„Учитеља нема ко да воли“ (ВИДЕО)

Синоћ је у Књижари Матице српске одржана промоција књиге „Учитеља нема ко да воли“, аутора Слободана Милића. Поред аутора, о књизи су говорили др Тамара Пилетић, мр Зоран Лутовац и Илија Лакушић.

Зоран Лутовац, бивши амбасадор Србије у Црној Гори, казао је да аутор посеже за методом „кинеске кутије“, огледала у огледалу, приче у причи да би оснажио колорит, освјетлио локалну боју, појачао свеприсутни мотив љубави – као злог и доброг демијурга.

„Структурно занимљиво конструисано као контрапункт роман, ово дјело носи мноштво порука за дешифровање у тематској тријади – психолошко, филозофско, социолошко. Свијету варварства и простоте овдје се суптилно супроставља свијет умјетности, књижевности – са идејом да иако не може да промијени свијет, књижевност може макар поступно, као музика, да дјелује на људе и ублажи нарави, покуша да осмисли несавршенство човјека, живљења и умирања“, казао је Лутовац.

Као заједнички именитељ свега, истакао је Лутовац, доима се извјесно меланхолично осјећање живота једног заточеника самоће.

„У некаквом сомнабулном стању, између снова и сјећања, читаво учитељево биће поприште је борбе љубави и усамљености. Скрушени поклоник божанства љубави, болно је свјестан да је свака љубав жалостиво смртна у овом свијету ефемерног привида љепоте, о чему свједочи и финални акорд дјела – одлазак на мајчин гроб“, нагласио је Лутовац.

Тамара Пилетић казала је у осврту на књигу Слободана Милића да је главни јунак, учитељ, давно напустио рурални амбијент и топлину родитељског дома, али се и вратио, да сам и осамљен испуни суђено вријеме свога живота и оствари себи намијењену судбину.

„Знао је пољски језик, познавао историју и књижевност, супруга му је била Пољакиња, па је уз помоћ Гласа Америке, радија Варшаве и Радио Београда, у духовној вези са цијелим свијетом његовог прошлог живота. Бура сјећања је једина реалност, која је поспјешена „мирисом куваног кромпира“, оним који је запамтио из дјетинства, кад се формирала његова слика свијета и све његове боје и мириси. Сад је све то смјештено у сјећања која се буде онда кад јунака треба поново да ране и подсјете да су минула, прошла заувијек, а њега оставила да се сам бори са пустом садашњицом. Памћење, односно прошлост, му је „ђавоља работа“, па су му „претешки залогаји сјећања“, али су у времену романа једина његова стварност“, рекла је Тамара Пилетић.

Она је казала да су најчешће ријечи у дјелу самоћа, узалудност, смрт, међу које су смјештени сви људски болови и драме, туге и радости, као и неизоставна љубав која најчешће има форму патње.

„Главна тема романа је писмо које је стигло из Варшаве, чији га је долазак узнемирио, па је осјетио немир и нестрпљивост. Прочитао је једино његову завршну мисао: Има ли учитеља која да воли, око које се подиже читава јунакова емотивна бура, стално присутна као опомена, жалба, али и истина против које се не може. Оно ће до краја романа остати нетакнуто, непрочитано, јер се „само брани од читања“, док „непомични реци сањају да буду прочитани“, па почиње да га доживљава као реликвију вриједну поштовања и дивљења“, истакла је Пилетићева.

Она је казала да се главни јунак суочава са самоћом уз познавање живота и свијета кроз велико искуство, испуњено разочарењима и задовољствима. Истакла је да Милићева књига својим јасним језиком, прецизним и лијепим мислима, а дубоко емотивним, буди читалачку пажњу.

„Између питања: „Има ли нека учитеља да воли“, његове помисли: „Она другог воли“ и закључка који је у наслову: „Учитеља нема ко да воли“, смјештена је драма настала због љубави, јер се за њу сви њени јунаци грчевито борили, па иако нису побједници, никад не могу ни бити губитници јер макар знају да су живјели у име љубави“, закључила је она.

Пјесник Илија Лакушић казао је да је Милић најновијом књигом, романом „Учитеља нема ко да воли“, испољио ново литерално искуство и испричао крајње личну и интимистичку причу.

„Парафразом познатог Маркесовог наслова, он успоставља једну нову, иако познату, синтагму на којој темељи носталгично приповиједање једног дијела своје биографије. Ту аутобиографичност, за оног ко иоле познаје аутора, лако је примјетити кроз засјењену фабулу. Учитељ је уствари носталгични повратник са далеких путева, на којима су остале његове најдрагоценије успомене“, казао је Лакушић.

Аутор књиге Слободан Милић казао је да би једно дјело било успјешно оно мора имати „прецизан и занимљив расплет, а аутор мора осјећати страсну жељу да о томе пише“.

„Ја сам у главном покушавао да се држим ових упутстава пишући „Учитеља нема ко да воли“, као и за неке друге приче. Приче које су припремљене за штампу чврсто су везане за ова упутства“, казао је Милић.

Милић је истакао да је инспирацију за књигу, између осталог, нашао у „народним казивањима на сједницима око огњишта.

„На стотине прича тих прича сам запамтио и данас их преносим на папир као да сам их јуче слушао. Томе се и радујем, јер сам дио тих причања, односно, њихов жар и језик пренио у ову књигу“, закључио је Милић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: