Веселин Шљиванчанин: Ово је истина

Пензионисани официр ЈНА и Војске Југославије, кога је Хашки трибунал осудио на десет година робије због кршења обичаја ратовања, за Телеграф.рс без длаке на језику говори о Влади Србије, свом односу с Расимом Љајићем, о привременом пуштању на слободу Војислава Шешеља, као и какав је имао однос с њим, али и о томе да би желео опет да види Вуковар, као и како му је било у затвору за време Божића и Нове године.

Пензионисани српски официр и хашки осуђеник Веселин Шљиванчанин, који је у Шевенингену провео пуних 11 година каже у ексклузивном интервјуу за Телеграф.рс да Југославија није могла да се одржи јер су светски моћници желели њен распад и да треба да прође још много година како би дошло до помирења међу народом и бившим државама чланицама СФРЈ.

Он такође говори о свом односу с Расимом Љајићом, да ли има жељу поново да се врати у Вуковар, као и многим другим темама

Многи су имали утисак када су читали вашу књигу “Бранио сам истину” да никада нисте одустали од идеје Титове Југославије, да сте поштовали своје надређене и да се никада нисте запитали јесу ли они криминалци и да ли су за нешто криви. Да ли је то тачно?

– Ја сам положио заклетву да ћу СФРЈ чувати и бранити, не жалећи да дам и свој живот. Па зар је требало лажно да се кунем? За Титовог живота СФРЈ је била призната, моћна и цењена држава у свету. Одмах после Титове смрти окомили су се на СФРЈ.

Па зар сте заборавили како је онај Белгијанац долазио да постави Стипу Месића за председника Председништава СФРЈ? И још много тога, а садшње време показује да је најважније било раселити и протерати Србе, а Србију свести на границе како то “мисле” светски моћници….

Да се време врати уназад – шта мислите да ли се Југославија могла одржати?

– Није се могла одржати, јер то поједини светски моћници нису желели. Лакше им је да владају малим немоћним државицама. Било је боље да смо се мирно разишли, сада бисмо боље сарађивали.

Да ли је тадашњи државни врх могао другачије да поступи и како, а да до рата и великих страдања не дође?

– Да су хтели могли су, али су морали да слушају светске менторе. Ако је већ требало да се разиђемо могли смо то урадити као тадашњи СССР или Чехословачка. Никако није смело да дође до међунационалних сукоба, а касније и грађанског рата у БиХ. Па колико нас је то вратило уназад? Колико треба времена за нова помирења?

Шта мислите о актуелној политици Владе Србије и придруживању ЕУ? Да ли је, по вашем мишљењу то прави пут за Србију и бивше чланице СФРЈ?

– Чудно питање? Па нисам меродаван да оцењујем рад Владе Републике Србије, то ваљада раде делегати у Скупштини Републике Србије, које је народ бирао. Па народ на изборима бира Владу. Није добро да се сви правимо паметњаци и стално критикујемо или хвалимо. Пустимо Владу да ради, да се поштује Устав и закони, а у редовним или ванредним изборима народ одлучује ко ће у владу. Ја бих влео да Република Србија има стаус као Швајцарска.

Да ли сматрате да уласком у ЕУ може доћи до помирења о ком се прича протеклих 20 година?

– Треба још много година да дође до помирења. Па видите ли шта раде власти Хрватске, Албаније? То не води никаквом помирењу. Због њихових негативних поступака не заседа Европски парламент. Па колико је година прошло од Другог светског рата, па на нашим просторима поједини политичари нас још деле на четнике, усташе, партизане… Много је крви проливено и доста невиних жртава је пало. Треба код свих искрености и жеље да дође до помирења у региону.

Како гледате на привремено пуштање на слободу Војислава Шешеља?

– То је до сада била нормалана паракса Међународног суда. Сви који су се добровољно предали, колико је мени познато, пуштани су на привремену слободу до изрицања првостепене пресуде. Требало је да Војислава Шешеља пусте раније. Не знам због чега нису.

Како тумачите то да први пут кад је било речи о томе да лидер радикала буде пуштен на слободу, Хашки трибунал је давао знатно строжије услове за његово враћање у Србију него сада када га је пустио? Сада је речено је да се Војислав Шешељ пушта из хуманих, здравствених разлога. Како је могуће да се услови за његово пуштање на слободу само неколико месеци драстично снизе?

– Нисам то све редовно пратио, нити сам могао на све то да утичем. Нисам ни читао услове по којима је Војислав Шешељ пуштен. На ово питање најбоље може одговорити неко из Међународног суда.

Непуних месец дана након пуштања лидера радикала на слободу, донета је резолуција Европског парламента о Шешељу којом се осуђује његов ратнохушкашки говор и тражи од Владе Србије да се огради од његових изјава, као и од Трибунала да преиспита одлуку о његовом пуштању на слободу. Премијер Србије је изјавио да је резолуција Европског парламента увреда за Србију. Шта ви мислите о тој резолуцији?

– У принципу ја не слушам и не читам шта говори Шешељ. Ако нешто изјави о мени, то ми јаве пријатељи и пошаљу ми. Неке изјаве стално понавља, више је то досадно слушати. Неке измишља да би постао занимљивији, као на пример то да је у затвору хтео да “бије Веселина Шљиванчанина”. Ја се не сећам када је то било – или је то била његова жеља? Па зар ја личим на човека кога је Шешељ могао да бије? Ја и даље мислим да је он комичар и да покушава да увесељава оне који желе да га слушају. То што ради Европски парламент је неозбиљно. Зашто они придају толики значај Шешељу? Која је тежина тога што он каже, када у Србији нема никакву власт. Можда он тренутно покушава да скрене пажњу на себе, али колико то тренутно некога интересује?

Са којим средствима и снагама може он то остварити ако стално неком прети? Па Што Европски парламент није донео резолуцију када се газе табле са ћириличним натписима у Хрватској и за много других националистичких испада у региону? Међународни суд је независна институција, зашто Европски парламент врши притисак на тај суд?! Па ваљда тај суд после толико година зна све о Шешељу и зна шта треба да ради. О још једном лицимерју и срамоти Европског парламента о Сабору Хрватске да и не говорим. Па и они сами изгледа желе да их Шешељ засмејава. Потпуно се слажем са свим оним што је о резулуцији Европског парламента рекао господин Вучић.

Да ли сматрате да Шешељево пуштање на слободу може дестабилизовати Владу Србије?

– Зашто би се Влада дестабилизовала, па Шешељева СРС није парламентарна странка. Па зар ви мислите да је Шешељ са таквим изјавама какве даје толико моћан?

Да ли је у неком смислу Хашки трибунал капитулирао пред Шешељем?

– Ја и не разумијем зашто је Шешељ добровољно отишао у притвор Међународног суда. Он није био политички лидер на власти, а није био ни војни комадант. Прочитајте Статут суда и коме се требало судити на том суду. Како је Међународни суд капитулирао а осудио толико Срба на велике робије? Те људе нико и не помиње – сви се баве Шешељом. Па нека Шешељ каже коме је он од Срба помогао у Хагу. Пише ли неко, на пример, о Милану Мартићу, који је добио високу казну? Из Крајине су сви Срби протерани, а оптужени Хрвати сви ослобђени. Чекамо пресуде на тужбу Хрватске и контра тужбу Србије пред Међународним судом правде, можда ћемо ту добити многе одговоре?

Какав сте ви имали однос са Војиславом Шешељом у Хагу?

– Лично мислим да за јавност наши односи уопште нису битни. Ја њега не мрзим, али не волим да слушам оно о чему он говори. Он је заљубљен у самога себе, верује да све зна и не жели да слуша људе око себе. Наш народ каже – да бисте некога добро упознали треба заједно са њим појести џак соли. Ја сам са Војиславом Шешељом провео доста година у затвору и верујем да га добро познајем. У књизи “Бранио сам истину” написао сам неке детаље о нашим односима у затвору – то је истина јер сам свакодневно писао затворски дневник. Не желим више о томе, да се понављам. За време заједничког боравка у притвору Шешељ је направио велику грешку у односу према мени, верујем да ће се извинути.

Сећајући се, како сам каже “једног тешког искуства” из Шевенингена, бивши официр ЈНА, Веселин Шљиванчанин, каже да су “неправди која му је нанета у Хагу” највише допринели “хрватски националисти, који су вршили лажну пропаганду против њега”, али и неспособни тужиоци Трибунала. Ипак, Шљиванчанин каже да “нису ни сви тужиоци неправедни”, као и да је тек у Хагу заиста упознао и оне против којих се борио, као и оне који су се, као и он, борили на српској страни.

Да ли вас је и у ком смислу Хаг променио?

– Није ме променио Хаг ни у ком смислу. Ја сам био изграђен човек. То је, једино, једно тешко ново искуство. Веровао сам у себе и знао сам да се ни о шта нисам огрешио, па ни у тим непотребним међунационалним сукобима. Хаг ми је нанео само зло и скратио ми 20 година лепог живота. Највише зла нанео је мојој породици, супрузи и деци. Преживели су велике трауме.

Неколико пута сте рекли да сматрате да је према вама начињена велика неправда и да сте у Вуковару једино имали за циљ да заштитите свој народ и јединице ЈНА. Претпостављам да и даље имате исто мишљење. Ко све сматрате да је допринео тој неправди – Хашки трибунал, тадашња власт, народ?

– У Вуковар сам ишао као припадник јединице ЈНА, са следећим задатком: да се деблокира касарна ЈНА, разоружају паравојне јединице, пронађу и спасе војници и старешине које су били припадници паравојних јединица Хрватске и заштитити цео недужан народ тог града, а посебно Срби које су Хрватски националисти масовно почели да убијају. Мојој неправди за одлазак у затвор, највише су допринели: хрватски националисти, који су вршили лажну пропаганду против мене, а она траје и даље, затим неспособни тужиоци Међународног суда, који су на само њима знан начин прикупљали доказе од неких заштићених сведока и сведока официра ЈНА и Срба, који су се бавили неистинама и лажима о мени. Не знам зашто, али можда они знају? Допринели су и поједини политичари тадашње СР Југославије. Написао сам то у мојој књизи “Бранио сам истину”. Верујем да су прочитали. Надам се да ће ме једног дана позвати да поразговарамо и објаснити зашто су то тако морали радити.

Ви сте осуђени за неспречавање злочина и кршење обичаја ратовања. Навели сте да је у суштини негативно сведочење једној заштићеног сведока Србина наспрам позитивног сведочења 40 Хрвата допринело таквој пресуди. Да ли, када све узмете у обзир сматрате да је суђење вама било правично?

– Пресуда Претресног већа Међународног суда има 320 страница. На страни 328 пише: “Веће констатује да је оптужени Веселин Шљиванчанин крив, према члану 7 (1) Статута, тачка 7: мучење, кршење закона и обичаја ратовања… али констатује да оптужени Веселин Шљиванчанин није крив ни по једној другој тачки оптужнице.” Оптужница је била катастрофална: прогон, убиства, окрутно понашање, злостављање, потстрекавање, наређивање, премлаћивање, мучење и др. Тешко ми је да говорим о праведности мог суђења, јер нисам правник, а можда бих био и необјективан. У мом предмету било је много заштићених сведока који су говорили потпуну неистину и конструисали причу како је то одговарало тужилаштву. Вршени су огромни притсци на Међународни суд од тадашње власти Републике Хрватске. Хрватска је организовала протесте пред зградом Међународног суда у Хагу.

Председник суда је примио Хрватску делегацију. Хрватска ТВ емитовала је низ документарних филмова у којима су ме лажно осуђивали. Хрватски председник Владе говорио је на ГС УН и тражио да ми се изрекне казна доживотне робије. Ово су само неке неправде. Да ли у таквим условима суд може правично да суди? Међутим, претресно веће је суђење које је трајало скоро три године водило коректно. Судије: Кевин Паркер, Кристина Ван Де Вангерт и Кристер Тхелин. Жалбено веће коме је преседавао Теодор Мерон, није одолело притсцима хрватске власти. Без иједног новог доказа и суђења увело ми је ново кривично дело и изрекло казну затвора од 17 година. Међутим, и у том Жалбеном већу било је честитих судија: Фаусто Покар и Андерсија Ваз, који су изрекли мишљење и рекли да нисам крив. Захваљујући тим издвојеним мишљењима, мојој породици и мојим адвокатима, Новаку Лукићу и Стефану Бургону, после две године упорног рада и храброг сведочења Миодрага Панића успео сам да добијем ревзију. Жалбено веће ми је укунуло тешко кривично дело.

Расим Љајић је делом заслужан делом што су ревидирали ваш случај и што вам је смањена казна. Више пута сте изјавили да сте врло задовољни и да сматрате да је храбро што се он прихатио преговарања са Хагом. Како је текао ваш однос с Љајићем након што сте изашли из Хага?

– Мени је укинуто кривично дело, које ни са чим није било доказано.

Рекао сам да поштујем Расима Љајића због следећег: За време мог боравка у затвору, био је коректан према мојој породици и увек их је саслушао и пружио им помоћ у складу са законом. Када је одржавана расправа пред Претресним већем у Хагу, по захтеву Хрватске, да ми се суди у Загребу, дошао је и господин Љајић и одржао врло коректно излагање, поздравио се се са мном и рекао да је дошао да помогне. Када сам радио на покретању Ревизије после неправедне и незаконске пресуде Жалбеног већа (у предмету за Косово) то исто Жалбено веће на захтев тужилаштва да се оптуженима повећају казне констатовало је: „ … по Статуту Међународног суда, Жалбено веће нема право да повећа казне …“

У мом случају нису поштовали статут? Тако раде поједине судије Међународног суда. Може им се. На захтев моје породице и мојих адвоката за помоћ од тадашњих људи из власти Републике Србије – било је то 2008. и 2010 године – једино је Расим Љајић упутио писмо председнику Међународног суда, господину Робинсону, које сам у целини и објавио у својој књизи “Мед и жуч”, а у коме тражим да имам право на праведно суђење. Захвалан сам на томе господину Расиму. По повратку из затвора, господин Расим ме је примио, а и попили смо кафу неколико пута. Увек ми упути честитку за Божић.

Поштовали сте правила понашања у Хагу, чак сте и помагали у организовању затворских активности за шта вас је приликом ослобађања судија Робинсон и похвалио. Али, да ли поштујете Хашки Трибунал као институцију, какав је ваш став према Трибуналу?

– Овим питањем траба да се баве познаваци Међународног права, посебно СБ УН, који су основали тај Међународни суд. Све међунационалне сукобе на просторима бивше Југославије изазавали су националисти међу којима је предњачио Туђман са својим помагачима. Туђман је по сваку цену желео рат, да би створио независну државу. Пред Међународним судом је највише осуђено Срба и то на високе казне затвора. Зашто? То знају судије Међународног суда. Ја сам се пред судом понашао искрено и када ми је год пружена могућност износио сам своје ставове и мишљење. Поштовао сам прописе суда. Мене су на суров начин у Хаг одвеле тадашње власти моје земље. Тамо сам се борио да покажем ко сам и шта је истина, ни једног тренутка нисам покушавао да се браним.

Да ли сматрате да је Хашки Трибунал требало давно укинути и да је било боље да се оптуженима судило у матичним државама?

– Па колико је мени познато Међународни суд за бившу Југославију ускоро завршава са радом. Колико сам пратио до сада само Специјални суд у Србији је изрицао осуђујуће пресуде, у другим државама у региону тога није било. Ко је осуђен у Хрватској? Почињени су велики злочини над Србима, протерано је преко 300.000 људи са својих вековних огњишта…

Раније сте поменули да сте имали добар однос са хрватским командантима, али и да су они изјавили, кад су вас упознали, да није пожељно да сведоче у вашу корист, као ни да причају какав сте човек, било на суду или у Хрватској. Да ли то, можда, значи да је национализам јачи од истине?

– У притвору сви Хрвати су према мени били коректни, чак су ми неки спремали и храну. Између осталог, већина њих ми је током разговора говорила: “Ти си стварно коректан и добар човек… Ми у Хрватској ништа о теби лепо не смемо рећи, јер нам тамо више не би било живота …“ Па шта се дешавало са ћириличним таблама у Вуковару и Хрватској? Па које националне празнике славе хрватске власти… Па погледајте наш Београд, пун је латиничних и страних натписа. Да ли то неко руши?

Да ли сте у контакту са неким од бивших или садашњих хашких оптуженика, српских, хрватских?

– У контакту сам када за то постоје услови. Па ја сам и даље човек са црвеном интерполовом потерницом, коју су расписале власти Републике Хрватске.

Не само ви, већ и многи Хашки оптуженици су причали да сте се међусобно у затвору добро слагали. Када сте одлазили из Хага загрлили сте се и поздравили с Готовином и то је доста коментарисано у јавности. Како је могуће да они који су се борили на супротним странама зближе се, заправо, у Хагу?

– Многи од нас су се први пут упознали у притвору Међународног суда. Већина нас је у затвор доведена неправедно. Националисти који су изазивали међунационалне сукобе остали су ван затвора. Светски моћници су хтели по сваку цену да разбију Југославију, а тиме посебно да распарчају Србију. Било нам је наметнуто да у затвору живимо заједно и да један другога помажемо. Нисмо ни тамо били судије да један другом судимо. И пре затвора смо ми годинама живели заједно и много тога смо имали заједничког. Моћници су хтели да нам се то то тако деси ради остварења својих интереса. Били смо ми лепа земља. Не би нас нападали да нисмо ваљали и да им нисмо сметали. Готовина се у притвору према свим притвореницима владао коректно, па и према мени. Честитао ми је када сам изашао из затвора, касније сам и ја честитао њему. Међунационални сукоби на просторима бивше Југославије нанели су зло свим народима. Верујем да је то јасно сваком нормалном човеку, осим профитерима и онима који су се обогатили на туђој несрећи. Треба се и према непријатељу човечно и витешки понашати. Па зар је у Хагу требало да се убијамо?

Рекли сте при повратку да бисте опет отишли у Вуковар без обзира што је Хрватска расписала потерницу за вама и што вам се судило за ратне злочине у Вуковару. Да ли сте били?

– Вуковар је град који је некада припадао нашој заједничкој отаџбини Југославији. Град који сам још као дете заволео. У тешкоим временима у њему је одржан Други конгрес КПЈ-а. За мој одлазак у Вуковар нису се још створили услови, посебно не после дивљања због једног ћириличног натписа. Верујем да има још много људи у Вуковару који би волели да се сретнемо.

Како сте проводили дане у Хагу?

– Све о мом боравку у Централниом затвору у Београду и Притворској јединци Међународног затвора у Хагу описао сам у мојој књизи „ Бранио сам истину“. У затвору нема провода. Морао сам да поштујем прописе. Када направим грешку, пресељаван сам из једне притворске јединице у другу… Углавном сам се трудио да максимално користим време предвиђено за спортску салу и за одлазак у шетњу. У ћелији сам читао књиге и часописе…

С ким сте се највише дружили?

– Дружио сам се са свим притвореницима који су имали коректан однос према мени. Зависно када сам се налазио у ком делу притворске јединице. Мене су пресељавали 12 пута. То ми је тешко падало. Првих пет година највише сам се дружио са Мирославом Радићем, а имао сам и коректан однос са осталим притвореницима, посебно са: Милошевићем, Мејикићем, Љубичићем, Рајићем, Кнежевићем, Галићем, Крстићем, Шаиновићем, Прлићем, М. Лукићем, Лазаревићем, Бруном, Хаџихасановићем, Поповићем, Пандуровићом, Ћорићем, Праљком, Д. Николићем, Ђорђевићем… Ми смо били доведени у позицију да будемо заједно и стварамо себи услове за неки живот. Да није било затвора са доста од ових људи не бих се ни срео. Осећао сам да ми је прави друг био Мирослав Радић. Имао сам у њега много поверење.

Шта вам је најтеже падало?

– Најтеже ми је падало што никад нисам себи могао да одговорим зашто сам у затвору.

Како сте проводили Нову годину у Хагу? Да ли су се празнични дани разликовали од осталих?

– У затвору нема провода! Нову годину смо проводили као и остале затворске дане. Није било специјалног послужења, осим ако се организујемо и купимо нешто преко затворске кантине. Празници су мени били и најдосаднији затворски дани.

Да ли сте обележавали верске празнике, јесте ли ишли једни код других?

– Верске празнике: Божић, Васкрс, и крсну славу смо обележавали у слободно време, у заједничкој просторији, обично у трајању од 2-3 сата, уз намирнице које смо наручивали преко кантине. Обично смо се дружили са људима који су били ту на спрату, ако није било свађа од стране појединаца.

Причали сте да је једном приликом када сте у ходнику затворског блока желели да окачите симболе своје земље да је дошло до свађе, али када сте предложили да окачите заставу Југославије и петокраку – да се нико није бунио. Да ли је помало иронично то да су симболи Југославије у Хашком трибуналу доносили мир међу затвореницима, док се у реалности ратовало због распада исте?

– Не знам зашто је иронично што никоме нису сметали симболи Југославије ни у притвору Међународног суда? Народе су завадили националисти, профитери и светски моћници… Ја сам у јуну 2004. године премештен на други спрат притворске јединице. Тамо су тада била три притвореника албанске националности, један Муслиман, један Хрват и шест Срба. Било је понекад неких несугласица у заједничкој просторији, препирали смо се и због неког зидног календара. Ја сам једног дана предложио да се стави календар са симболима Југославије. Сви су се сложили. Ставио сам календар са сликом друга Тита. Међутим, после неколико дана и он је нестао. Правиили су шалу са мном… Ја сам поново ставио календар са сликом Николе Тесле и није га нико дирао. Говорили су ми да је претходно постављени каледар скинуо Муслиман. Међутим, утврдио сам да то није тачно и да је календар скинуо Србин из Републике Српске.

То је истина.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: