Насловна Поглед Владика Николај: Време је да Европа Србији врати дуг

Владика Николај: Време је да Европа Србији врати дуг

3
ПОДИЈЕЛИ

Те 1916. године, након страхотног повлачења преко Албаније, српска војска је пребачена на Солунски фронт, где је одмах почела да бележи успехе. У јеку Првог светског рата, српска влада послала је једног епископа на запад, како би „радио“ на националној српској и југословенској ствари. Био је то Свети владика Николај Охридски и Жички. Он је по Америци и Великој Британији држао бројна предавања – у црквама, на универзитетима, али и по хотелима и другим установама, трудећи се да нађе спас за свој народ. Захваљујући његовом залагању велики број добровољаца из Америке је отишао на Солунски фронт. Енглеске војсковође говориле су да је „отац Николај био трећа армија“.

За Видовдан 1916. године, владика Николај Велимировић обрео се у катедрали Светог Павла у Лондону где се, захваљујући надбискупу кентерберијском, обратио краљу Џорџу Петом и бројним угледним Енглезима.

Беседу владике Николаја преносимо у целости:

Господо и пријатељи! Дошао сам из Србије, из Европске поноћи. Тамо нигде ни зрачка светлости. Сва је светлост побегла са земље на небо и једино нам одозго светли. Па ипак, ми нејаки у свему, сада овако, јаки смо у нади и вери, у скоро свануће дана. Захвалан сам лорду архиепископу Кентерберијском, који ми је омогућио да на свети Видовдан, овог лета господњег 1916, у овој прекрасној цркви Светог Павла, пред његовим Височанством, краљем Џорџем петим и најугледнијим Енглезима, могу да вам се обратим.

Господо и пријатељи! Цео дан јуче провео сам разгледајући овај величанствени храм, који је понос Енглеске и хришћанства. Ја сам видео, да је он саграђен од најскупоценијег материјала, донешеног из разних крајева империје, у којој сунце не залази. Видео сам да је саграђен од гранита и мермера које су испирали таласи стотине мора и океана и да је украшен златом и драгим камењем, донетим из најскупоценијих рудника Европе и Азије. И уверио сам се да се овај храм с правом убраја у једно од архитектонских чуда света.

Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм – и већи и лепши и вреднији и светији од овог храма. Тај храм се налази у српскоме граду Нишу и зове се – ЋЕЛЕ КУЛА. Тај храм је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору на јужној капији Европе. А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак, и сваки Србин би данас могао дићи руку и показати – ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.

Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде које су срљале као планински вихор на Европу. И то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа, која леже између Рафаела и Ширера. За сва она бела и црвена столећа у којима је Европа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота.

Речју – када је Европа, вршила смело кориговање и Богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми смо, као стрпљиви робови, ми смо се клали са непријатељима њеним, бранећи улаз у то чистилиште.

И другом речју – док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена. Жива и непробојна ограда, дивље трње око питоме руже. На Видовдан, 1389. године, српски кнез Лазар са својом храбром војском, стао је на Косову Пољу на браник хришћанске Европе и дао живот за одбрану хришћанске културе. У то време, Срба је било колико и вас, Енглеза. Данас их је, десет пута мање.

Где су? Изгинули, бранећи Европу.

Сада је време да Европа Србији врати тај дуг.

Преузето са портала: Дневно.рс

3 КОМЕНТАРИ

  1. 4
    2

    у Херцеговини има она „није школа кењац“, а блаженопочивши владика Николај нам је растумачио да

    …“образован је онај ко има образа. Мала знања добијају се учењем. Велика знања добијају се вером и поштењем…“+

    блаженопочивши Жарко Видовић, вели,…
    …“– државе, од којих је мисао начинила субјект, теже да се неограничено шире и да постану империје;

    – култура има потребу да се претвори у тзв. универзалну културу и потом цивилизацију која жели да све потчини својим „вредностима“;

    – црква, која је заправо духовна заједница, постаје клерикална организација моћи, као нека политичка партија, а када је клерикалци још замисле као универзалну „заједницу“, онда она постаје „света“ (и светска) држава;

    – нације, уместо да буду заједнице саосећања окупљене око свог духовног центра и да теже успостављању мира међу осталим нацијама, оне (у метафизици) настају делатним моћима институција световности, па зато имају усађену потребу да се шире постану ратне формације у сталном сукобу са другим нацијама;

    – филозофија се у својим крајњим дометима претвара у идеологију;

    – језик, као систем обичајности потекао из потребе замене непосредног показивања, постаје „кућа битија“;

    – институције световности се обоготворавају, а Бог постаје само појам потребан таквом, метафизичком мишљењу… а пошто је тада Бог само потреба мишљења, оно га, таквог, заиста непостојећег, кад-тад истим тим мишљењем мора укинути;

    – човека и све у свету дефинише положај у космосу, па је човек метафизичким мишљењем упућен на свет и на вољу да га савлада и постане надмоћан над њим, те из моћи ума рађа технику којом ће покушати да овлада тим светом, да влада над другим људима, баш као што нација жели да завлада другом нацијом, а цивилизација другом цивилизацијом све док не постане „универзална“, па ће и тада, нарочито тада, покушати да завлада целом планетом и космосом. Но, мишљње је ограничено на онога који мисли, па тако човек мишљењем и у мишљењу може скоро све – само не може оно што је за правог философа најважније, да мишљењем сагледа самог себе и дође до самоспознаје.“… е, „ту почиње Бог и сновиђење“

    +„гласови мртвих нису мртви гласови…“
    +“Бог ће помоћи, ако буде имао коме“, говорио је блаженопочивши патријарх Павле

    ладовину смо ухватили под собом, не ваља, а не може на силу Добро, Бог није стечајни управник, дао нам је слободу

    опасно ћемо пострадати, па ће то доћи на мјесто, “ па с њим, Боже, крени из почетка“…

    е, онда ће се у правом кључу читати, чути и осетити оно што нам поручују они чији гласови нису мртви, Прави Наши бити у свим школама, да сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо ЦЕНУ

    ваља чут Матију,
    +Јеванђеље по Матији
    https://www.youtube.com/watch?v=7OvP5fnFQDs&t=620s

    +Беседа Св.Владике Николаја из 1954. године

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here