Насловна Поглед Вашингтонско-бриселско погубно обмањивање балканских народа

Вашингтонско-бриселско погубно обмањивање балканских народа

2
ПОДИЈЕЛИ

Пише: Милан Мијалковски

У последњој деценији 20. века, необуздани вашингтонско-бриселски јахачи апокалипсе су усклађеном употребом силе – подстицањем и подржавањем насиља сепаратистичких терориста и побуњеника и непосредним ангажовањем НАТО-а, уништили границе Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и исцртали нове границе на Балкану у складу са својим интересима.

Међутим, њихова лицемерност у исцртавању нових граница, коју легитимише награђивање „добрих момака“ територијама „лоших момака“ има за последицу да Балкан (не само западни Балкан) и данас представља нестабилно предворје Европе, односно садашња тзв. „балканизација“ прети да се прошири на читаву Европу.

Упорно одбијање Вашингтона и Брисела да признају сопствену грешку (незавршену агресију на Балкан) огледа се кроз провидан систематски покушај бесмисленог и погубног обмањивања балканских („добрих“ и „лоших“) народа о „срећној“ будућности под својим окриљем.

Таква континуална опасна обмана поново је актуелизована почетком августа ове (2017.) године. Њу је громогласно лицемерно промовисао потпредседник САД Мајк Пенс на самиту Америчко-Јадранске повеље у Подгорици (2. августа), поруком: „Русија наставља да исцртава нове границе на западном Балкану. Настојала је да дестабилизује регион и подели вас међусобно и од остатка Европе“ (Ђурић, Н.: Пенс: Русија хоће на силу да црта границе на западном Балкану „Политика“, Београд, 3.август 2017, стр. 4.). Искрено подворнички али неопрезно, Пенса је демантовао бивши вођа терористичке „ОВК“ и садашњи председник лажне државе „Косово“ Хашим Тачи, рекавши: „Косово је највише проамеричка и про-НАТО земља на свету“. Заправо, Тачи је подсетио на то да је дотична лажна држава наговештена агресијом НАТО на СР Југославију и грубим кршењем Резолуције СБ ОУН 1244(99) и несумњиво изразио уверење да ће Вашингтон и Брисел успети да принуде Републику Србију да верификује те нове границе на штету сопственог територијалног интегритета. Нарочиту пак, лицемерност је показао председник Европске комисије (главно извршно тело ЕУ, а не Европе) Жан-Клод Јункер, поруком да он није за то да се западни Балкан ускоро придружи ЕУ, „али ако им одузмемо европску перспективу имаћемо поново искуство какво смо имали деведесетих. Из тог разлога стабилност састава Европске уније је предуслов да Балкан не буде поново у рату“ (Н.Н.: Јункер против скорог придруживања Балкана ЕУ, „Политика“, Београд, 4. август 2017, стр. 5.).

Очекивано, вашингтонско-бриселски балкански „добри“ момци с усхићењем су примили Пенсово упозорење о томе да Русија хоће на силу да црта границе на западном Балкану.

marković 409x216 Вашингтонско бриселско погубно обмањивање балканских народа

Реакција балканских „лоших“ момака била је скромна, али суштинска. Министар спољних послова Србије Ивица Дачић рекао је: „Кад је реч о цртању граница на Балкану, то је управо Запад урадио са Србијом“. Бивши шеф југословенске дипломатије Владислав Јовановић је констатовао да је „неспорна чињеница да су Америка и западне земље не само пројектовале нове границе, него и брисали постојеће у независним земљама… НАТО је противно међународном праву и Повељи ОУН, извршио агресију на СР Југославију… То им није било довољно, него су насилно освојену територију СРЈ окупирали и припремили за њено претварање у тзв. независну државу и сада у бриселском процесу истрајавају у томе да Србија прихвати нову реалност коју су они створили“. Најугледнији хрватски аналитичар Жарко Пуховски, у интервјуу за београдске „Вечерње новости“ (6. августа) оценио да је „Пенс рекао једну потпуну бесмислицу, да Русија уноси неку врсту нереда у овом региону. То уносе САД, јер Америка мења слику региона, и то је у већини држава прихваћено, а у Србији није сасвим“.

Регистровати „Запад“ (географски појам) као цртача нових граница на Балкану а не установити руководећу улогу Брисела и Вашингтона у тој крвавој причи, резултовало би тиме да остану у сенци многе њихове подлости испољене у блиској прошлости у нашем региону. Евентуално, пак, њихово занемаривање данас, може да буде кобно по стабилну будућност Балкана, будући да Брисел и Вашингтон истрајавају на замајавању балканских народа да ће Србија прихватити нову реалност коју су они употребом силе створили – нове границе. Брисел (ЕУ) данас има главну улогу у убеђивању (принуђавању) Србије да прихвати дотичну реалност („нормализује добросуседске односе са Приштином“ као предуслов перспективном стогодишњем миру у региону). С тим у вези, неопходан је крајњи опрез. То, пре свега, због веома добро познате наглашене пристрасне улоге ЕУ у уништавању граница СФРЈ и исцртавању нових граница.

„Добре услуге“ Бадентерове арбитражне комисије

Оружани сукоби у СФРЈ (чинили су је шест република: Босна и Херцеговина (БиХ), Црна Гора, Хрватска, Македонија, Словенија и Србија) почели су у пролеће 1991. године у Хрватској, нападима њених паравојних састава на српско становништво и Југословенску народну армију (ЈНА). Потом, настављени у Словенији и у пролеће 1992. избили у БиХ. Декларација о независности у Словенији усвојена је 25. јуна 1991., као и у Хрватској, референдум о независности у Македонији је одржан је 1. септембра 1991. а резолуција о суверености БиХ прихваћена је у Скупштини 14. октобра 1991., чија ваљаност је оспорена од српског народа у БиХ. Србија и Црна Гора (27. априла 1992.) створили су заједничку државу СР Југославију (СРЈ).

Европска заједница, у којој је била евидентна доминација Немачке, касније преименована у Европску унију (ЕУ), 1991. године наметнула се као ауторитет у решавању југословенске кризе. У ту сврху, најпре је формирана министарска тројка ЕУ, која је на Брионима (7. јула 1991), одржала састанак са представницима свих страна које су биле директно укључене у југословенску кризу. Тада је донета тзв. Брионска декларација и утврђени принципи: једино народи Југославије могу одлучивати о сопственој будућности; развој догађаја захтева пажљиво надгледање и преговоре између различитих страна; преговори морају хитно почети; Председништво СФРЈ треба да обавља своју уставну функцију у погледу савезних оружаних снага; све стране ће се уздржавати од свих насилних аката и др.( Мујовић, Ранко.: Међународни фактори у грађанском рату и кризи у Југославији, Правни факултет –Подгорица, 1995, стр. 19-22.).

Rat u Hrvatskoj 620x350 409x231 Вашингтонско бриселско погубно обмањивање балканских народа

Не обазирући се на то што сепаратистичке снаге не поштују поменуте принципе, ЕУ је проширивала и продубљивала сопствено ангажовање. Предложила је сазивање Конференције о Југославији у Хагу, а лорд Карингтон, бивши министар спољних послова Велике Британије, прихватио да председава Конференцијом. Конференција је сазвана на принципима: 1) нема једностране измене граница уз употребу силе и 2) заштита права свих у Југославији и пуно поштовање свих легитимних интереса и тежњи свих народа на подручју Југославије. За политичко решавање кризе у Југославији, узети су одређени елементи тзв. Карингтонов план, чији први елемент је гласио: „суверене и независне републике с међународним субјективитетом за оне које то желе“, други „слободна асоцијација република с међународним субјективитетом“ итд. Пошто „План“ није предвиђао адекватна људска и етничка права свих народа Југославије, Србија га је одбацила. Направљена је друга, па трећа верзија Карингтоновог плана, међутим, остала је подметнута субверзивност његовог првог елемента – „допустиво отцепљење република од Југославије које то желе“, јер ЕУ није санкционисала републике које су употребом силе покушавале да остваре сецесију.

Независно од догађаја на терену (једностране употребе силе сепаратиста) супротним принципима Хашке конференције, ЕУ формира комисију о „нестајању“ Југославије, тзв. Бадентерова комисија, којој је дат задатак да предлаже мишљења о признавању нових држава на тлу Југославије. Та комисија је извршила задатак, иако њени ставови уважавани од Конференције били су правно неодрживи по мишљењу угледних познавалаца међународног права.

Хашка конференција је настављена у Бриселу и потом с образложењем да би се проблем Југославије још ауторитативније решавао ЕУ је предложила Лондонску конференцију о Југославији. На тој Конференцији, одржаној 28. августа 1992. године (отворио ју је британски премијер Џон Мејџер у својству председавајућег ЕУ и генерални секретар ОУН, Бутрос Гали), усвојено је више докумената: 1. Акциони програм, 2. Изјава о принципима, 3. Посебне одлуке, 4. Поверење, јачање безбедности и верификација, 5. Изјава о Босни, 6. Програм рада Конференције, 7. Србија и Црна Гора, 8. Акциони програм о хуманитарним питањима и 9. Сагласност босанских Срба.

Међутим, због субверзивног односа ЕУ у решавању проблема Југославија, који се огледао у доминацији политике над правом и игнорисања норми међународног права, њена наглашена ангажованост није дала никакве озбиљне резултате. У том процесу, истакнуту улогу имала је Арбитражна комисија, која, као саветодавно тело Конференције, по арбитражној процедури, није требало да наступа као арбитражни суд већ да осветли „правне видове питања која су предмет расправе и одлучивања Конференције“ (Креча, Миленко: Батендетерова Арбитражна комисија – критички осврт, Југословенски преглед, Београд, 1993, стр. 67.). На челу те комисије био је угледни француски правник, који се бавио кривичним правом, али никада и међународним јавним правом, односно, одбран је „стручњак“ који је испуњавао захтеве својих ЕУ налогодаваца. Мишљења која је та Комисија давала била су сумњичава и правно и политички неодржива, јер их је карактерисала пристрасност у корист „добрих“ момака и неаргументована осуда „лоших“ момака. Готово да „нема правила на које се позвала а да није објавила непријатељство погрешним и злонамерним тумачењем. Арбитражна комисија била је у целом мировном механизму ЕЗ једна кобна измишљотина права“ (Миленко, Креча, исто, стр. 97.).

Председник Арбитражне комисије, поступајући по примљеном писму од лорда Карингтона (20. новембра 1991), изнео је мишљења о многим питањима, чији садржај је тенденциозно игнорисао постојећи и будући друштвено-правни статус српског народа. Тако, на пример, на питање које је поставила Република Србија: „Да ли српско становништво из Хрватске и БиХ као конститутивни народ Југославије ужива право на самоопредељење?“, Комисија је (Мишљење бр. 2 – 11. јануар 1992) одговорила да српско становништво у БиХ и Хрватској има право да ужива сва права призната мањинама и етничким групама међународним правом… и да те републике морају да обезбеде припадницима тих мањина… сва права човека… и, у случају потребе, право на национално опредељење. На питање Републике Србије: „Да ли се према међународном јавном праву унутрашње линије разграничења између Хрватске и Србије, с једне стране и Србије и БиХ, с друге стране могу сматрати, границама?“, Комисија (Мишљење бр. 3 – 11. Јануар 1992) одговорила да се СФРЈ налази у процесу распадања и чим процес СФРЈ буде довео до стварања једне или више независних држава, проблеми граница…, мораће да се реше у складу са међународним правом.

izbeglice oluja rat rat u hrvatskoj 1355094382 239439 409x219 Вашингтонско бриселско погубно обмањивање балканских народа

Слични су били одговори Арбитражне комисије и у вези са другим питањима о Југославији. Стога, било је очекивано њено Мишљење бр. 8 од 4. јула 1992. године – да је „процес распадања СФРЈ, поменут у упозорењу број 1. од 29. новембра 1991. године, дошао до краја и да треба констатовати да СФРЈ више не постоји“.

Челници ЕУ су игнорисањем права на самоопредељење конститутивних народа СФРЈ успели да комунистичке границе између република СФРЈ верификују као границе између суверених држава. Међутим, очевидно нису били задовољни обимом и карактером нанете штете српском народу и посебно, Републици Србији. Стога, ради задовољења својих незајажљивих агресорских амбиција, позвали су у помоћ НАТО, који је агресијом на СРЈ (1999.) промовисао право на самопредељење албанске националне мањине у Србији и тиме покушај насилног исцртавања нових граница на Балкану. Данас, упорно истрајавају на устоличењу лажне државе „Косово“ („највише проамеричка и про-НАТО земља на свету“), али Бриселу и Вашингтону такође смета Споразум о специјалним паралелним везама између Републике Србије и Републике Српске и сарадња између Београда и Москве, која, како „проницљиви“ Пенс процењује, прети исцртавањем нових граница на Балкану.

Имајући на уму размотрен скромни узорак из богатог комплекса чињеница овог проблема, упутно је запитати се: Ко машта о томе да поново употребом силе исцртава границе на Балкану? Одговор је више него јасан: Исти они ванбалкански (вашингтонско-бриселски) и балкански актери који су то учинили у последњој деценији 20. века. У том контексту треба посматрати њихове погубне визије о могућем трајном миру на Балкану (садашњу двоентитетску Босну и Херцеговину преобликовати у унитарну државу и принудити Београд да нормализује односе са Приштином, наводно, на начин који обезбеђује да обе стране буду незадовољне).

2 КОМЕНТАРИ

  1. 2
    0

    …“Године 2006. на србском језику појавила се књига руске списатељице Јелене Чудинове, „Богородичина џамија у Паризу“ (исправније би било „Џамија Нотр Дам у Паризу“). Она је у роману описала скору будућност Европе: 2048, у Паризу, главном граду Еврабије, хришћани су гетоизирани и приморани да приме ислам или да умру. У роману, Београд је главни град Велике Албаније, а последњи остаци Срба селе се у Русију, где оснивају Нови Београд, и остају да бране руске границе. Једина слободна земља је православна Русија, која је према исламским државама Европе подигла „зелену завесу“.

    ГОВОРИ СЛОБОДАН ВУКОВИЋ

    Један од главних јунака ове приповести је Србин Слободан, пореклом са Косова, који Западу не може да опрости издају духовних вредности и што су ратовали против Срба хришћана у корист ратоборног ислама. У разговору с групом Француза који се нису потурчили, гневни Слободан им каже: „Тако вам и треба, Французи! Зар ви то нисте заслужили? Зар ви сами нисте јуче, својим рукама, направили данашњи дан? Живите у њему, зато што Бог постоји. Ништа нисте знали о историји Србије, ништа нисте знали о Косову. Нисте знали како су Срби славно гинули на Косову пољу, када су, штитећи своју колевку, војници кнeза Лазара стални на пут прљаве војске цара Мурата. Нисте знали да је Бајазит дошао као смртоносна куга, а по његовим траговима муслимани – Албанци. Пет стотина година под Отоманском империјом! Нисте знали какво је проклетство била Отоманска империја, нисте знали колико се српске крви пролило за победу над њом/…/ Нови Бајазит постао је Адолф Хитлер, зар сте ви, хумани Европљани, заборавили на то? /…/ Шта вас је навело да помажете Албанцима да успостављају границе по Хитлеру, шта вас је нагнало да тако лако поверујете најглупљој лажи о зверствима Срба? Да, јасно, није питање шта, него ко. Вас су отровали, водила вас је на повоцу муслиманска дијаспора – а ви, играчке у рукама луткара, сматрали сте себе борцима за некаква „људска права“, просвећеним хуманистима – а били сте само издајници хришћанске цивилизације/…/ И кад је у вашој сенци настала змија ОВК и почела, сад већ не измишљено, већ право етничко чишћење, ви сте били слепи, горе него слепи/…/ А ваши јунаци су иза камере клали хришћанске породице, убијали учитеље и свештенике./…/ И у центру европске наркотрговине, на Косову, завладао је мир. Кад је последњи Србин истеран или заклан, кад је последњи православни храм био порушен и оскрнављен, и миротворци су напустили крај јер више нису били потребни./…/ Србе су потискивали и потискивали. Кад је Београд постао престоница Велике Албаније, Европска унија је почела да се боји. И наставила је да из страха даје оно што је раније давала из глупости. Нека сада Парижанке иду у чадорима пошто су њихове баке уздисале гледајући руже на гробовима косовских Албанаца“ (бораца ОВК, нап. В. Д.) Тако говори гневни Слободан Вуковић, Србин који се са Косова доселио у Русију, и чијим ликом Јелена Чудинова је желела да упозори своје сународнике шта их чека, ако се на време не освесте. Наравно, било је то и упозорење Србима и Европљанима. Да свако размисли о свом уделу у општој пропасти негда хришћанске Европе…“

    http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/politika/orban-protiv-islamizacije-evrope-ili-kako-se-ostvaruje-jedan-roman/

    браћа Руси имају своју колону пету, сви је имају, увек

    …“Придет время, и русским городом вновь станет Одесса. Или не станет… что по большому счету не так уж важно, потому как видимый мир лжив, а вся правда у Бога. И прах имен, подписывавших решения о депортации, затянет в мусорную клоаку истории, сливную трубу преисподней, и ничего не останется от них, даже памяти. А имена Влада Ильницкого и Геннадия Кушнарева будут помнить как стоявших за истину, борцов за правду. И сотни новых бойцов отправятся в новый бой с этими именами по опустошенной ложью и предательством земле…“

    https://tsargrad.tv/articles/russkie-svoih-sdajut_80153

    Поравалитик

    http://www.wikireality.ru/wiki/%D0%9F%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D0%BA

    http://lurkmore.to/

    …“Поравалитик — прозвище завсегдатаев антироссийского сообщества pora_valit. Распространено известным блоггером Фрицом Моргеном. Обозначает также любых людей, живущих под лозунгом «Пора валить» (то есть уезжать) из России на постоянное место жительства в другие страны, и стало своего рода неологизмом и интернет-мемом…“

    РИЧ (п.у.Захар Прилепин; Хаски) – Пора валить
    https://www.youtube.com/watch?v=gLbaB3hBFs8

    „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах.“ (Тим. 2. 4, 7.)

    http://borbazaveru.info/content/view/7562/1/

    …“кажу да је старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас када читаш Откровење – као да читаш новине.“

    …Стога бих им лепо на српском поручио: Хвала лепо, не желим да будем коњ и не идем на светске трке, ма како модерно, углађено, лепо или моћно изгледале. Христос нас је ослободио од њих. За нас су оне бесмислене и погубне. Један исти и светски и хришћански, и материјални и духовни стандард гласи: што су нам светске науке, почасти и умовања дражи и лепши, то је цена коју за њих плаћамо већа. То се не може превиђати без последица о којима, ако сте стварно паметни, размислите мало и сами…“

    …“само су мртви видели крај рата…“

    о језику, Миле Медић…

    Најпознатије дело Милета Медића је „Завјештање Стефана Немање”. Пети одељак, назван „Завјештање језика”, почиње следећим речима:

    „Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу ријеч у своја уста. Узмеш ли туђу ријеч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика. Земље и државе не освајају се само мачевима него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је ријечи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје ријечи престаје бити народ.”

    Светли гробови, Јован Јовановић Змај

    Бејасте ли, браћо моја млада,
    Да л’ бејасте ви на гробљу када,
    Ај’ на гробљу, на голему?
    — Та увек смо ми на њему.
    Гробље ј’ земља ком се ходи;
    Гробље ј’ вода ком се броди;
    Гробље — врти и градине;
    Гробље — брда и долине,
    Свака стопа:
    Гроб до гроба.
    Гробље ј’ спомен доба свију,
    Гробље — књиге што се штију,
    Повесница свих земаља,
    Староставник цара, краља.
    И читуља виших слика
    Избраника, мученика,
    Од почетка памтивека,
    Све ј’ то гробље —
    Ал’ је и колевка.

    Нема броја ни имена
    У висини звездам’ свима,
    Камол’ броја и спомена
    У земљици гробовима!
    Милионе прогутала ј’ тама,
    Црна тама многих тисућлећа,
    Нико их се више и не сећа,
    — Но погдеком увек гори свећа.
    Ил’ је свећа, ил’ је име светло,
    Ил’ су дела која се не гасе,
    Па редове недогледног гробља
    Својим зраком красе.
    Ти гробови,
    Стари, нови,
    Они сјају
    Сваком нараштају —
    Кад се умље у прошлост удуби
    У тамнини да се не изгуби;
    Кад се пустиш у давнине свете
    У давнине и свете и клете,
    Да ти мисо пута не помете.
    То су ватре догласнице,
    Пружајућ’ се из даљних еона
    У поворци оној дугој —
    Достављајућ’ једна другој
    Струјом која напред лети,
    Тежећ’ само једној мети.
    Па се тако светли млази —
    Па се виде светли трази
    Једног духа разних доба,
    Духа коме нема гроба.
    — У гроб само сруши кости,
    Стресе пепо кој’ му смета
    Бржем бују виша лета
    К узвишеној будућности.

    Ко с’ осврне да погледи
    Бистрим оком и погледом
    На гробове ове светле,
    Повеснице дугим редом,
    Мора чути како ј’ живо,
    Кроз векове, кроз маглину,
    Дед унуку, отац сину,
    Борац борцу довикиво:
    „Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
    „Што не могох — ти ћеш моћи!”
    „Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
    „Што ја почех — ти продужи!”
    „Још смо дужни — ти одужи!”
    То су збори, то су гласи
    Којима се прошлост краси,
    Што продиру кроз свет мрачни
    Са гробова оних зрачни’,
    Спајајући громким јеком
    И Божанском силом неком,
    Спајајући век са веком
    И човека са човеком.
    Око сваког светлог гроба
    (Баш ко горе око звезда)
    Повесница прича ово:
    Хватало се неко коло,
    Коло младо, коло ново,
    Нове клице стара нада,
    Ново цвеће стабла стара,
    Душе чисте, срца млада,
    Наследници светог жара; —
    Ту се слего живот млади
    Да се с гробом разговара.
    „И ти паде, драги брате!”
    — „Нисам, децо, вас док траје!”
    „Је л’ ти борба била тешка?”
    — „Покушајте, милина је!”
    „Шта си хтео? — куд си пош’о?”
    — „Тамо куд се стићи мора!”
    „Зар је вера тако јака?”
    — „Увек јача од злотвора!”
    „Мало нас је кој’ би смели” —
    — „Ал’ вас јака сила креће!”
    „Зар ко може стићи цели?”
    — „Ко посумња никад неће!” —
    „А ко беху они диви
    Који су те напред звали,
    Који су те ојачали,
    Који су ти крила дали?”
    — „То бејаху идеали!
    Без њих нема више лета
    Над облаком мрака густа,
    Без њих би се малаксало,
    Без њих би се брзо пало,
    Свет би био гроб без цвета,
    живот празан — младост пуста!”

    Око сваког светлог гроба
    Прикупљо се живот нови,
    Наследници светлог жара,
    Купили се соколови,
    Пијућ’ душом светле зраке. —
    Јест. тако је, браћо драга,
    Ти гробови нису раке,
    Већ колевке нових снага!
    И вама је, јаој, пао
    Стегоноша дичног стега, —
    Ал’ је сино гробак нови, —
    Ви стојите око њега.
    Ту погледа брат на брата,
    П’ онда горе, п’ онда у се;
    Груди дршћу, уста ћуте,
    Али душе разум’у се.
    Да л’ то снага ниче нова? —
    — Даруј, Боже, благослова,
    Да вас здружи братска слога,
    Заветнике који с’ купе
    Око гроба Ђуринога!

    1879. г.

    Декламовано на поселу које су приредили ђаци Више гимназије београдске 25. јануара 1879. г. у корист породице Ђуре Јакшића.

  2. 0
    0

    …“На неки чудесан начин сви ови проблеми садржани су уАпокалипси. Апокалипса – то је на крају крајева, прича о судбини. О судбини човека који је, као Личност, неодвојив од друштва. Када природа спашава врсту од изумирања, тада животиње не осећају драму постојања, опстанка. Пошто човек бира сам свој пут захваљујући слободи воље, он не може да спаси све људе, него може да спаси само себе. Баш зато он може да спасе друге. Ми не знамо шта је то љубав, ми се са ужасним омаловажавањем односимо према себи самима. Ми неправилно схватамо шта значи волети самога себе, чак се и устручавамо од овог појма. Зато што мислимо да волети самог себе значи бити егоиста. То је грешка. Зато што је љубав – жртва. У том смислу, да је човек не осећа – ово може да примети са стране треће лице. И ви, наравно знате ово, јер је речено: љуби ближњег свога као самога себе. То јест, волети самога себе као да је основа осећања, мерило. И не само зато што је човек постао свестан себе и смисла свог живота него такође и зато што увек треба почињати од самог себе…“

    http://tarkovskiy.su/texty/Tarkovskiy/Slovo.html

    (српски превод, није добар)
    http://patriot.rs/andrej-tarkovski-slovo-o-apokalipsi/
    „Спасение из лужи“Тарковский – фильм Ностальгия

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here