју је водио овај исти Јанукович који је касније постао предсједник) већ је била склопила уговор са Њемачком и Русијом о заједничкој контроли протока руског гаса кроз Украјину. То питање је било ријешено, преко Украјине су се везивале Русија и Европа, а сама Украјина је добила савршену позицију државе која може да се развија у оба правца, ка Европи и Русији. И то је оно што Америка није могла да дозволи. Јер везивање Европе и Русије, ван америчке контроле, чини сувишном америчку доминацију у Европи. Покренута је машина тајних служби, медија и невладиних организација, и тадашња украјинска влада је срушена. На једној комедији од избора, у потпуно нерегуларним условима, проглашена је побједа Јушченка, тадашњег америчког кандидата. Онај уговор са Русијом и Њемачком је одмах поништен, а почела је прича о исконској жељи Украјине да уђе у НАТО. Русија и Њемачка су одлучиле да праве нови гасовод, Сјеверни ток, а Украјина се заглибила у беспућу.

Као цијела украјинска елита, тада је будући украјински предсједник, Јанукович, иначе слабић, разумио да, ако хоће да буде на власти, не може да води политику која се коси са америчким интересима. Он је добио изборе као проруски кандидат (како је написао један познавалац Украјине: „У Украјини се добијају избори на проруским обећањима, али политику морате да водите против проруске већине“), али се одмах после избора окренуо ка Западу гдје је од тада хваљен његов прозападни „реализам“.

Прихватио је да се воде преговори о некој „асоцијацији“ са Европском унијом која је требало да одвоји Украјину од Русије, али не дајући јој никакву перспективу уласка у Европску унију. Колико сам информисан, изгледа да тај споразум није ни постојао на украјинском него само на енглеском језику. Украјински предсједник је открио шта је у њему тек пред потписивање споразума. Сви економисти који су после тога видјели овај споразум кажу да је био катастрофалан за украјинску економију. Прикривено, споразум је укључивао и војну сарадњу, тј. усклађивање украјинске армије са европским војним структурама. То значи стављање украјинске војске под контролу НАТО-а.

Јанукович је схватио да је ово не само дебакл Украјине, него ће бити и крај његове политичке каријере. Избори су били за годину дана, до тада није имао подршку западне Украјине, а сад ће изгубити и подршку проруске Украјине. Одбио је да потпише споразум. Како је рекао амерички империјални стратег Бжежински: „Он је толико глуп да не може да разумије шта га чека!“

Десет година после прве „обојене револуције“, у новим околностима поновила се иста операција. Ниједна држава не може да преживи овакве ломове ако долазе тако често и то споља.

Увјерен сам да је намјерно планирано да потписивање ове трагичне „асоцијације“ Украјине и Европске уније буде неколико мјесеци пред Олимпијске игре у Русији. Сви су знали да овако лош споразум, лош за Украјину и усмјерен против Русије, до последњег тренутка може да буде доведен у питање. Зато је одабран тренутак кад ће Путину, како се сматрало, руке бити везане олимпијским обавезама. (И за рат који је изазвала Грузија, 2008, одабрано је отварање Олимпијаде у Кини, кад је Путин био у Пекингу са осталим предсједницима, јер се сматрало да се неће усудити да поквари олимпијску атмосферу да би водио рат у Грузији. Тада су га сколили западни политичари објашњавајући му да су Грузијци неурачуњиви, „али није страшно, нећемо се око тога свађати, дај сад да уживамо у спорту…“. На шта је Путин рекао: не може тако, објављен нам је рат. Напустио је Олимпијаду и показао Западу да постоје границе које се не могу прелазити.)

У том периоду, још прије датума кад је требало да буде потписан споразум о „асоцијацији“ Украјине и Европе, покренута је пропагандна кампања фантастичних размјера против Путина и Русије. Изван ратних услова, никад нијесам видио тако жестоку пропаганду против једне државе.

Циљеви су били многоструки: да се провуче споразум са Украјином тако што ће се унапријед оптужити Русија за агресивност према њој, да се спријечи да Русија на Олимпијским играма покаже свијету своје најбоље лице, и да се Путин дискредитује као агресивни тиранин (бар док ми довршимо агресију на Украјину). Покушало се и са бојкотом Олимпијаде.

Путин је ћутао. Је ли остао без текста? Је ли се сломио? Је ли бар трепнуо?
И даље је дискретно поручивао „западним пријатељима“ да би било боље да заједнички потраже рјешење и за Украјину и за Европу и за Русију. Нека Украјина остане војно неутрална, нека економски сарађује са ким хоће, по својим интересима, и нека се повезује са Европском унијом и Евроазијским бесцаринским савезом. Све се то може ријешити на свачију корист.
То нијесу хтјели „западни пријатељи“, прије свега амерички и њемачки, мада су они дјеловали из позадине, у првим редовима су били пољски и балтички пријатељи.

На Мајдану је опет кренула „обојена револуција“. Дешавало се нешто по чему су и дјеца могла схватити да Украјина више не постоји као држава. Окупиле су се прве групе људи које су невладине организације позивале, организовале и довозиле из западне Украјине, да бране „нашу европску будућност“. Представници западних влада су одмах почели да им обећавају ту европску будућност, чим сруше своју власт. Али то није било доста. Да би људи схватили да револуција мора успјети, јер је таква одлука донијета у Вашингтону и Берлину, међу демонстрантима на Мајдану су почели отворено да се појављују званичници западних влада и да позивају народ, у „сувереној и независној Украјини“, да сруши легално изабрану власт! Почело је са њемачким министром иностраних послова Вестервелеом, па се наставило, скоро свакодневно, да би се одржала динамика, са гостима из Америке, Европске комисије и разних европских влада. За други примјер овако отвореног рушења једне легалне власти, акцијом званичних представника из страних држава, никад нијесам чуо. То се могло само зато што се подразумијевало: Украјина није држава, према томе и нема владу, ни легалну ни илегалну.

Ови западни представници су по правилу са Мајдана одлазили у посјету украјинском тобожњем предсједнику, или министрима, или утицајним олигарсима, и пријетили санкцијама и тужбама уколико „влада“ уобрази да може да заводи ред, или интервенише против демонстраната који само бране своје демократске вриједности. А демонстранти су блокирали град, заузимали министарства и зграду општине, разапели шаторе на главном тргу, организовали приредбе, снабдијевање хиљада људи, све са парама народа који помаже своју дјецу, како се говорило. Па су демонстранти почели да туку полицију чим су стигли, а полицајци су се само покривали штитовима. То је ваљда тако у Европи и Америци. Пробајте, па ћете видјети.
Вашингтон и Берлин су имали своје пулене међу вођама „револуције“, па су се утркивали ко ће свога јаче подржати. Берлин је имао Кличка, а Вашингтон Јацењука. Кличка у Њемачкој „образују“, припремају за предсједника Украјине. Американци више воле Јацењука који је већ образован. У разговору између америчких званичника који је процурио у медијима, кажу: „Поставићемо Јаца за предсједника, Клич нека још ради домаће задатке.“ Можда ће доћи његових пет минута у следећој револуцији. Тешко је носити бреме одговорности, чак и ако сте боксерски шампион, поготово у демократији у двадесет и првом вијеку. Касније, и Обама и Меркел ће оптуживати Путина да води политику из прошлог вијека, „а ово је, молим вас, двадесет и први вијек“, у коме се велике силе не мијешају у унутрашње ствари мањих држава.

Шта је ово? Како се ово зове? Овакав презир према једном народу, шта год мислили о њему – то је ипак скоро педесет милиона људи који би хтјели да живе – то се може објаснити само потпуном безосјећајношћу западне елите, политичке и медијске. Мора да је у основи тога расизам, став да живот те стоке иначе не вриједи ништа, па шта има везе шта им радимо. Уосталом, они не схватају шта им се дешава, а и ако схвате, заборавиће колико сјутра.

Али, има горе. Кад се дода да никоме на Западу не пада на памет да било шта понуди Украјини, ни чланство у Унији ни финансијску помоћ (осим оне која Украјину гура у дужничко ропство), онда се ова политика претвара о лукаву замисао апсолутног зла. Као да некога наговарате да скочи у провалију убјеђујући га да сте ви тамо поставили мрежу која ће га спасити, а скок ће га претворити у славног и богатог хероја. А знате, потпуно сигурно, да мреже нема. „Скочи, јуначе! Сви ти се диве!“ Можда је некоме духовито, али то је ђаволов смисао за хумор.

Путин је био на Олимпијади. Ишао је од једне спортске екипе до друге, није давао никакве политичке изјаве, осим да „у спорт не треба мијешати политику“. Спортисти су били одушевљени Олимпијадом, чак су се неки почели сами мијешати у политику изјављујући да не разумију зашто западни медији нападају Игре и Русију.

Други руски званичници су преносили његове идеје. Упозоравали су да рушење легалне власти за Украјину није добро, да би требало сачекати изборе па ко побиједи нека доноси одлуке какве хоће, да ће украјинска економија бити потпуно уништена, да постоји опасност сукоба између западне и источне Украјине, да је опасно што покрет на Мајдану предводе неонацистички екстремисти…

Други свјетски рат је у Украјини био ужасан. Бар Нијемци би могли тога да се сјећају. Шта значи ова чињеница: да Њемачка ничим не показује да јој смета оволико присуство екстремиста у власти и око власти у Украјини који се отворено позивају на своје идоле из времена нацизма?

Кажу, Њемачка више није таква држава. И није. Баш зато: шта значи ова чињеница?

У Путиновом понашању током цијеле ове кризе види се можда највећа – и најтежа за носити – врлина великих државника: стрпљење. Чекање правог тренутка, вребање правог мјеста.

Мјесецима, и прије кризе и у току кризе, он је нудио само сарадњу западним дипломатама, прво да се избјегне, па онда, ако се већ десила, да се безболно ријеши криза. Чак и пред сами државни удар, пристао је да пошаље свога посланика у Кијев да учествује у преговорима које су са Јануковичем водили опозиционари уз подршку њемачког, француског и пољског министра иностраних послова. То је трајало цијелу ноћ. Принудили су Јануковича на капитулацију: да се формира влада заједно са опозицијом и да се одрже избори прије краја године. И то је Москва подржала. Иако је знала (њихов посланик је отишао прије краја ноћи, очито знајући шта се дешава) да су и ти преговори намјештени само да блокирају украјинску легалну власт док се изврши државни удар (екстремисти су заузимали државне зграде, јер је Јанукович повукао полицију са улица) – подржала је, само да се избјегну сукоби. Ипак је сјутрадан извршен државни удар, а европски министри, који су управо склопили договор о мирном рјешењу кризе, поздравили су тај удар. У новој власти, министарства војске и полиције су узели нацистички екстремисти који су отворено изјављивали да им је животни позив да ратују против Руса. Широм су отворена врата за улазак НАТО-а у Украјину. Правац Крим. Дошло је вријеме честитки и шампањца.

Све је било савршено. Какав геополитички пораз Путина! Да ли се он може одржати на власти после оваквог шамара? Хоће ли му Руси опростити овакву слабост?

Дотле је био миран и стрпљив. И није имао унапријед план шта да ради. Подржавао је било какво рјешење, само да се одржи мир. И никоме од посматрача није падало на памет шта би уопште могао да уради.
Онда је услиједио један од најљепших потеза за које знам у политици. Знам и да нијесам у овоме ставу усамљен. Кажу да се у круговима око власти на Западу, и дипломатски и војно, оно што је онда урадио Путин, ставља у категорију „операција које ће се генерацијама изучавати у уџбеницима“.

Крим јесте руска света земља. Јесте и велика љубав свих Руса. Али није само то, него област од непроцјењиве стратешке важности. Нешто као џиновски носач авиона у Црном мору. Цијела огромна област од Турске преко Ирана па дубоко у централну Азију војно се контролише са Крима. То је драгуљ у свему ономе што су Американци добили на крају хладног рата. Са мало претјеривања се може рећи да су мислили на Крим кад су изманипулисали Јељцина да се одрекне Украјине и Бјелорусије. Од тада, сваки неоконзервативац у Вашингтону сања дан кад ће НАТО стићи на Крим.
Будући да је реалност таква каква је, нико у Москви, најмање реалиста као Путин, није мислио да Русија може повратити Крим у догледној будућности. Али, оно што није могао урадити ни Путин, урадили су велики западни стратези: запели су из све снаге да развале Украјину, да доведу на власт антируске екстремисте и тако изазову устанак у руском дијелу Украјине. Тигар је само вребао покрете противника. У банкротираној држави, гдје су екстремисти срушили легалну власт, могло је да се уради оно што иначе никад не би могло: да устану Руси са Крима, затраже отцјепљење од Украјине и присаједине се Русији. Кад је већ тако, требало је, у правом тренутку на правом мјесту, да се нађе велики државник: муњевито је реаговао, муњевито све организовао, и завршио посао прије него што су збленути велики стратези стигли да се окрену.

То је био потез џудисте: трпио је нападе противника мјесецима, они су постајали све агресивнији, све више увјерени да је готов, и кад су већ почели да славе Путин је направио један покрет, такорећи малим прстом, и сви су се нашли на патосу ношени сопственом тежином и заслијепљени својом таштином. На тањиру су му сервирали Крим. Шта им је после тога остало него да га оптуже за агресију? Јер, или си ти страшни агресор, или сам ја највећа будала на свијету! Па, боље прво, колико год је очигледно да је у питању друго. Неће ваљда Обама и Меркел бити највеће будале на свијету?

Праведно је што је Русија вратила Крим, увијек је био руски. Праведно је што је то Путин урадио после оваквих напада на Русију и правог освајачког похода Запада на Украјину. Бранио се и има право да се брани. Али има нешто још важније: стављање Крима под руску контролу, коначно и без поговора, на дуги рок смањује тензије у Европи и обесмишљава војне авантуре које би могле да постану апокалиптичне. Јер Крим, онакав какав је био у Украјини, која нити је стабилна држава, нити има права на Крим, такав Крим буди опасне апетите код других великих сила, у овом случају Америке. Крим је у ствари био повјерен Украјини на чување док Вашингтон не припреми терен да га узме. Немогуће је да надобудни стратези свјетске империје не маштају о Криму. Такво искушење је могло да буде врло опасно за мир у свијету. Од сада тај колач није више на менију.

Од овога тренутка је украјинска криза, и уопште криза између Запада и Русије, суштински промијенила природу. Постала је много озбиљнија – на ивици правог рата, бар у току неколико седмица – а истовремено више лична него политичка. Политички разлози су наравно остали – то да треба спријечити Русију да постане економска сила и да треба зауставити Путинову политику која мијења свјетски поредак – али, привремено, и то је постало споредно.
Француски социолог Рејмон Арон волио је да подсјећа да не треба занемарити улогу глупости у историји. Људи су склони да вјерују да се политика води у неким надљудским сферама, гдје људске слабости немају значаја. То је последица мистике којом се намјерно окружују центри моћи: велике церемоније, почасти и привилегије, којима је циљ да се људима улије страхопоштовање. Арон је у праву, често је глупост пресудна. А још чешће од глупости: повријеђена сујета. Кад се све сабере и одузме, трагедија људске историје се своди на таштину. Али, кад је ријеч о политици, има једна нијанса у односу на оно библијско „све је таштина“, једна нијанса због које се обична људска таштина, кад освоји престоле моћних држава, претвара у оружје за масовно уништавање. А нијанса је то што су овдје на дјелу „уображене величине“. На власт тако често (нарочито у демократијама у фази декаденције) долазе неспособни медиокритети који не могу сами себи да се начуде кад се пробуде у раскоши и привилегијама, у ласкању дворјана, у понизности новинара, а све пред камерама и микрофонима који преносе широм свијета ехо њихове славе… У томе времену ми живимо. Зато Путин изгледа тако грандиозно: јер је суочен са завјером медиокритета. Он није из „свога времена“. Највеће кризе у друштву се дешавају кад обични смртници схвате ко и како влада иза величанствених фасада. То се на Западу данас зове „криза ауторитета“. Сваки час неко викне „цар је го“ и проломи се смијех гомиле из приче Царево ново рухо.

А кад се удруже глупост и повријеђена таштина уображених величина, добије се коктел који може да доведе до свјетских ратова. То се десило пошто је Крим ушао у састав Русије, а господари свијета схватили да су постали предмет планетарног подсмијеха. Опет су сами криви. Не би тако било да се претходно нијесу онолико фалили „стратешком побједом“ над Путином. Цар је го. Али, то је најопаснији тренутак за свакога ко му се нађе на дохвату. Јер, у хијерархији власти, Цар не може бити го. Ако и јесте го, нико не смије показати да то види. Може и најкрвавија побуна, али да се људи зацене од смијеха кад се Цар појави у јавности – то не може.

Тако се украјинска криза претворила у освету. Више није било ни политике, ни дипломатије, ни обзира према несрећном украјинском народу, све је ушло у функцију жеље западне елите да се освети Путину који ју је изложио јавном подсмијеху. Хистеричне увреде, рат, санкције…

То је и више и мање од политике. Кад овако страсти навру у рационалне области живота, као што су политика и економија, оне носе све пред собом, ту више нема рационалних калкулација, понашање људи је непредвидиво, тада се политика укида. Ово више није тема за Макијавелија, него за Шекспира. Страх, мржња, повријеђена сујета, одлучују о судбини милиона. Краљевство за коња.

Човјек замисли да је важна свјетска личност, да је ушао у историју, да му се масе диве, и онда му неко шапне да је то све комична илузија, да је он кловн, а масе му се смију. Шта је судбина свијета према мојој срамоти? Ко ће да каже себи: сâм сам за све крив? Крив је онај ко је дозволио да се ово открије.
Услиједило је оно што је у стању да смисли сваки улични силеџија: санкције, покољ у Одеси, па слање војске и паравојних нацистичких јединица на исток Украјине да насумично ударају по становништву. Лекција Путину. Али и свијету. Циљ је био увлачење Русије у рат, али је безразложно насиље још важније. Да се покаже ко је ко, па ћете видјети коме се ви смијете, ко је го, ко је будала, и сл. Коме је сад до смијеха?! Кад гину хиљаде цивила, а на Западу само понављају: ништа нас не тиче, све је то Путинова кривица! Уводе се економске санкције, мобилише војска НАТО-а, широм свијета се води антируска кампања, Путин се проглашава за Хитлера – све је дозвољено, најпровидније лажи, најсуровије зло. Једно је сигурно: више никоме није до смијеха.

Главни протагонисти ове крваве комедије су били Барак Обама и Ангела Меркел. Њих двоје су се уживјели у улогу „најутицајнијих људи“ на свијету и они су предводили операцију освајања Украјине. Врло непопуларан у Америци, критикован од америчких јастребова као слабић, Обама је хтио да учини нешто велико што ће му сви признати. Да среди Путина. А Меркел се наслушала комплимената као ријетко који политичар. Има срећу да влада Њемачком у најбољим околностима, кад њемачкој економији све иде од руке (иако она за то нема никакве заслуге), успјешна је у оној мјери у којој се не мијеша у свој посао и пушта њемачку економску машину да рјешава проблеме. Видјело се одавно да је врло поносна на специјалне везе са Путином (за које такође није она заслужна, него претходни канцелари и њемачки пословни кругови), она је, као, једина која може да се носи са њим, они су исти ниво, међу њима се воде разговори у којима се одлучује о епохалним питањима. Путин је њој средство за улазак у друштво великих државника. Тако је ушла у пројекат освајања Украјине са циљем да га надигра. (Поништавајући, у неколико седмица, дипломатске напоре свих њемачких канцелара од Вилија Бранта до ње у правцу јачања веза са Русијом!)

Овако претенциозни политичари су преокрет у Украјини, са губитком Крима, доживјели као шамар на јавном мјесту. Од првог тренутка се видјело да су спремни на било шта само да избришу ту брљотину. Све што је услиједило у Украјини своди се на поруку раздражене дјеце: ти си можда паметнији, али зато ја могу све да поломим!

Мобилисане су све силе којима располаже империја. Нарочито медији, којима је улога у оваквим ситуацијама да на брзину исконструишу нову реалност, у којој смо ми позитивни јунаци, а наши противници будале, насилници, тирани, људи из двадесетог а не двадесет првог вијека. Тако се даноноћно понавља, у очекивању да холивудски филмови објаве коначну историјску верзију коју нико не може довести у питање. Онда ћете видјети шта ће остати од Путина. Прешли су у акцију сви активни и „спавајући“ агенти империје. Сви су позвани да се изјасне о Путину и Русији. Провалило је у јавност све завидљиво, похлепно, поткупљено, лажно, подмукло, ситно, згрчено и накриво насађено, да сакрије оно што су западне силе већ мјесецима радиле у Украјини, и да пребаци одговорност за агресију на Путина. Путин је преко ноћи постао Хитлер који угрожава мир у Европи, па и свијету, притиска мале државе на Балтику и Балкану (питајте у Атини, Београду, Софији, ко их притиска, ако вам буду смјели рећи), сања о руској империји, не поштује међународни поредак и користи нашу добронамјерност да би узео Крим. И што је најгоре, најпопуларнији је политичар на свијету! Не, ово је горе: мирно и учтиво и даље их зове „наши западни пријатељи“.

Јавно мњење на Западу, које се још сјећало ко је колико јуче организовао државни удар у Украјини, у почетку није слиједило. Нарочито је Меркел имала проблема са њемачким јавним мњењем. Али, гле чуда: баш тада, да би мобилисали то јавно мњење против Русије, сами Руси оборише један малезијски цивилни авион изнад Украјине. Да, срећног случаја! Направи се огромна медијска кампања против руског варварства и јавно мњење коначно подржи Обаму и Меркел. Узалуд Руси од тада једини траже да се поведе озбиљна истрага о тој несрећи и да све владе, као што је урадила само руска, саопште све што знају: истрага је на Западу повјерена државама чланицама НАТО-а уз учешће Украјине, Вашингтон није дао ниједну информацију о инциденту, а у медијима је афера нагло и потпуно склоњена. Посао је завршен.

Звијер се издувала и неће бити правог рата. Захваљујући Путиновом стрпљењу. Још је мања могућност за хладни рат, иако се о томе пуно говори. Хладни рат настаје кад неке државе имају велике разлоге за сукоб, али не могу да зарате, па се онда такмиче у свим областима. То није могуће у условима глобализације: превише је независних сила које ће искористити ситуацију „док двојица ратују“. Комично дјелује кад Вашингтон и Брисел, док пријете Русији хладним ратом, иду около и моле друге земље да не „користе ситуацију“. По моме мишљењу, ствари ће се бар привидно вратити у стари ток брже него што се мисли – али стално са великом опасношћу правог рата.
Ипак, имам утисак да се десило нешто од трајне и велике важности. Негдје у данима између састанка Г-20 у Бризбејну и Путинове најаве о напуштању изградње гасовода Јужни ток, чини ми се да је Путин „преломио“ и одлучио се за фундаменталну промјену руске стратегије у свијету. Напустио је главну оријентацију не само своје политике него руске политике од времена Петра Великог: Русија неће више тражити у Европи стратешког партнера, нити ће улагати све напоре да буде у Европи прихваћена као равноправна чланица европских држава.

У тим напорима је Путин био изванредно стрпљив и вјешт, нико није тако убједљиво као он објашњавао својим европским партнерима да је то најбољи пут за свакога: Русија је за Европу нови хоризонт, који се отвара све до Пацифика, повезивање ова два тока исте цивилизације, руског и западноевропског, може да дâ нови елан цивилизацији која би тако, равноправно, ушла у такмичење са Азијом, гдје се већ преселио економски центар свијета – све се отвара такорећи само од себе. То је видио Де Гол. Али Европа је већ издала Де Гола кад је одбила да поврати своју независност (зато је сад идеја европског уједињења мртва), као што је Њемачка претходно изневјерила Бизмарка (препоруку да Њемачка никад не смије ући у сукоб са Русијом) и зато упала у два свјетска рата. Путин је био последња шанса Европе да се врати у свјетску историју. Издајући Путина, опет је издала саму себе. Та шанса је дефинитивно изгубљена. Увођењем санкција Русији, Европа је показала Русији да је претјерано везивање за Европу чини рањивом. Русија више неће куцати на европска врата.

Говорило се од почетка: Русија је у Украјини упала у клопку. Чак и после пораза око Крима, западни стратези су наставили да праве клопку и фале се њом: Русија ће морати да уђе у рат, па, и ако није рат, биће као закуцана за ову кризу, у клинчу са Европом, мораће да стагнира, исцрпљује се, крвари… Јер, понавља се, украјинска криза ће трајати годинама, деценијама. Све ове прогнозе су се ослањале на идеју да Русија жели по сваку цијени стратешко партнерство са Европом, па сад мора да се мучи око тога да је Европа прихвати, нема другог пута. Путин се побринуо за нови пут.

Прво се окренуо Кини и тамо су склопљени уговори који несумњиво најављују трајно стратешко партнерство. Па је онда отишао у Турску и тамо је урадио исто, успут отказујући изградњу Јужног тока са којим га је Европа такође уцјењивала годинама. На крају је отишао у Индију и тамо склопио велике стратешке уговоре, уз обострано заклињање на вјечно индијско-руско пријатељство. Сад погледајте географску карту. То су савези који трајно мијењају односе на цијелом евроазијском копну: круг великих сила у коме недостаје још само Иран, који ће у коло брзо ући. Одједном: Европа је испала из игре, а она клопка коју је спремала за Русију у Украјини затворила се над њом. Русија је изашла из клинча. Европа сад нека смисли шта ће да ради са банкротираном државом од педесет милиона становника.

Али Путин није ове савезе „измислио“, није он никакав мађионичар. Он је само уочио да глобализација мијења односе у свијету, да центар није гдје је био, да има пуно центара и да им се треба прилагодити. И своју визију објашњава својим партнерима. Ако се праве савези Кине, Русије, Индије, Турске и Ирана, онда то Европу претвара у периферију свијета. Боље је било и за Русију и за Европу да у овај „нови свијет“ уђу заједно, али Русија може – због своје географије – то да уради и сама, Европа не може. Издају Русије и Путина – јер на то се сводила европска политика у украјинској кризи – Европа плаћа својим изласком из историје. То је можда логично, с обзиром на оно речено о великом државнику као о човјеку који открива, за своје вријеме, пут у реални ток историје: ако га изневјерите, изневјерили сте себе.

Као све кукавице, европска елита ће да се тргне кад је прилика прошла, и не би ме чудило да сад наиђе период великог удварања Европе Русији. Прво су хтјели да освоје Украјину, али су изгубили Крим; затим су хтјели да увуку Русију у рат, али се Русија није одазвала на тај позив; онда су хтјели да воде хладни рат „бар десетак година“, али је Путин отпутовао у Пекинг; онда су га чекали да се бар свађају око санкција, али је он отишао у Истамбул; онда су се надали да се бар договоре о судбини Украјине, али је он био у Делхију; на крају, кад су схватили да он уопште неће доћи, неко је упитао: шта ми уопште радимо у Украјини? Јер од тренутка кад се Русија окренула од Европе Азији, Украјина је изгубила сваку стратешку важност за Запад.

Због свега овога ја мислим да је у Русији донијета одлука да се више са европским партнерством не рачуна. То се јавно никад неће рећи, све ће да тече нормално, нарочито економска сарадња. Али без великог политичког нацрта који прати ту сарадњу. Биће као у пару који наставља да живи по свакодневној инерцији и кад су прошли љубав, повјерење, чак и радозналост. Све личи, али ништа више није.

Путин није хтио овај сукоб, није почео рат, није дозволио да га увуку у рат – али је добио рат. Стара кинеска мудрост каже: прави вођа добија рат нератујући.

Ово би значило да су Американци побиједили у Украјини: они су хтјели да спријече савез Европе и Русије и то је обављено. Али, ако Русија прави савез са Кином и Турском и Индијом, онда је то Пирова побједа, јер овај други савез је много важнији од првог. Русији ће бити тешко. Велике државе споро праве историјске заокрете. Превелика маса, земље, људи, историје. Али кад се заокрет једном направи, повратка нема.

А за Европу је овакав развој догађаја права катастрофа. Ако јој се затвори пут у Русију, претвориће се у слијепо цријево Азије. Више неће моћи ни да сања да се осамостали у односу на Америку и зато ће за Америку постати неважна (вазал, али неважан). Њемачка ће морати своју моћ да окрене унутар Европе што ће изазвати антињемачке фрустрације. Шта год да се даље дешава у Европи, неће бити ни лијепо ни важно. Можда се све то најбоље види на афери са Јужним током. Тај пројекат је био небески поклон за балканске државе, њихов пут у економску и политичку еманципацију. Вашингтон и Брисел су им буквално украли будућност. За утјеху ће добити бомбоне. Требаће времена да се схвати на Балкану у какав су ћорсокак гурнути тамошњи народи „избацивањем“ Русије са Балкана. Остаће само фрустрације немоћи и једна (али велика) нада: повезивање Русије и Турске. Ако се то потврди, сљедећа генерација људи на Балкану ће добити још једну историјску шансу.

Овај текст ништа не сугерише – ни директно ни индиректно – о томе какву би политику требало да воде балканске државе према Европској унији и Русији. То је друга прича. Али сугерише како би људи као индивидуе требало да се држе према људима Путиновог кова кад се појаве у историји. Треба их подржавати из све снаге како ко може, макар само добрим жељама у тишини и самоћи прије спавања. Овај човјек покушава да уради нешто добро и важно не само за Русију и за Европу, него за цио свијет. За човјека прије свега. И с обзиром на то какве су се силе завјериле против њега, ризикује живот сваког дана. Један ми пријатељ каже: „Немој претјеривати у подршци Путину, јер он је још на власти, ко зна шта може урадити сјутра.“ То не би било фер. Путин је урадио више него што треба да би му се могло вјеровати. Ако претјерам, лако ћу гријех маћи на своју душу. Кад бих подбацио, никад не бих себи опростио.

Станко Церовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: