Устанимо сви као један у одбрану наше мајке Русије, православне Отаџбине!
1 min read„Па, где си Русијо да кажеш куда то данас журиш? Одговори ми! Нема одговора… Али и без одговора је јасно – никако у светлију будућност!“
Гогољ, „Мртве душе“
Пошто је настало време смутњи и раздора, у ситуацији смо да нам се јављају забринути родољуби поводом питања која данас оптерећују сваког Србина и Руса, када сав Православни свет види да се нешто „иза брда ваља“ па траже одговор од нас, да им не само одговоримо, већ колико-толико улијемо и наду у боље сутра.
Настало је време овековечено речима: „Ту се ђаво с Богом бори, а бојно су поље – срца људска“ (Фјодор М. Достојевски „Браћа Карамазови“), десио се сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрања, а ових дана теку ужурбане припреме и за састанак римског понтифика и Васељенског патријарха Вартоломеја, и то све уочи Свеправославног сабора чије се одржавање планира овог лета уз присуство и сестринске римокатоличке цркве.
Из реченог је евидентно, да је у све ово политика умешала „прсте“, а када кажемо „политика“ пре свега мислимо на дешавања у највећој Православној земљи Русији, лидера у православном свету, па све што се дешава у Русији, одржава се на све православне државе.
Сећамо се како су се радовали екуменисти када је изабран нови руски патријарх у лику садашњег руског првосвештеника, патријарха Кирила. Многима је то познато, па да све овде не понављамо детаљно. Да само напоменемо, како је Ватикан био одушевљен на вест о избору Кирила за патријарха Руске Православне Цркве!
Са колико усхићења та је вест коментарисана: „Нови патријарх ће превазићи раскол између православља и католичанства“.
Већ је тада прогнозирано, да ће се догодити стварна унија са католицима, коју ће паметан и окретан Кирил спровести у реалност, не тако незграпно као крајем 16. века у западној Русији, него ће то бити више убедљиво, увијено у пакет „опште заштите хришћанских вредности од налета атеистичког света“.
Све ово и још много тога читаћете и од других аутора. Ја још само желим да вас подсетим у вези припрема за Нови светски поредак, да поглавар Руске Православне Цркве има посебну функцију, са есхатолошким примесама – као рецимо његово реаговање по питању једног писма које се појавило у јавности „о сузбијању јеврејског екстремизма“ још 2005 године, када је као митрополит изјавио да РПЦ негује „конструктивне и добре односе и сарадњу“ са јеврејским институцијама, и са њихове стране „нема никакве непријатељске манифестације“, а „Шулхан арух“- је само „реиздање историјског споменика“ (прот. Всеволод Чаплин [заменик Кирил]. „Интерфакс“, 25.01.2005).
Каква је сарадња у питању – то православним верницима треба да буде јасно, па зато морамо да подсетимо, шта се од православних верника тражи да испуне, и преносимо захтев из новина Берла Лазара, главног рабина Русије и Председника Савеза јеврејских општина у Русији:
„Потребно је не само дубоко и искрено покајање хришћана за сва зла која су учинили Јеврејима за 2000 година, већ је неопходно унети ново схватање односа хришћана ка Јеврејима у самом вероучењу, доктрини хришћанских цркава“; хришћани морају одбацити гледиште према Јеврејима као „Антихристовим слугама“ и „одредити свакодневну службу, у виду покајничке молитве хришћана у знак сећања на невине жртве јеврејског народа, обожавање светих јудејских места, итд.“ („Јеврејска реч“, 2002, број 15) . (…)
Да би ситуацију до краја разјаснили, додаћемо још неке податке о Берл Лазару, главном јеврејском рабину Руске Федерације. Рођен је у Америци и по дипломирању послат у Русију. Тамо, управо за таквим се кадровима показала потреба у борби са Комунистичком номенклатуром, која са једне стране није имала шта да изгуби, а са друге, те задригле партијце КГБ је држао на кратком повоцу. Наравно, његов официр Владимир Путин, све је држао под контролом и то објашњава његов брзи раст у каријери.
