Васојевићка хероина која се смрћу винула у бесмртност

У сриједу 2. септембра, породица Бранке Радеве Ђукић, свирепо убијене тог дана 1975. године на Чакору од двојице албанских бандита са Космета, заједно са Удружењем српских књижевника у отаџбини и расејању – Андријевица, Удружењем ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца-Беране, Српског историјско-културног друштва “Никола Васојевић“- Беране, часописа “Глас Холмије“- Беране и Удружења српских књижевника „Сјеверац“, насталог у Данској а сада дјелује у Подгорици, након 41 годину од тог њеног страдања, уприличили су комеморативни скуп на овом мученичком мјесту.  

Бранкин стриц Славољуб Ђукић, проф. др, оживљавајући сјећање на тај свирепи и крвави чин који је приређен њиховој одиви, која је, нашавши се сама са собом у чакорском беспућу, а међу двојицом шиптарских крволока, бранећи и одбранивши своју дјевојачку част и достојанство, платила највећу цијену. Живот је изгубила враћајући се из Пећи са уписа школске године, али не дозволивиши монструмима да задовоље своје гадне страсти. Пјесник би рекао „Живот даде ал` жива остаде, јер јој дјело умријет не даде“.  Он је потом истакао следеће:

Његош: “Крв је људска  ^,рана наопака”

             „Част и брука живе довијека“.

Поштовани учесници данашњег  комеморативног скупа,

Ево нас и ове године крај овог тужног мраморног обиљежја, мјеста гдје се прије 41 годину  проли невина дјевојачка  крв, та људска ^,рана наопака, наше младе одиве, гимназијалке Бранке Радеве Ђукић. Због те изгубљене младости овдје се  41 годину при свакој посјети лију вреле сузе Бранкинe родбине,  и саосећа  бол од стране свих частних  посјетилаца овог знамења. Саосећа се та снажно фрустрирајућа бол  због  прљавих побуда и степена свирепости којим шиптарски зликовци лишише живота нашу Бранку, не кајући се уопште само зато што је она Српкиња, како изјавише на суђењу у Бијелом Пољу  ти њени крвници. Овдје Бранка зарад своје части и образа пљуну у  лице бандоглавим шиптарским насилницима и због тога плати највећу цијену – животом, и њена племенита душа  се вину у висине легенди, а њена дјевојачка част, како то каже напријед цитирани Његошев стих,  оста да живи довијека, те је затим свеколико српство и остали  честити  људи својим реакцијама и писаном ријечи –  постхумно промовисаше  у хероину.  Да, у хероину,  Ђукића хероину,  и  не само Ђукића него и читавог Горњег Полимља, и свих Васојевића, и свих православних Срба широм ове наше округле планете којима је узор – част, поштење и људско достојанство.  Да је тако показује  и ова комеморација у оквиру које се овдје по други пут заредом изводи емотивно надахнуто словљење које потресно дочарава тежину Бранкине трагике која као таква у  нама поспешује и снажи –  гњев и отпор према свему што је насилно, непоштено и нељудско.

Бранкина крв је овдје проливена у мирнодопском времену комунистиче Југославије када је већ почела ескалација  шиптарског екстремизма, времена у којем  им је Титова власт дала правну  надређеност  над Србима и Републиком Србијом, што је био преседан какав до тада и од тада до данас нигдје није виђен у свијету. А после Тита, нажалост,  наступи још горе вријеме за Србе – разбијање Југославије и страдања Срба у отцијепљеним републикама,  и најзад НАТО с Америком на челу оте нам Косово и протјера Србе са њихове свете земље.  Али, шиптарски екстремисти ни тиме нијесу задовољили своје великоалбанске прохтјеве, па  актуелној власти Црне Горе, која им срамно  и пркосећи Србији и Србима призна  државност –  ту услугу овог љета  узвраћају  тиме што хоће насилно да помјере коосовску границу  од Кућишта до Чакора, управо до овог мјеста гдје се налазе споменици више стотина изгинулих ратника за слободу и жртава рата, а којима се прије 41 годину придружио и Бранкин мрамор.  Е управо зато нас иницира и  Бранкина аура на овом светилишту  –  да истрајемо и онемогућимо нецивилизованим екстремистима  да кроче на овај браник српске слободе  горњеполимског краја.

Из ових разлога, дакле, због значаја овог Бранкиног знамења и њерне ауре – ја желим да овдје данас изнесем један свој предлог, а он је једноставан и по мом увјерењу  реално изводљив. Предлажем да се покрене иницијатива и изнађу могућности за трасирање и проширење  ове већ постојеће пјешачке стазе од чакорске заравни до овог легендарног мјеста, и да се  око овог мрамора  направи кружна зараван која би могла да прими педесетак особа, на коју би се могло поставити неколико клупа и један сточић. Можда има основа и за подизање споменика поред овог мрамора чији би низглед  обликовали вајарски стручњаци на којем би се симболично исказао почињени злочин над Бранком и пламен из Радеве руке која стиже крвника. Хоћу да вјерујем да овом мом предлогу не би противуречили наше добре комшије и освједочени пријатељи Величани, а ако је то потребно –  да се од њихових представника и локалне самоуправе потражи и сагласност о томе.

Дозволите ми на крају да се у име најближе Бранкине родбине и свих Ђукића из Метеха захвалим господину Горану Киковићу, историографу, главном уреднику часописа Глас Холмије и предсједнику СО Беране,  почасном предсједнику  Удружења потомака добровољних бораца у балканским ратовима и Првом свјетском рату, а такође  и господину Брану Оташевићу, републичком посланику у пензији, књижевнику и предсједнику  Удружења књижевника у отаџбини и расејању, као свим осталин извођачима комеморативног програма за ову прилику.

Сада ће нам се обратити господин Горан Киковић, затим господин Брано Оташевић, а након тога ће наступити остали учесници  програма који ће нам се  и представити својим именом и умјетничком дјелатношћу.

Историчар Горан Киковић, почасни предсједник Удружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца регионалне организације Беране који је и предсједник Скупштине општине Беране, казао је да је Бранка Ђукић прије 41 годину погинула од зликовачке великоалбанске политике, која датира још из турске окупације, када су они, увијек уз јачега, нападали српски народ.

-Сви српски непријатељи смјели су да нападају Србе само када су били уз јачега – турске, аустро-угарске, њемачке, данас НАТО окупаторе на Косову и Метохији, тако да посредством те великоалбанске политике ни данас не можемо мирно да живимо на овим просторима. Мало је тим страним хордама што су окупирали Косово и Метохију него хоће и овај чакорски дио територије коју је црногорска војска 1912. године ослободила. А, Чакор је света српска планина и никада неће нити икад била нити ће бити албанска. Хоће они и дио територије беранске општине, нашта им ја као званичник беранске власти, поручујем да им то нећемо дозволити, као и наши преци што им нијесу дозволили. Ко са нама хоће мирно да живи имаће суживот који пожели, а они који хоће да нам отимају територије то им нећемо дозволити, јер ми овдје живимо хиљадама година –поручио је Киковић.

Бранислав Оташевић, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расејању са сједиштем у Андријевици, истакао је да је циљ ове комеморације да се и након 41 годину, за породицу препуну бола и туге, поред евоцирања успомена на лик Бранке Ђукић, подсјетимо и на опасност, која се, као и онда и много пута раније, надвија над српски народ.

-Намјеру албанских великонационалиста који хоће да побију меднике овдје на Чакору, нећемо допустити, јер са српским именом и имовином нема трговине, без обзира што је ово нека друга Црна Гора у односу на све предходне Црне Горе које су браниле српство и државне инетересе државе на чијем су челу, а на личне –казао је Оташевић.

Пјесник и гуслар Мишо Кубуровић, човјек који је ратне 1999. године када су бјелосвјетски монструми извели терористичко рушење СРЈ, оставио сво богатство и лагодан живот у Данској и пријавио се у сатав плавског батаљона Војске Југославије да брани своју земљу и за њу и живот положи, казао је да смо сви дужни да трпимо муке које нас снађу, а да Бранка умријети неће, јер, њој је прописано да вјечито живи.

-Ја сам Србин од главе до пете, ушта нико неће да ме смете, отишао у Копенхаген у Данску прије пуних 48 година. Питају ме тамо ко сам и одакле, зашто стално причам о Милошу гордо, а што увијек задрхти ми рука кад поменем Бранковића Вука. Одговорио сам им да сам дошо из Југославије, а родом сам из Андријевице, из јуначке мале варошице,  ђе се вазда рађају јунаци, црногорски људи и прваци, а да нијесам од Вукове лозе. Рекао сам и да је то мјесто крај зеленог Лима, ђе је топла и љето и зима. И ако је по пространству мала, алсе Турском никад није звала. <strong>Мало их је што се Богу моле, ал косовске ране сваког боле. Пјевали су некад кроз времена, мудри људи великих племена -никад није Црна Гора, јела љеба с пријекора. Ко то смије данас каза`, јел то човјек ил наказа, руком својом што потписа, мајчина га клела сиса. Пећ, Дечани, Ђаковица, били су ко Андријевица, а данас туђи јер их од нас отуђи ова туђа власт –истакао је Кубуровић.

Некадашњи професор српског језика, Слобо Чуровић, који је једини одбио у  Подгорици да предаје овај садашњи, како га је назвао, лажански језик, обратио се на овом, како је нагласио, страшном мјесту подсјећања -страшном мјесту бола.

-И као што Јевреји имају вад јачем, нек ово буде наш мраморник и зид плача, да се подсјећамо великих мучитељница, великих витезница части и оних који су давно уписани у ђерданици вјечитих српских мученија. И прије него што прочитам ово моје скромно слово предлажем да наша сестра у витезницу части буде уписана, а она је давно уписана у божију кућу, али да буде у кући светица српских светитељки. Она је то заслужила као и наша сестра Јаглика Аџић, и многе наше безимене, а имене сестре. И ако није имала потомство она ће бити мајка свим будућим сестрама, како се брани част, како се брани српство и како се брани наше свето писмо, Чуровићево је обраћања које је насловио „Витезница части“.

-Витезница части Бранка Ђукић, или горска дивота. Бранка Ђукић наша намучена и уморена сестра, коју на путу без повратка пресретоше два шиптара. И сестре су нам увијек хтјели бешчастити на најбестијалнији начин. У галерији мучеништава непрестаног попуњавања српским тијелима и главама Бранка заузима посебно мјесто, поготово у трену црвених времена, гдје се богоборност наметала као јакање и ревносно отаљавање домаћих задатака. У том времену врагства и јединства, омиљене крилатице која је површински изгледала бајно, а у својим дубинама скривала најподмуклије сјеме, свих различитости, ни Бранка Ђукић није смјела бити случај, Српкиње нијесу смјеле бити жртве, већ само неки изоловани инциденти. Наши гробови сами себе су обурдавали, синови нијесу смјели подизати споменике својим очима који су за побједнике остали на злом путу. И питала се ондашња данашњица за све. Умјесто Бога понуђен је манифест Комунистичке партије као образац понашања, браварски пленуми и петогодишњи планови умјесто јваванђеља –казивао је Чуровић.

Он даље истиче како су некадашње калфе, шегри и обућарски помоћници ушли на велика врата историје, и били страх и трепет… Двије звијери каже пресрели су Бранку, поражени њеном љепотом, куражности да се бори за част до потоњег дамара, да њено свето тијело не опогане, док они дивљачки и незасити бешчасте јој тијело, чупају црне косе. Сестра свих сестара српских, сама се бори под чакорским небом, вришти и њен глас добри Бог чује, дарујући јој своје царство небеско. Уморена је, задављена, али из њених мртвих а живих жеравица очију остао је пркос и непристајање, и мртва је поразила своје мучитеље, хијене мржње. Закључује да Бранка Ђукић остаје символ скрнављења љепоте, сунце угашено. Таман када је требало да живи, да сања своје сне, зли пресретници су је заувијек заћуткали, али она и мртва остаје најчистија суза и најневинија у сваком српском оку и лелек који не престаје.

Своје обраћање имали су и пјесник Радован Радовић, предсједник гусларског друштва „Војвода Мина“, пјесник Давид Лалић, који је истакао да је Бранка била дјевојка из његове генерације, о којој је давно написао пјесму насловљену „Богињи са дуге“, и, дикцијом рецитаторског виртуоза, изрецитовао је на њеном мрамору.

Богињи са дуге – Бранки Ђукић

Сјајем светице, богињо са дуге,
Пресуши сунчана врела, јелике витке!
Нијесу те достојне љепоте друге:
Планини овој, знаш студи, изворе питке…!
Не гасиш сазвежђа! Од судњег трена,
У Завичају вечности, царству бескраја,
Још тиња сан о болу: пола си анђео божји а пола жена,
Однесе тајне, знане зверима пустог краја.
Медовину точиш с ушћа Грачанице!
Отопила си осмјехом чакорску зиму,
Сузо са фреске, капљо Гојковице,
Најљепша прфитоко на светом Лиму.
Везиљо цвијећа горе кршевите!
С несаницом бдијеш у царске ливаде
Накотиле су се шарке бремените,
Па ти трајемо на једвите јаде.
Јесу ли ти Метеси и кањон лимски,
Гдје накот превјерени жупску нејач сломи,
Тијесни вило? Ух како боле онако њински
Подмукле ране и братски поломи.
Кад кише с Комова на твој гроб се сруше
И тамјан „падне“ с Дечанских двери,
То Вида и сестре јече из дна душе,
Сузе су то оних што су те вољели.
…То „Раде Обилић“, са неба, очински,
Тополски син грма великога,
Зори силан ко талас лимски:
… „Још ћемо се ћереат до врх ћеранскога““!
Умрије мирис јагода, бљеском сузе,
И љепота плавих српских видика с Проклетија!
Твоје свете зенице под своје скуте узе
Рањена старица, Пећка патријаршија!

Присуствовали су и представници гусларског друштво „Петар Кршикапа“, поред предсједника Чуровића, подпредсједник Борисав Голубовић и секретар Живојица Кекић. Мрамору Бранкиног мученија поклонио се и публициста Предраг Т.Шћепановић, а посебно надахнуће овом тужном чину дао је народни гуслар Слободан Фемић, пјесмом погибија Бранке Ђукић.

Тог дана покренута је иницијатива, и од свих присутних потписана, да се, како је насловљено, на том мјесту -мрамору љепоте, чедности и жртве српске хероине Бранке Радеве Ђукић, подигне црква ове српске мученице, којом би се симболички исказао почињени злочин над Бранком и приказао пламен из Радеве руке, која стиже крвника.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: