Владика Николај: Време је да Европа Србији врати дуг

Те 1916. године, након страхотног повлачења преко Албаније, српска војска је пребачена на Солунски фронт, где је одмах почела да бележи успехе. У јеку Првог светског рата, српска влада послала је једног епископа на запад, како би „радио“ на националној српској и југословенској ствари. Био је то Свети владика Николај Охридски и Жички. Он је по Америци и Великој Британији држао бројна предавања – у црквама, на универзитетима, али и по хотелима и другим установама, трудећи се да нађе спас за свој народ. Захваљујући његовом залагању велики број добровољаца из Америке је отишао на Солунски фронт. Енглеске војсковође говориле су да је „отац Николај био трећа армија“.

За Видовдан 1916. године, владика Николај Велимировић обрео се у катедрали Светог Павла у Лондону где се, захваљујући надбискупу кентерберијском, обратио краљу Џорџу Петом и бројним угледним Енглезима.

Беседу владике Николаја преносимо у целости:

Господо и пријатељи! Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и најугледнијим Енглезима, могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана и да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм – и већи и лепши и вреднији и светији од овог храма. Тај храм се налази у српскоме граду Нишу и зове се – ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе. А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку и показати – ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота.

Речју – када је Европа, вршила смело кориговање и Богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште.

И другом речју – док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена. Жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, српски кнез Лазар са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас, Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

Преузето са портала: Дневно.рс

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: