Насловна Друштво Весник злих слутњи – Дис

Весник злих слутњи – Дис

0
ПОДИЈЕЛИ

Све о чему је певао, и живот и љубав и срећа – све тоне у ноћну таму и све покрива копрена смрти.Смрт је та која се објављује на разне начине: њени облици се рефлектују кроз походе мртвих, кроз мртве љубави, кроз тамна сновиђења, кроз притајена зрачења ноћи и мртву светлост која сија кроз мртве очи и тешке сузе. Песник ког „заборавило је небо“ (да се послужим стихом Данила Хармса, Дисовог сабрата по худом удесу!) властити живот и властиту судбину сагледавао је кроз сновидовну стварност, те отуда и не чуди што је његова црна песма потпуно упила сваки дах његових клетих дана.

Vladislav Petkovic Dis Весник злих слутњи   Дис

Трагично поетско начело, песимизам , метафизичка тајанственост, модерна мисао- све то чини Диса великим песником српског модернизма. Његове песме “Нирвана“, „Тамница“, „Можда спава“ наговестиле су неслућене лепоте и поетске могућности и самим тим спадају међу најлепше песме модерне српске лирике. Свет о коме је певао израњао је из најдубљих снова; доживљај који је обликовао његов сан настајао је тамним понорима слутњи, у нагонском и натчулном  сновиђењу, у доживљавању и проосећању живота као тамнице, у екстатичним мистичним трагањима за пореклом сна- песме и песме- сна.

Владислав Петковић Дис, једно од тринаесторо деце у породици  Петковић, рођен је 10. марта 1880.године у селу Заблаћу код Чачка. Његов отац Димитрије , пореклом из Кумановас, имао је механу у Заблаћу и био је у великим дуговима, а после смрти његве дугове морала је да враћа песникова мајка. Тужан, усамљен и повучен Дис је целог живота клецао под теретом беде и немаштине. У Заблаћу је завршио основну школу и првих шест разреда гимназије у Чачку, а седми разред уписао је у Зајечару, где је два пута покушавао да положи матуру, али без успеха. Запослио се у селу Прлити, испод Вршке Чуке код Зајечара. О том периоду његовог живота не зна се много, осим анегдота, које казују да се  играо заједно са својим ђацима, и да је у јединој кафани играо карте и пио са  мештанима. Ту је ионако малу плату трошио, а хранио се оним што су му доносили родитељи његових ученика. Након картања одлазио би у своју суморну собицу и дуго, уз светлост свеће, писао и читао. У том периоду су настале песме које ће се први пут појавити у београдским часописима 1903. године.

„Не марим да пијем. Ал кад приђе тако/Свет мојих радости, уморан и моли/за мир за спасење, за смрт или пако, Ја се свему смејем, па ме и све боли.// И притисне очај сам без моје воље, / Цео један живот и њиме се креће;/Узвик га пролама:“Неће бити боље, /НИкад, никад боље, никад бити неће.“

Песме су биле потписане псеудонимом Дис.     

Доласком у Београд упознаје Симу Пандуровића који ће му постати одан и доживотни пријатељ. Са њим уређује часопис “Књижевна недеља“.    

„Тада сам га често виђао – пише Никола Трајковић – пролазећи Македонском улицом, која је у то време и све до после Првог светског рата, имала више кафана него кућних борјева, онако косматог, разбарушене дуге косе са филцаним шеширом дубоког обода натученим на очи и увек у црном згужваном оделу, како спава  наслоњене главе на руке за неким столом. Док су око њег журили пролазници.“  

Супругу  Христину – Тинку  Павловић, деветнаестогодишњу девојку,  срео је на калемегданском шеталишту. Она је била девојка коју је сањао у стиховима.

“Твој костим је био лак као месечина, / На твом нежном лицу, осмех, ведар , смео, /У бујној ти коси спава помрчина, / А на глави шешир помодан ибео:/Крај мене кроз грају, /Прошла си у сјају.

Венчали су се после четири месеца познаства, уместо бурми за које није имао новац, послужила је жица из кишобрана, од  којих је направио два прстена. Венчали су се у цркви Светог Марка.  У браку су имали двоје деце кћер Гордану и сина Мутимира.   

Dis Весник злих слутњи   Дис

Уз помоћ пријатеља објављује збирку “Утопљене душе“ коју оштро напада Јован Скерлић. Најутицајнији национални и књижевни  глас  тога времена, чија се критичка реч и кад се није о волела с респетком слушала, својом суровом осудом, приказао је Дисове стихове као примтивизам и помодарство, као месечарско бунцање, као поезију „не бола душевног, него болести душевне.(…)Петковић је Пророк, Проклетство, Зло, Фаталност, Пакао, Кајин и Сотона…“

Насупрот Скерлићу , у одбрану Дисове поезије јавили су се Исидора Секулић,
Димитрије  Митриновић, Станислав Винавер, Светислав Стефановић, Милош Црњански. Црњански пише да се Дису одбијала чак и љубав према својој земљи.(…). Ја памтим Диса и један стих којим почиње једна његова лепа родољубива песма:“ Израсли гробови сад се лепо виде/Ко далека брда кроз поднебља плава.“

Један од слабо плаћених послова, којима се Дис краткотрајно за бедне хонораре бавио, (осим кокретуре и лектуре и сарадње у дневним новинама) било је и место писара – дневничара општинске трошарине и мерача шљива. Али, убрзо остаје и без тог посла и породица поново тоне у тешку немаштину.  На  предлог пријатељ а Риста Одавића,  Српска краљевска академија додељује му  годишњу награду у новчаном износу.  

Повлачећи се са српском војском 1915. Стиже на Крф, а потом у нормандијско месташце Пти Дал, где је била смештена српска избегличка колонија. Неухрањен, измучен и сталној бризи за породицу која је остала у Србији,  почиње да побољева од туберкулозе. Загледан у слику деце и Тинке, коју увек носи са собом, пише:

“ У мом срцу поноћ. У њој каткда тиња/Мис`о да још живиш, мој пределе млади./Моја лепа звезда, мајка и робиња/Боже, шта ли ноћас у Србији  ради?!“  

Крфске Српске новине објављују његов нови рукопис“Недовршене песме“ 1916.
Сазнаје да је пријатељ кога је опуномоћио да његовој породици шаље новац са Крфа како би преживели, тај новац потрошио, одлучује да из поново крене на Крф. Пред одлазак из марсејске луке поверава се: „У сну сам се борио са огромним таласима“, а супрузи Тинки пише:“ Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима.“

Немачка подморница је 18. маја 1917. торпедовала лађу „Италија“ на којој се налазио.  Дис је прво другим путницима помагао да се спусте у чамце, а кад је он ушао  претоварени чамац је нестао у врлозима.

Његово тело су извадили француски морнари. У џеповима су нашли наочаре и једну драхму и педесет лепти.

Два дана после Дисове смрти песник Стеван Бешевић, пише опроштајне стихове:

“Док ти на дну лежиш у царству сирена,/И шкољка Тритона кроз бездане труби,/ја размишљах ноћас украј морских стена,/О црноме гласу твојој верној љуби//А питаће опет “Шта мој Влада ради?“/И чекаће с чежњом, шта ћу да јој јавим…/… Да ли да напишем:“Јадна сирочади,/Тата вечно спава под Егејом плавим.“  

Дисова Тинка је остала сама. Њихово двоје деце настрадало је( баш као што је он то и дослутио песмама) кћерка Гордана умрла је од опекотина, син Мутимир нестао је 1944. године као припадник јединица Драже Михајловића.   

Тако се на најтрагичнији начин заокружила Дисова поетика смрти, поетика и живот песника -злокобника,  она земна стопа на коју је пао“са невиним срцем, са очима звезда“ и попут“боје пролазности ствари“ одбегао  у пределе „изван сваког зла“, а његова метафизичка песма ноћних виђења величанствено антологијска.     

Милица Краљ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here