Важно сведочење Торвалда Столтенберга: Изетбеговић продужио рат за још двије године

Било би крајње време да Бошњаци престану да се увлаче онима који су их већ толико пута навукли.

У интервјуу прошонеделјној београдској Политици (11. март), а поводом проглашења за почасног грађанина Београда, Торвалд Столтенберг, овде највише познат као коаутор Овен-Столтенберговог плана за БиХ, у широј верзији је поновио изјаву коју је дао још пре неколико година…

„У јесен 1993. лорд Овен и ја направили смо нацрт мировног споразума који је био прихваћен од свих зараћених страна у БиХ. А онда се одједном испоставило да Бошњаци неће да га потпишу зато што су Американци приговорили да такав документ прекраја Босну и сецка је на територије које су освојене силом оружја. Рат је потрајао још две године и још много лјуди је у том периоду изгинуло, а онда су Американци скројили Дејтонски споразум, који је такође поделио Босну и прихватио поделу на територије освојене у рату. Бошњаци су добили знатно мање од 33,3 одсто територије БиХ колико је било предвиђено нашим планом.“

Торвалд Столтенберг није било ко: вишеструки норвешки министар, дугогодишњи дипломата, високи функционер УН, политичар од највећег националног ауторитета. А није ни рекао нешто преко чега би се могло олако прећи, поготово међу лјудима који живе у БиХ, посебно међу Бошњацима који су управо те 1993. године гинули у борбама на три фронта: са ХВО, ВРС и у међусобном обрачуну такозване АБиХ са војском Абдићеве АПЗБ.

Неупућени у бошњачку политику очекивали би да у Сарајеву поводом Столтенбергове изјаве већ сутрадан букну драматичне јавне расправе о одговорности за пропуштени мир. Зашто су Изетбеговић и Делић најпре прихватили па одбили споразум који је био болји од онога који ће потписати две године касније?

Колика је цена плаћена не само муслиманским него и српским и хрватским жртвама због политичке глупости сарајевског војно-политичког врха? Зашто су САД буквално навукле муслимане да 1993. одбију трећину да би их 1995. притисли да прихвате четвртину територије БиХ?

У Сарајеву је, међутим, напросто прећутано Столтенбергово сведочење, као што се прешло и преко још важнијег сведочења Жозеа Кутилјера да је Лисабонски споразум, који је могао спречити рат у БиХ, био такође прелиминарно прихваћен и од муслиманске стране и био још поволјнији по муслимане, одбијен по инструкцији амбасадора САД.

У накнадним сведочењима о сполјњој опструкцији мировних понуда трима странама у БиХ и Британац лорд Овен и чак Американац Сајрус Венс упућивали су, црно на бело, на исту трансатлантску адресу.

Али у Сарајеву не воле да се баве незгодним питањима о политичкој одговорности за рат ни свога вође Алије, а камоли Цимермана или, не дај боже, Билија Клинтона.

Без обзира на то што у свакој иоле озбилјној научној студији о улози међународног фактора у грађанском рату и БиХ пише да је „једина суперсила систематски саботирала европске мировне напоре да би показала да ЕУ није способна да сама дипломатски решава проблеме у своме дворишту без оружане подршке НАТО и тако обезбедила алиби за останак ове де фацто америчке војне формације на Старом континенту и после пада Берлинског зида“.

Наравно, тако далеко у тумачењу ширих импликација и консеквенци америчког саботирања Овен-Столтенберговог плана није ишао ни почасни Београђанин Торвалд јер актуелни генерални секретар НАТО је управо његов син Јенс.

Али на Бошњацима би било да се коначно позабаве питањем зашто су одбили бројне мировне планове, чијом реализацијом би био спречен рат или би се барем раније завршио, па данас не би од својих жртава правили оснивачки национални мит.

Уместо тога они и далје умишлјају да су амерички милјеници у БиХ и да ће САД мрске комшије Србе и Хрвате потурити под њихову папучу у кавез унитарне државе.

Било би крајње време да почну да се лече од стокхолмског синдрома и престану да се увлаче онима који су их већ толико пута навукли.

Ненад Кецмановић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: