Насловна Друштво Удружење „Бијели Павле“: Споменик војводи Мирку политичка злоупотреба

Удружење „Бијели Павле“: Споменик војводи Мирку политичка злоупотреба

2
ПОДИЈЕЛИ

Подизање споменика војводи Мирку Петровићу у данашње вријеме у Подгорици Удружење Бјелопавлића „Бијели Павле“ доживљава политичком злоупотребом у функцији диоба тог, нажалост, и данашњег политичког зла које разара наше друштво – саопштили су из овог удружења.

Они напомињу да Удружење изражава поштовање према јунаштву војводе Мирка Петровића, али да тамо гдје су била, или требала постојати његова обиљежја нема их, склоњена су, не обнављају се и не подижу, а гдје нема основа за то, као у овом случају, васпостављају се симболи његових злочина у служби ововременог трајања једне власти.

Реговање Удружења „Бијели Павле“ преносимо у цјелости.

Удружење грађана и поштовалаца Бјелопавлића ”Бијели Павле” из Даниловграда, у свом програму, између осталог, баштини уважавање живог тока традиције, изражава поштовање према јунаштву војводе Мирка Петровића, чија је обична изрека била: ”Ко издржи, његов је мегдан!” Посебан однос имамо према подвизима тог јунака битке Девет крвавих дана на Острогу, када је због једне од славних епопеја одбране православља стекао углед код свих генерација Бјелопавлића.

Међутим, подизање споменика у данашње вријеме у Подгорици, Удружење Бјелопавлића доживљава политичком злоупотребом у функцији диоба тог, нажалост, и данашњег политичког зла које разара наше друштво.

Тамо гдје су била, или требала постојати његова обиљежја нема их, склоњена су, не обнављају се и не подижу, а гдје нема основа за то, као у овом случају, васпостављају се симболи његових злочина у служби ововременог трајања једне власти, који раздвајају људе, хране се мржњом, злом намјером и диобама.

Да подсјетимо, за владавине књаза Данила, у вријеме када је жељезна рука војводе Мирка управљала читавим државним апаратом, сенатори су били продужена рука земаљског владара. Како је он желио беспоговорно су испуњавали све његове налоге. Један од његових бројних злочина десио се погромом бјелопавлићког братства Кадића, из села Боан, када је под нож стављено тридесетак породица. То је у свом дјелу описао историчар Бранко Павићевић (Изабрана дјела, књига 6. ЦИД, Подгорица 2007, стр. 662). Он у том смислу наводи Одлуку Сената којим је предсједавао велики војвода Мирко. Сентенција је од 12. фебруара 1861. године која се завршава сљедећом реченицом: ”Тад главари и цио народ што год би од Кадића преко границе изагнаше и овако осудише да се никад од те куће нико у нашу границу док је Црне Горе, но кад би видио ко, па га не би убио тај ће жестоко бит кастиган од Врховног суда дати исто као добија ако бунтовника у руке ухвати и пусти…”

О његовим злодјелима говори између бројних и један извор из Бечког архива, извјештај полицијског комесара у Котору, Сикорског. Он 1863. године у свом Извјештају Бечу, између осталог каже: Мирко је наредио свима који су род са Кадићима да за осам дана напусте своје куће, своја имања и да се селе из Црне Горе, иначе ће их он силом иселити. Два главара тог племена из братства Кадића, одјурише на Цетиње да моле књаза. Пред самим књажевим двором Мирко их је дао искасапити на комаде…

Не може се заборавити да су оновремени Црногорци предвођени војводом Мирком и он лично у походу на Куче, у међуплеменском обрачуну, убијали поред своје браће, недужну дјецу, њихове мајке и немоћне старце – што јесте злочин у ма које вријеме се збио, у било каквим историјским околностима, са траговима нечовјештва. Тај споменик ће подсјећати данашње житеље Куча, потомке свих Куча којих је највише управо у главном граду Црне Горе, и многе цивилизоване људе који посебно уважавају војводу Марка Миљанова и његову надмоћ људскости не на дивљење јунаку, већ на злочин који је немогуће правдати било ни када се догодио, а камоли у данашње вријеме.

Подизањем нових споменика и односима према старим свака генерација говори о себи. Удружење Бјелопавлића је у средини у којој дјелује против подјела, мржње, манипулација историјским чињеницама при томе апсолутно уважавајући и право сваком грађанину, групацији на различитост политичких погледа. Сама накана подизање споменика војводи Мирку Петровићу у Подгорици у функцији је диоба, мржње, идеологије једностраности и једноумља да би се владало људима а не процесима. Та цивилизација је политиканска, сије лаж, раздор, завист. Њена моћ потиче отуда што концентрише све своје снаге на лично богаћење, оставља пустош, и као таква уништава људскост, добре односе, солидарност, морал, провјерене вриједности традиције.

Јунаштво које јесте било моћ великог војводе Мирка, његови подвизи и храброст немају благе везе са онима који хоће да подижу споменик војводи Мирку Петровићу. Те његове особености и заслуге у појединим ослободилачким ратовима Црне Горе само су у функцији данашњих политичких моћника, њихово средство манипулације. Ти људи, заправо, и не поштују војводу Мирка, скрећу пажњу на себе, дижу споменике својој личној добити, једином Богу кога познају и признају. Дижући споменик војводи Мирку у данашње вријеме, у Подгорици, испод Куча, они се заправо поносе својом моћи и бездушношћу, системом владања на подјелама који потире традиционалне вриједности и за собом оставља духовну и сваку другу пустош у Црној Гори.

Данашња Подгорица је универзитетски центар образовања, научна и културна метропола, град Храма Христовог Васкрсења, град модерних стремљења и облика савременог пулса живота. Стога, ако данас треба градити споменике нека то буду славолуци слободе, капије сунца, оазе дјечје радости, шеталишта поред Мораче, а не обиљежја што подсјећају потомке на злочине, који спутавају радост и доводе у искушење младе нараштаје да руше обиљежја прошлости пуне диоба тог највећег исходишта и поријекла политичког зла.

2 КОМЕНТАРИ

ПОСТАВИ ОДГОВОР:

Please enter your comment!
Please enter your name here