• Друштво

Коалиција „Кључ“: Од Службе заштите културних добара остали само дугмићи

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Најновији примјери девастације културних добара Црне Горе показују да Влада не води рачуна о заштити културне баштине, саопштиo је данас Ђорђије Вушуровић, бивши директор Републичког завода за заштиту споменика културе Црне Горе и вршилац функције директора ЈУ “Центар за конзервацију и археологију Црне Горе”. Вушуровић је нагласио да је од 2008. године и доласка Бранислава Мићуновића на чело Министарства културе и помоћнице министра за културну баштину Лидије Љесар Центар за конзервацију и археологију Црне Горе девстиран те да су огромна финансијска средства, умјесто на очување културне баштине, под атрибутима “идентитетско” и “мисионарско” трошена на назови ауторске пројекте. Он је напоменуо да највећи и суштински дио, чак пет година након доношења Закона о заштити културних добара и Елабората, није реализован и да су од Службе заштите културних добара остали само дугмићи.

Остатак саопштења преносимо у цјелости:

Почев од 2008. године и доласка Бранислава Ђаге Мићиновића, вољом премијера Ђукановића, на чело Министарства културе, и помоћнице министра за културну баштину, Лидије Љесар, вољом министра Мићуновића, били смо “бомбардовани” најавама процвата ове области.

Најављиване су разне “идентитетске мисије” и револуционарни захвати у овој области. Најављивано је позлаћивање свега онога што су, по њима, претходне структуре деградирале. Тако је, по њима, било девастирано 68 одсто од укупног броја заштићених непокретних споменика културе, нијесу била пописана културна добра Црне Горе, није убирана рента на културна добра, институцијама заштите није био покривен читав простор Црне Горе, није било подводне археологије у Црној Гори.

Једном ријечју, по њима – затекли су веома лоше стање у овој области. То што госпођа Љесар, није била затечена, већ је дуги низ година била запошљена у Министарству културе, управо у Сектору за културну баштину, за њих није било толико важно, осим што је она “препознавала” главног кривца, који је био ван Министарства културе и који се назирао приликом њихових “мудровања”, а то је био Републички завод за заштиту споменика културе Црне Горе.

Подсјећам, да је управо тај Републички завод, био носилац грандиозних стручних подухвата – дислоцирања манастира Пиве и Дубочице, са живописом површине 1360 м2, те више него успјешне обнове споменика културе послије катастрофалног земљотреса 1979. године. Због оваквих и сличних остварења, Републички завод за заштиту споменика културе Црне Горе, одликован је 1972. године Орденом републике са сребрним вијенцем, због значајног доприноса у реализовању изложбе “Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас” одржане у Паризу 1971.године, док је 1989. године овај Завод добио најзначајније државно признање у СФРЈ – “Награду АВНОЈ”-а, за стваралаштво и рад у области културе и образовања.

Њиховим, сада већ “чувеним” реформским захватом, Центар за конзервацију и археологију Црне Горе, као сљедбеник Републичког завода, дислоциран је из објекта бившег Аустроугарског посланства, у којему су својевремено урађене све неопходне инсталације са опремом, без којих је незамислив рад атељеа, а све под надзором и уз консултације са стручњацима УНЕСКО-а, у један дио зграде бивше ЕИ “Обод”, и дан данас, без одговарајућих инсталација и опреме.

Једном ријечју, респектабилна стручна установа, по наредби “двојца” Мићуновић – Љесар, а све “захваљујући Влади Црне Горе”, реорганизацијом и сељењем, из услова, пресељена је у неуслове за стручни рад, и претворена у “инвалидну” установу, која се у XXI вијеку бави одокативном конзервацијом, док јој је дјелатност археологије, Министарство културе готово изузело.

Осим тога, до дана данашњег, ни након осам година од бомбастичних најава позлаћивања ове дјелатности, није “убран” нити цент споменичке ренте, нијесу отворена одјељења Управе за заштиту културних добара у Подгорици и Бијелом Пољу, нити Одјељење за подводну археологију, нити “Одјељење за стручне послове” (читај лабораторија) без које је данас незамислива дјелатност конзервације.

Највећи и суштински дио, временски орочених, обавеза по “новом” Закону о заштити културних добара (“Сл. лист ЦГ” бр. 49/2010) и по обавезујућем “Елаборату” који је донијела Влада 24. 03. 2011.године, није реализован ни након шест, односно пет година од њиховог усвајања.

Активности су усмјерене на “аd hoc” пројекте и инвестиционе активности, за које су утрошена, боље рећи просута, огромна финансијска средства. Једном ријечју, под атрибутима “идентитетско”, “мисионарско” итд. трпани су назови ауторски пројекти, уз обавезан атрибут – капитални, “тешки” по више стотина хиљада, па и милиона еура, а све у добро познатом стилу, “ово до сада ништа није ваљало” и “све почиње од нас”.

Реализација ових пројеката, боље рећи веома скупих кампања је незаконито, тј. кршењем закона и правила струке, повјеравана онима који су сматрани дијелом “екипе”, да не кажем “организоване групе”.

Циљ ми је да уз децидан став објасним, да је од 2008. године до данас служба заштите у Црној Гори, која је била на респектабилном нивоу, до те мјере девастирана да су од ње остали “само дугмићи” или “рестлови”, док се за Закон о заштити културних добара, донијет 2010. године и Елаборат, усвојен 2011. године, може рећи да су архивски документи и ништа више од тога.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: