УДБА је украла из Острога, а данашња власт хоће да је „потопи“ у Цетињску пећину
1 min read
Филермоса
Пише: Јован Маркуш
Чудотворну икону Мајке Божије Филеримске урадио је ло благослову Пресвете Богородице половином I вијека Свети Апостол и Еванђелист Лука. По предању, током првог вијека ову чудотворну икону Мајке Божије Свети Апостол Лука однио је у пустињу гдје су живјели први монаси тзв. назореји. Она је тада добила име Богородица Филеримоса-Пустинољубна. Послије тога икону је Свети Апостол Лука пренио у свој завичај Антиохију. Не зна се тачно кад али чудотворна икона Мајке Божије Филеримске убрзо је пренијета у Јерусалим ( највјероватније током четвртог стољећа ). Царица Источног Ромејског Царства Евдокија, супруга цара Теодосија II, око 430. године икону Мајке Божије Филеримске преноси из Јерусалима у Константинопољ. Икона је касније похрањена у знаменитој Влахернској цркви.
Послије напуштања Константинопоља од стране крсташа 1204-те године, многе хришћанске светиње су опљачкане, а међу њима и икона Пресвете Богородице Филеримске. Она је завршила у рукама римокатоличког моношко-витешког реда Јовановаца, познатих још и под именом болничара или хоспиталци. Јовановци су ову светињу убрзо пренијели у Свету Земљу.
Они су потом од стране муслимана потиснути из Палестине, одакле су се повукли на острво Кипар гдје су провели 19 година ( од 1291. до 1310. ). Тако је икона Богородице Филеримске накратко пребивала и на Кипру. Током 1310. године Јовановци су прешли на оство Родос гдје су саградили војна утврђења, болнице и своју резиденцију. Икону Филеримске Богородице похранили су у велелепном храму посвећеном Богомајци, православном древном светилишту званом „Филеримос“ близу града Родоса. (По том манастиру и брду на коме је саграђен та икона се и до данас назива „Богородица филермска“, или „Филермоска“).. Но острву Родос икона Филеримске Богородице спојена је 1484. године са десном руком Светога Јованa Крститеља коју су Јовановци добили на поклон од турског султана Бајазита II. Ове двије светиње спојене су затим са дијелом Часног и Животворног Крста Господњег који им је поклоњен од Лудвига XII највјероватније на почетку шеснаестого стољећа.
Због турских опсада острва (1480; 1522-1523) овe светињe пренешене су са брда Филеримоса у град и враћене назад све док Јовановци нису били приморани да напусте Родос и крену према Италији (1523). У Италији (Месина, Баја, Ћивитавскја, Витербо) пребивале су до 1527. да би онда биле пренете преко Француске (Вијфранк, Ница 1527-1530) на острво Малту у место Биргу, у храм Св. Лаврентија (1530-1571) и коначно у град Валету (храм Св. Марије Победитељке 1571-1578, и у Јоанитску Катедралу Св. Јована Крститеља 1571-1798). Јовановци на острву Малти постепено стварају моћну државу. Године 1573. малтешки витезови су на Малти саградили и велики катедрални храм посвећен Светом Јовану Крститељу у којем су похранили све ове три велике светиње.
Крајем осамнаестога стољећа (17. Јуна 1798. године) због немогућности да Малту одбрани од моћног Наполеона Велики Мајстор реда малтешких витезова Фердинанд фон-Гомпеш је са три велике светиње и вјерним витезовима напустио Малту коју су окупирали Французи. Послије пропасти на Малти представници малтешког реда поклонили су 3, августа 1799. године три велике хришћанске светиње руском цару Павлу I Романову. Том приликом представници Јовановаца предали су цару Павлу I и документ о одречењу Фернинанда фон-Гомпеша од чина Великог мајстора који је потписан 6. јула 1799. године у Трсту. Тако је руски цар Павле I званично постао Велики мајстор реда малтешких витезова и власник три велике светиње. Цар Павле I Романов дао је налог да се 12. октобра 1799. године, на дан склапања брака његове кћери Јелене Павловне са принцом Фридрихом Лудвигом, насљедником Мекленбуршко-Шверинским, три велике хришћанске светиње пренесу у новосаграђени царски дворац у Гатчину, тј. у придворну цркву Светог Апостола Павла. У знак велике благодарности Богу на подареним светињома цар Павле I је платио да се све три велике светиње окују у чисто злато и украсе многобројним брилијантима, рубинима и сафирима.
Велике хришћанске светиње ипак нису остапе у придворној цркви у Гатчину већ су се чувале у цркви Зимског дворца руских царева у Петрограду. Послије изградње саборног храма Светог Апостола Павла у Гатчину који је 29. јула 1852. године освештао митрополит Никонор светиње су поновно пренијете у Гатчино. Оне су по наређењу цара Николаја I Романова у Павловском Собору остале 40 дана ради поклоњења народа светињама, а затим су враћене у цркву Зимског дворца. Ово је постао обичај који се одржавао све до пропасти царске Русије. У вријеме страшних дана октобарске револуције светиње су се у почетку налазиле у цркви Зимског дворца али су убрзо пренесене у Гатчино гдје су ради сигурности остале све до недјеље 13. октобра 1920. године. Тада их је настојатељ саборног храма Светог Апостола Павла протојереј Јован Богојављенски у присуству грофа Игњатева и још једног високог официра Бијеле Армије узео са собом и однио у Естонију. Када су светиње пренијете у есгонски град Талин донијета је одлука да исте буду предате јединој законитој власници, старој удовици, царици Марији Фјодоровној, супрузи претпосљедњег руског царо Александра III и мајци посљедњег руског цара Светог Новомученика Николаја II. Она је једна од ријетких из династије Романова коју бољшевици нијесу убили током револуције и непосредно послије ње. Три хришћанске светиње предате су старој царици Марији Фјодоровној 1920. године у њеном родном граду Копенхагену. Она их је похранила у руској цркви Светог Апександра Невског у главном граду Данске.
Послије смрти царице Марије Фјодоровне, која се упокојило 13. октобра 1928. године, три велике светиње су још неко вријеме пребивале у Копенхагену али је икона Мајке Божије Филеримске убрзо пренијета у руски саборни храм у Берлин.
У знак блогодарности српском народу који је у њедра своје државе с љубављу примио хиљаде руских избјеглица, поклоњене су током 1932. године благовјерном краљу Југославије Александру Карађорђевићу све три светиње. Десну руку Светога Јована Крститеља и дио Часног Крсто краљу Александру поклонио је Митрополит Руске Заграничне Цркве Господин Антоније Храповицки, а икону Филеримске Богородице поклонио му је Епископ Берлински Тихон. Послије пада Београда априла мјесеца 1941. године краљ Петар II Карађорђевић је све три велике светиње, које су се до тада чувале у Белом Двору на Дедињу, пренио у манастир Острог. По савјету Патријарха српског Гаврила Дожића краљ Петар је светиње са дијелом свога блага поклонио Српској цркви и оставио у Острошкој светињи.
Послије другог свјетског рата и побједе комуниста који су и послије завршетка рата наставили са гоњењем Цркве, три велике светиње су и даље тајно чуване у Острогу и нијесу изношене на свјетлост дана.
У једној полицијској рацији 18. септембра 1952. године којом приликом је на правди Бога ухапшен и ностојатељ острошког манастира архимандрит Леонтије Митровић, пронађене су и од цркве брутално отете три велике светиње и многобројне друге реликвије заједно са дијелом блага краља Петра II Карађорђевића. Оне су пренијете у Подгорицу гдје су се налазиле у сефовима МУП-а Црне Горе. Светиње су послије извјесног времена предате Вјерској Комисији СР Црне Горе. Двадесетог јануара 1978. године десна рука Светога Јована и дио Часног Крста враћени су Митрополији црногорско-приморској тј. ризници Цетињског манастира, а чудотворна икона Богородице Филеримске предата је од стране Вјерске Комисије Народном музеју Црне Горе на Цетињу на чување гдје се и данас налази. Од момента одузимања светиња Цркви 1952. године па до данас са иконе Богородице Филеримске украдена су од за сада непознатих лица два врло вриједна драга камена, рубин мањих димензија у ореолу Богородице и сафир великих димензија у центру Богородичине огрлице.
И поред недвосмислених усмених и писаних обећања републичких власти да ће икона бити враћена Цркви и послије додјеле средстава од стране Владе Црне Горе Цетињском Манастиру за адаптацију капеле у којој су све три светиње требало да буду похрањене, икона Богородице Филеримске недавно је на запрепашћење свих у Митрополији Црногорско-приморској изложена у тзв, Плавој Капели у Народном музеју Црне Горе.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
И да: заборавили сте да кажете – Црногорац, православац је писао ћирилицом, што ви не чините, па тако ја, као Црногорац, православац, имам право да претпоставим да ви то нисте и тако, не припадајући предању, не знате стварно шта су Црногорци, православци мислили и осећали. Барем не више од мене.
А којој Цркви, дозволићете, је припадао Црногорац, православац?
Украла ју је нелегално само од оних који не верују, а верници су једва дочекали јединствену српску Цркву, коју су пре тога чекали вековима. И дан данас су добровољно у Њој.
Што се тиче легалног власништва над иконом, нисте добро испратили њен пут. Пропустили сте пар стотина година предисторије.
Crnogorca, pravoslavca, nije bila briga za tkz srpsku crkvu cije su arhijereje postavljali inovjernici. Crnogorac, pravoslavac, nije mogao imati postovanja za arhijereje tkz srpske crkve koji su izricito trazili od crnogorske crkve da se pokori Sultanu u Stambolu na Bosforu. Crnogorac, pravoslavac je samo mogao prezirati arhijereje tkz srpske crkve koji su u najmanje 3 navrata koristili crnogorske manastire (manastir Moraca npr) kao centre unijacenja sa Svetom Stolicom. Crnogorac, pravoslavac, je mogao os’ecati samo podsmjeh prema tkz srpskoj crkvi.
Из које си ти сад кому-нацистичке вукојебине?
Да ли си Пирцијево или Брозово копиле?
A to sto je SPC nelegalno i nelegitimno „prisvojila“ (citaj ukrala) crnogorske crkve i manastire 1920. (1918 i samu drzavu CG), to nije, po cijenjenom autoru, kradja? Ako cemo da budemo „posteni“ ajde da vratimo i ikonu i relikvije onima kojima su i pripadali – Malteskim vitezovima?
Не млатарај!
(Ptrahinja) За пртљавину!
Муч јадове, латинашко штене.
Атавистичко атеистичка струја у Црној Гори, у својој цјеломудрености даје објашњење свог невјешто скривеног пројекта да икону одвоји од цркве( од мајке). Наиме, пар глава је нашло “спасоносно“ решење како се то решава у Црној Гори у 21. миленијуму. По њима, икона ће бити посебно стационирана из туристичких разлога ( да доноси паре ), а истовремено кажу да је светиња. Икона је ту да има општи значај и да јој се истовремено диве (клањају) и Муслимани и Јевреји и Католици и Православци. Хришћанској икони ???. Кад год хоће да сакрију историју, да забашуре традицију почну да се позивају на наднационалне, општечовечанске вриједности, а стално су у нецивилизованој отимачини и присвајању. На крају су и из те иконе , од које хоће да направе сабласт украли највећи драги камен.
„По њима, икона ће бити посебно стационирана из туристичких разлога ( да доноси паре )“
Sta ti nije jasno? To je (trzisni) obrazac po kojem funcionise i Crkva, ali to ti ne predstavlja problem? Svrati do Ostroga, da ti se osvjezi pamcenje.
„Икона је ту да има општи значај и да јој се истовремено диве (клањају) и Муслимани и Јевреји и Католици и Православци. Хришћанској икони ???“
Opet, iscudjavas se. Opet, navodim primjer – Ostrog, klanjaju mu se sve konfesije.
Драги пријатељу, претпостављам да сте или далеко од Црне Горе или далеко од вјере. А и прича Вам је јако препознатљива! Из круга “ л “. Пођите У Острог , осјетите оно што је најњепше и најсветије у Црној Гори и помолите се, дубоко из срца нашем заједничком свецу за смирење!
Nemojte mi zamjeriti, samo sam zelio da Vam ukazem na prostu, golim okom vidljivu, cinjenicu – vjerski objekti, narocito pomenuti, Ostrog, lice na trzne centre, odnosno svetilista konzumerizma, a ne onoga cemu/kome su namijenjena.
Hvala na lijepim zeljama, pod uslovom da su iskrene.
Pozdrav
Муч јадове, латинашко штене!
Заиста искрене! Хоћу само да ставим акценат да је снага искрене и дубоке вјере изнад свега и да на њој треба да је акценат, јер нас она продуховљује и учи да волимо и поштујемо и Бога и људе. А понеки мирјанин или свештено лице, ако згријеше, згријешили су на своју штету. Наше није да им судимо. Само да не мијешамо Свето и профано ! Острог и остале Светиње су нам онолико значајне колико их ми сами осјећамо, не зависе од других! Још једном, свако добро желим!
Све три конфесије се клањају у храму једне од конфесија, чијој је архитектоници икона као свештени предмет и намењена. У музеју она се подводи под исто са световним премдетима и тиме јој се жели одузети духовна димензија. Муслиман, Јеврејин или Римокатолик још и могу да се клањају икони у музеју, за Православца је то саблазан.
Не функционише Црква по тржишном принципу, већ десакрализовано друштво намеће тржишне моделе периферним слојевима Цркве. Црква у сакралној држави не мора да плаћа порез на продају свећа, свештеници не морају да плаћају доприносе, па онда не постоји ни опасност од одређивања фиксних цена и подвођење Светих Тајни под „услуге“.
Но, ценовници у Цркви су и даље, de iure, интерна ствар договора на релацији свештенство-верни, сви прилози су добровољни, што је у световном друштву незамисливо.
Симонија у Цркви је производ друштвене шизофреније за коју није крива Црква, него револуције.
Но, то све нема везе, у Цркви могу да обећају да драгуљи, израз љубави верног народа према Пресветој Богомајци, неће бити отуђени, док из расклиматаних екс-комунистичких обавештајних структура које владају Србијом и Црном Гором то, очигледно, не могу.
Iznijeli ste gomilu neistina koje vrijedjaju zdrav razum, pritom, iz neznanja ili namjere, zanemarujete da rad Crkve i ponasanje svjestenstva odredjuju, ocjenjuju i sankcionisu institucionalni okviri unutar crkvene organizacije, organi, tijela, kanoni… i, na kraju, sama Biblija. Crkva, Milane, ima svoj Ustav, kanone, „vladu“, „skupstinu“ i „premijera“ sa „ministrima“.
Osvrnucu se samo na kljucno:
Не функционише Црква по тржишном принципу, већ десакрализовано друштво намеће тржишне моделе периферним слојевима Цркве.
Da pojednostavimo i napravimo analogiju, koristeci Vasu „logiku“ – za devastaciju crnogorske ekonomije, korupciju i kriminal nije odgovoran Djukanovic, vladajuca partija ili vrh vladajuce partije, nego periferne strukture – opstinski odbori koji su, je li, prihvatili nametnutu igru, u duhu vremena i ambijenta u kojem zive, te su upropastili crnogorsku privredu i stvorili monstrume, poput kotorskih klanova. Djukanovic bi zelio da stvari dovede u red, medjutim, on nema moc da zaustavi zle i mocne predsjednike opstinskih odbora u Andrijevici, Niksicu, Tivtu…
Milane, osim sto naplacuje usluge i prodaje rekvizite, Crkva prihode ubira i tako sto gradi hotele, zgrade i poslovne prostore. Visoko svjestenstvo obitava u vilama, vozi se u luksuznim limuzinama, uz pratnju obezbjedjenja. Dakle, u potpunosti – i simbolicki i prakticno – funkcionise kao kompanija u uslovima trzisne privrede.
Ништа од тога што ми замерате нисам поменуо, тако да није упутно ни да се браним од тога. Осим што се потпуно слажем да црквени „органи“ и канони осуђују понашање појединих свештеника према критеријумима Светог Писма.
Ти критеријуми нису световни, нити капиталистички, нити у духу „социјалне правде“ коју пропагира „левица“. Да би вам било јасније, поменућу вам пример из Библије, кад се Јуда жали што Христос не прода мирисе које је добио од једне од Јудејки, а Господ му одговара да су „сиромаси ту сваког дана…“ итд. Јуда наступа као левичар, он у средиште поставља материјалне односе и сводећи људску природу на нужну телесност, унижава човека испод онога што Бог има да спасе.
У том смислу, Свето Писмо нема апсолутно ништа против тога да се свештеник вози у „мерцедесу“, ако се његово срце не прилепљује за материјалне дарове верних. За Цркву, „мерцедес“ и тротинет исто су. За капиталистичко друштво нису, оно у средиште односа поставља материјалне ресурсе.
Сад, да не мислите да се мени свиђа што се свештеници возе у скупим колима масовно, што зидају хотеле и сл. ја само предлажем да се ствар не колетивизује, већ да се „суд јавности“ (ако већ мора да га буде) преусмери на појединце. И кажем да црквени систем вредности може да породи патријарха Павла, а ванцрквени не може.
И „институционалност“ Цркве је рђава услуга коју Црква чини свету у потреби да му се приближи. Црква је онтолошка заједница верних у Богу, њена суштина није у „мерцедесима“, није чак ни у иконама, него у ономе што се не види.
Ако ме већ питате, Ђукановић је крив само зато што пристаје да буде крив. Као што рекох крива је револуција са својом десакрализацијом друштвених односа, која је отворила пут дивљем капитализму и његовим пост-комунистичким заступницима, које у ЦГ предводи г. Ђукановић.
Да је у друштвеном средишту Бог, а не новац, прво би ишчезла мафија, корумпирана олигархија а за њом и гојазно свештенство. Али, није Црква (не као институција, већ као онтолошка заједница) поставила новац у средиште, она га трпи. Процена вредности драгуља на икони Богородице је добар пример за ту разлику.
П. С.
Вређање здравог разума није неки аргумент против Хришћана, јер су они на то позвани, као слуге „Љубави Христове, претежније од разума“. Хришћани нису рационалисти, у општеважећем смислу.
Есхатолошки виђено и доживљено, Ви својим коментарима сведочите заиста неподношљиву лакоћу баналне површности овоземаљског симулакрума материјалистичке празнине и јалове таштине где је новац тек једнако јалови мимезис поменутог симулакрума…Просто, измиче Вам радосна, Словесна и Логосна пуноћа Сабрања која је, Благодаћу Духа Светога, овековечена на чудотворној икони Мајке Божје, јер иконописаније Лукино јесте тајанствени и Величанствени пробој вечности у време…Не може се никако, нигде и никад овременити вечност, а тек је неизводљиво баналним и безвредним новцем, али се овечњени тренут времена, фрагмент атомизираног просторно – временског шаренолажја неподношљиво лако рационално и малоразумски, спекулативним разбором уписује у линеарну историјску читанку, чија се свака страница, па и наша садашња, тек што је исписана и прочитана стичући и повлачењем прста испод написаног, круни и заборавља, јер нема ни смисла ни вредности која би је у вечност обележила…