И тада избија борба у руској јеврејској кухињи користећи привилеговане шабес-гоје, уз помоћ једног мелеза у облику Хасида, Берел Лазара. У Израелу и другим земљама широм света, Јевреји из неког разлога, хасиде називају – нацистима, терористима, фанатицима… А овај бенд у Русији, не само да је на власти, већ је озбиљна претња са несагледивим последицама за руско становништво.
Руске власти такође томе дуго „кумују“, јер се надају – придруживању Новом светском поретку у оквиру свог пројекта „Велике енергетске државе (колоније)“ Запада. И зато од свих кандидата за „патријарха“, Кирил је за такав задатак показао најбољи таленат.
Ако томе додамо да је право презиме руског патријарха Кирила јеврејско – Гудинер, касније промењено у Гунђајев, можда би тада ствари изгледале јасније. Патријарх Кирил, за свог најближег помоћника затим изабира свог блиског рођака, митрополита Илариона Алфејева, свима познатог православног теолога, композитора, музичара, итд. итд. – тако да митрополит Иларион, постаје десна и лева рука патријарха Кирила.
Уз Алфејеву помоћ, Кирил је успео да рукоположи веома велики број Јевреја за свештенике и епископе и да у већи део Синода Руске Цркве убаци Јевреје. Тако јеврејска традиција у Руској Цркви неће нестати.
Мало бољи познаваоци ситуације у Руској Цркви кажу, да након „уједињења“ једног дела Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ) са Московском патријаршијом, а на иницијативу берлинском митрополита Марка (презимена Арндант), Јеврејина, стекли се услови да данас у Руској Цркви постоји несвети тројац, овим редоследом: Кирил, Алфејев и Марко Берлински.
Да би нашим читаоцима одговорили на та и друга питања сличне природе, морамо почети од почетка, односно, одговорити на питање: ко је Путин, руски председник и одакле је дошао? Скренуо бих пажњу на оно што се на телевизији не говори… И о чему сам Путин ћути.
Дакле, ко је Путин? Ко га препоручио Јељцину? Да ли је Путин Јеврејин? Што се тиче Путиновог јеврејства било би у реду да се погледа и друга страна – јеврејска. Најкомпетентнија особа по овом питању, која би нам могла одговорити, по нашој процени, био би бивши јудејски рабин, сада крштен и узео православну веру, Јеврејин Едвард Ходос.
Па тако овде цитирамо, одељак из књиге Едварда Ходоса „Јеврејски синдром-3: „По први пут сам за садашњег руског председника Владимира Путина чуо, током званичне посете Израелу у марту 1997. године., где сам отишао на позив израелског Министарства спољних послова, заједно са тадашњим харковским вице-гувернером Леонидом Стасевским, где смо посетили Израел у оквиру програма „економске сарадње“ две земље. Чекао нас пуни програм у оквиру ког је главно место дато састанцима са представницима политичке и економске елите Израела. Између осталог је планиран сусрет са председником Удружења нових израиљских предузетника (Исаком) Радошковичем.
У то време, бивши емигрант из Лењинград Исак Радошкович већ је имао солидан ауторитет не само у својој земљи, него по причама које су кружиле, и „коридоре“ до Светске банке.
Наш сусрет, за време ког се разговарало о питањима евентуалног улагања у харковску привреду, имао је званични карактер. Оно што нисмо говорили приликом тог сусрета, указала нам се прилика да то можемо рећи приликом другог, непланираног сусрета са Радошковичем са којим смо се враћали у Украјину, истим авионом.
За сво време лета из Тел Авива у Кијев, разговарали смо са њим мирно на различите теме. У разговору, као узгред, поменуо је да његов брат од стрица – Путин – има велике изгледе за напредак у каријери у руској политици. А већ августа 1999. године, видео сам из прве руке резултате вртоглаве каријере, до тада мало познатог Владимира Владимировича Путина.
Сетимо се како је било:
– Август, 1999 године – именовање за премијера Руске Федерације;
– Јануар 2000 године – именовање за председника И. О. Руске Федерације;
– Март 2000 године – избор за председника Руске Федерације
Коме је Русија била обавезна да постави „наследника“ у лицу Владимира Путина? Ми знамо коме – Борису Абрамовичу Березовском, било је потребно да што је пре могуће „избаци“ новог кандидата за руску 2председничку фотељу“.
Тајкун Борис Абрамович на оку је дуго држао потенцијалног „наследника“. Новоизабрани „наследник“ обавезно је морао да сачува традицију „Породице“ и да обезбеди „цару Борису“ потпуни имунитет након његове 2абдикације“…
По Березовсковом сценарију, успешно је завршена председничка кампања, али Березовсково „покровитељство“ показало се прилично непријатно за новог руског председника, иза чијих се леђа све јасније чуло шапутање о томе. А када је „прагматичан политичар“ Владимир Путин прогласио „рат“ јеврејским олигарсима Березовском и Гусинском, зачуо се јак и дуготрајан аплауз народа у коме се коначно пробудила нада. Руски председник је стекао славу као „оштар, али фер“ аутократа.
Нико тада није могао да претпостави да иза „“особе јаке воље“, иза Путинових одлука, стоји туђа воља, која је себи потчинила још једно „безлично створење“ јединственим и сасвим сумњивим дигнитетом тзв. „здравим прагматизмом“.
Прави разлог за „долазак“ председника ради „најбољих“ представника јеврејских руских олигархијских кругова је свесна одлука хасидске секте Хабад, која Путиновим рукама са свог пута уклања незасите „активисте“ Гусинског и Березовског…
Шта је „неумитни“ Хабад ово двоје наљутило? Одговор у вези Березовског могуће је наћи у новинама 2Јеврејски посматрач“. Цитираћу одговор митрополита Смоленска и Калининграда Кирила (а данашњег руског патријарха) на постављено му питање у вези личности „хероја“ који нас интересују:
„Што се тиче Бориса Абрамовича, морам рећи ово … Када сам у Москви приликом посете израелског премијера Бењамина Нетањахуа разговарао о сукобу Гусинског и Березовског, који су уздрмали темеље нашег друштвеног живота, ја сам му рекао: „Да ли бисте могли ви из Тел Авива утицати на њих – на крају крајева, то су ваши људи“? Нашта ми је Нетањахуов помоћник рекао: „Жао ми је, али Гусински – је заиста наш, али Березовскиј – је ваш“. То је значило, да је имао у виду крштење Бориса Абрамовича у православној цркви.
Дакле, чим је Борис Абрамович Березовски постао „хришћанин“ престао је да буде „свој“ и одмах добио званични статус „конвертита“, како они називају ове „дисиденте“ у јеврејским круговима… И управо је ово највећа грешка „непотопљивог“ Березовског, који је овај пут надмудрио самог себе!
Пошто се кладио на хришћанство као доминантну религију у Русији, где је са разлогом очекивао да добије пуну „моралну и материјалну“ сатисфакцију, Борис Абрамович није хтео истовремено да изгуби и јеврејски „развојни пут“ од његовог широм Русије развијеног „бизниса“.
Зато новопечени хришћанин Березовски, ослањајући се на своје „богоизабрано“ порекло, одлучује да истовремено засветли и у јеврејским верским круговима.
Међутим, он није схватио једну ствар: бескомпромисни Хабад, оснива верску Федерацију јеврејских општина Русије (ФЕОР), чије формирање Березовски активно промовише, жртвујући на њеном развоју импресивне суме, не опрашта „отпадницима“ и њих немилосрдно уклања са пута, да би њихово место одмах попунио „својим“ – „правим“ Јеврејима.
Истовремено, други јеврејски олигарх постаје „жртва“ како су сви мислили „оштрог, али фер“ председика Путина, будући да је био главни конкурент Березовском за титулу „непотопљивог“, Владимир (Александрович) Гусински.
Године 1996, на иницијативу бившег главног рабина СССР Адолфа Шајевича,
Владимир Гусински оснива руски јеврејски конгрес (РЈК) – „светску“ организацију која представља интересе „асимилираног“ јеврејства и оријентисаног, ако се може тако казати, на идеји „западног ционизма“.
Ова моћна, са изванредним везама на западу структура, била је главни Хабадов конкурент, а касније ФЕОР-овим оснивањем отпочиње борба за утицај над руским јеврејством и што је најважније – у борби за Кремљ… А онда обе стране отпочињу одлучујуће „војне акције“. Још нам стоје у сећању „фронтални“ ТВ напади, када су „давили“ један другог „Гус“ и „Береза“ – званични представник РЕК-а (Российский еврейский конгресс) и „заступник“ ФЕОР-а (Хабад).
Врло индикативна у том погледу је следећа чињеница. Новембра 2000. године, Москва је била домаћин оснивачког конгреса Савеза јеврејских општина Русије, где је за челника ФЕОР-а изабран хабадски рабин Берл Лазар, који је сада главни рабин Русије и ЗНД (Заједнице независних држава). Пет сати након његовог избора, шеф РЕК-а Владимир Гусински је ухапшен и спроведен у москвоски затвор Бутирка. Али је убрзо безбедно са свим украденим новцем отишао у Израел.
Тако је Владимир Путин заправо зауставио поделу руског јеврејства, предајући га у хабадске поуздане руке… Отада је Владимир Путин Хабадов пријатељ и увек слуша његове мудре и тихе савете. По информисању јеврејске штампе, бар једном месечно, Путин позива хабадске рабине на састанак у Кремљ, којом се приликом детаљно распитује о стању јеврејске заједнице у Русији.
Као што можете видети, у ова два пасуса је описано кратко и разумно излагање о јеврејском иживљавању на болном телу ослабљене Русије. Дозволите ми да вас подсетим да је ова књига Едварда Ходоса изашла 2003. године. Од тада је много воде протекло. Али Хабад нукуд није отишао, он је остао ту.
Стога, да ли сте знали да све кључне фигуре у актуелној руској влади заузимају Јевреји? Министарства просвете, културе, штампе, као и место генералног директора радија и телевизије – сва припадају Јеврејима.
Они се налазе на свим кључним позицијама! Већина губернатора и градоначелника (мера) у Русији су – Јевреји. Па ипак, наши људи у Русији, још увек не могу да схвате зашто тако лоше живе и зашто их систематски излажу „кошмарима“ са свих страна?
Мене лично, веома снажно иритира мишљење већине Руса, која држи за руског патриоту Јеврејина Владимира Соловјева… Боже… Како су наши људи наивни…
Док у међувремену, Јеврејин Соловјев и Јеврејин Савик Шустер, који води ТВ политички програм „Ток шоу“ у Украјини – важе за најбоље пријатеље и колеге – они раде на истој заједничкој ствари и баве се истим послом. Наиме којим? Један Јеврејин пумпа степен мржње међу Русима, а против Украјинаца, док други, свим силама подиже степен мржње међу Украјинацима, а против Руса, како би се гоји међусобно интензивно поубијали.
Затим се нађу негде у неком бару, наруче пиво и уз смех разговарају – „како успешно међу гојима распаљујемо пожар“? !!! Људи, вама треба да буде јасно функционисање ових механизама јудејских националних „шема“ међу народима! И такве ствари Јевреји вековима практикују.
Када сте последњи пут осетили осећај смирености и ведрине? Када сте последњи пут имали осећај поверења у сутра? Да ли сте обратили пажњу на чињеницу да вас последњих „либералних“ годинама, стално држе у стању стреса?
У коју сврху? Људи изложени систематскиом стресу, не живе дуго… и ми гоји умиремо (и не само од стреса). Желим да вас подсетим да је 10. јуна 2015. године, Медведев изјавио о „необјашњивој“ појави пораста смртних случајева на скали стопе морталитета Русије, да би 29. октобра, руска новинска агенција Интерфакс саопштила чињеницу, да је у Москви значајно повећана стопа смртности… процес је почео.
Моје дуго одлагање да напишем овај чланак, није дочекало да се ишта на боље у нашој вољеној Отаџбини промени, чиме је моје стрпљење исцрпљено… И још пар речи да објасним свој став: једноставно бдијем на стражи чувајући своју породицу и свој народ, док ми све остало није битно.
Преузето са портала: „Ратник Посебне Снаге. Блогспот Ру“
Превео са руског и обрадио: Славиша Лекић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Kaže Veliki Inkvizitor kod Dostojevskog da, parafraziraću, ljudi ne žele svoju slobodu i daju je njemu. A u čemu se zapravo sastoji sloboda čovjeka: u mišljenju. Nekako smo skloni da tu slobodu, od Boga danu, poklanjamo drugome, vođi, ko god taj vođa bio: politički, vjerski.
Ljudi treba da budu slobodni, tj. da misle a ne da daju drugima da misle za njih – inače, svaki put kad želimo da neko drugi riješi naše probleme, donese dobrostanje, bez obzira u koga polažemo tu nadu, mi je dajemo Velikom Invkizitoru. I čini nam se da smo srećni, on će nama dati hljeba i nama je dovoljno. A Bog je rekao da čovjek ne živi samo o hljebu. Jer, sloboda nije hljeb, već je sloboda svoje mišljenje.
Da otvorimo oči i vidimo kako jeste, da istinski tražimo istinu ne bismo vođe gledali kao besmrtne i bezgrešne. I ne bi nas sablažnjavalo ako strašne stvari saznamo o Patrijarhu, ili Putinu, ili Vučiću ili nekad Titu. Nije naše da njima vjerujemo, već da Bogu vjerujemo. I da stražimo sa razumom (a čovjek je za razliku od svih ostalih bića različit po tome jer je biće razuma) ko nam prilazi kao Antihrist: bio on Putin ili Karađorđević ili Patrijarh. Jer mi hoćemo da patrijarh misli za nas, da on zna šta je istina a da je nama dovoljno da ne uključujemo mozak i slijepo slijedimo za njim. Mi hoćemo da Putin riješi sve naše probleme, ali on je samo čovjek a ne bog, i ko zna šta je iza njegovih riječi i djela. Da želimo da smo istinski slobodni ne bi smo im poklanjali toliko povjerenje.
Ali izgleda da je Veliki Inkvizitor u pravu: mi to ne želimo, mi želimo da neko drugi misli umjesto nas, da neko drugi brine umjesto nas a mi ćemo ga zauzvrat obožavati. Mi obožavamo vođe, bilo da se radi o sekularnim ili vjerskim, mi im slijepo vjerujemo, mi čekamo da oni budu Bog i da nas spasu. I sigurno bi, kao što je Inkvizitor rekao Hristu: Gdje si bio ti, ja sam najeo ovaj narod, ja sam za njega mislio, i oni to isto rekli Hristu.
Da želimo da smo slobodni, tj. da mislimo svako za sebe – a samo je takva čovjek ličnost u hrišćanskom smislu riječi, nas ne bi sablažnjavalo da saznamo ovakve stvari, da su ljudi samo ljudi a ne božanstva u koja ih mi pretvaramo. I držali bismo oči otvorene.
Ovaj veoma vazan tekst se prvo pojavio na „vaseljenska“, ali je taj sajt potom hakovan a tekst je ubrzo skinut sa sajta.
Inace, izvor teksta je iz Rusije od sajta postovalaca pukovnika Kvackova, bivseg sefa ruskih specijalnih jedinica, kojeg Putin drzi utamnicenog.
Ovaj bi tekst trebalo postaviti na naslovnoj strani i ostaviti da malo duze stoji.
Ovaj tekst otvara oci i pomocu njega se mogu razumjeti mnoge stvari koje se danas desavaju u drzavi i Crkvi, ne samo kod Rusa nego i kod nas.
Одличан текст.
Postovani Gojko, svaka ti cast sto si objavio ovaj tekst.
Moje duboko postovanje.