Учешће жена у Соколима

Пише: Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Соколи су пре Првог светског рата тежили да у свој рад укључе поред мушкараца и жене. Наталија Ристић рођена 1880. у Крагујевцу, ступила је 1895. у витешко друштво Душан Силни. Након две године рада постала је помоћница учитељу за женску децу професору Таси Поповићу, који је засновао Прво коло женских и са њима почео приређивати јавне часове. Својим примером допринела је да родитељи пусте девојке да вежбају гимнастику. Положила је испит за учитељицу гимнастике 25. септембра 1900. пред Испитним одбором Душана Силног. Радила је као наставница за телесно васпитање у Вишој женској школи краљица Драга у Београду. (1)

Противници сокола у Београду су се у „Брки” изругивали соколима а посебно соколицама. Агитација непријатеља сокола била је усмерена на родитеље девојака да им не дозволе упис у соколске редове. Да би се рад соколица приказао у правој светлости позвао је Београдски соко одред чланица „Српског сокола” из Шида да учествују на другом чешком соколском вечеру фебруара 1908. у сали код Коларца. Београђани су имали први пут да виде соколице на делу.

Соколице из Шида наступиле су 8. фебруара 1908. у поворци кроз Београд, а увече на академији код Коларца. Пред препуном салом, у присуству краља Петра и престолонаследника Ђорђа, извеле су просте вежбе, вежбе са заставицама у пирамидама и вежбе са мачевима. Сутрадан су примљене у двору.

У оквиру „Српског сокола” из Шида основан је крајем септембра 1906. девојачки одред, коме је старешина била Милена Ненадовић, рођена Бабик. Вођа одељења био је учитељ Милан Вуковић, предњак Зора Станисављевић, други предњак била је Ангелина Голуб. Извршујући чланови били су Милена Зечевић, Мара Рус, Смиља Станисављевић, Ангелина Станисављевић, Христина Голуб, Цветана Тихи, Софија Зечевић, Мирослава Мандић и Ангелина Јојкић, све из Шида. При прелазу из Земуна у Београд спровео их је др Танасије Пуља, старешина земунског соколског друштва. Аустроугарска обавештајна служба је њихов наступ у Београду представила својој влади као издају. Зато је свака од њих била појединачно под присмотром, а за време Првог светског рата Милена Ненадовић, Смиља Станисављевић и Мирослава Мандић умрле су као соколице гоњене и прогањане од аустријских власти. (2)

После Првог светског рата питању жена и њиховог положаја посвећена је већа пажња. Жене су почеле да раде у женским друштвима и хуманитарним удружењима (Коло Српских Сестара, Јадранска стража, …). Соколи у својим редовима нису правили никакве разлике ни по рођењу, ни по вери, а ни по полу. За њих је жена била равноправна са мушкарцем. Соколи су сматрали да би преко рада у соколским редовима жене дошле до својих права која им је друштво дуговало. (3)

Ивка Кикерец истицала је у чланку „Жена и соколство” у часопису „Братство” да соколство посвећује највише пажње селу и да је усредсредило свој рад да подигне село. Сматрала је да нема напредка соколима на селу без сеоских жена. Један од најтежих соколских задатака био је да привуку сеоске жене у соколски дом. Требало је ослободити жену као чланицу и нараштајку од веза вековних традиција. Жене раднице требале су да осете да је соколана њихов дом. Истакла је „Знајте да један топао поглед, једна лепа реч или стисак руке често пута вреди више но било какав скупоцени дар.” (4)

У чланку „Како се жена одгаја у соколству” Ивка Кикерец истакла је да су у соколски дом долазиле раднице, сељанке, учитељице, лекарке и домаћице. И да су све биле једнаке. Соколана је требала да одгаја истинске жене. За њу је то значило: „Она треба да каже отворено своје искрено мишљење и треба да тражи увек пут к истини. С истом спаја се искреност и поштење, а с овиме опет устрајност и самопоуздање. … То су битне властитости којима се јача значај жене, а које постиже само у соколској вежбаони. …Жена се у Соколани изграђује, а она ће онда даље изграђивати поколења такових жена.” (5)

У соколима су права и дужности биле једнаке за мушкарце и жене. Соколи су признавали само физиолошке разлике. У соколима је жена могла бити савезна, жупска и друштвена начелница, чланица управе савеза, жупе, друштва и чете и свих соколских одбора. Насупрот томе, у Краљевини Југославији жена није имала право гласа, није могла бити општински одборник, народни посланик ни виши чиновник. У неким крајевима Југославије сваки њен поступак требао је да одобри њен муж. Док су соколи признавали равноправност жена и мушкараца, већина жена није имала разумевања за рад сокола. Једне нису хтеле да пусте своју децу у соколане, друге би биле пустиле али су страховале да им дете при вежбама не страда, треће нису желеле да им деца долазе у додир са свом осталом децом без разлике. (6) Док су учитељице биле чланице сокола, сеоске жене су биле конзервативне. Оне су сматрале соколство искључиво као гимнастичарску организацију. Бланка М. Синобад је сматрала да сеоске жене треба позвати да учествују у соколској добротворној акцији на селу.(7)

Смиљка Грбић сматрала је да код сеоских жена и девојака има много жеље да се научи нешто ново. Требало је искористити ту жељу и преко сокола претворити је у тежњу за знањем и побољшањем живота. Предлагала је у свом чланку „Рад соколица из вароши на селу” да сеоске жене треба да се у соколима баве ручним радовима. Требало је отклонити туђе а израђивати домаће шаре, стилове и колорите. Као пример је навела да се у неким крајевима радила једна врста ручних радова која је у техници рада и у бојама била чисто мађарска а у продавницама се растурала као косовска. (8)

На поселу Соколског друштва Београд III одржаном 11. новембра 1939. Милица Шепа, заменица начелнице ССКЈ. одржала је предавање „Жена у соколству“. (9) Ради пропагирања домаће уметности национална друштва као што су били Коло Српских Сестара, Соколи, Јадранска стража, итд., приређивали су балове и забаве у народној ношњи.

Соколи су у свом раду пре Првог светског рата тежили да укључе поред мушкараца и жене. У борби за ослобођење и уједињење страдале су уз соколе и соколице из Шида. После Првог светског рата питању жена и њиховог положаја посвећена је већа пажња. Жене су почеле да раде у женским друштвима и хуманитарним удружењима. У соколима су права и дужности биле једнаке за мушкарце и жене. У соколима је жена могла бити савезна, жупска и друштвена начелница, чланица управе савеза, жупе, друштва и чете и свих соколских одбора. У соколској штампи разматрано је питање учешћа жена и њиховог положаја у соколским редовима. Соколи су пре Другог светског рата сматрали да би преко рада у соколским редовима жене дошле до својих права која им је друштво дуговало.
Напомене :

1. „Наталија Ристићева“, „Српски витез“, Београд, мај и јун 1912., бр. 5-6, Год. IV, стр. 131-132;

2. Душан Бабић, „Прва врста Соколица у жупи Београд”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22. јуна 1937., бр. 7, стр. 156, 157;

3. Инг. Јелица Јовић-Васиљевић, „Којим путем треба да иде југословенска жена”, „Око соколово”, Београд, 1. децембар 1936., бр. 1, стр. 7-8;

4. Ивка Кикерец, „Жена и соколство”, „Братство”, Осијек, мај-јуни 1936., бр. 5-6, стр. 48, 49

5. Ивка Кикерец, „Како се жена одгаја у соколству”, „Братство”, Осијек, септембар-октобар 1936., бр. 7-8, стр. 75, 76;

6. Др. Петар Јовић, „Соколство и жена”, „Око соколово”, Београд, 1. новембра 1938., бр. 9, стр. 211;

7. Бланка М. Синобад, „Жена и њен позив”, „Око соколово”, Београд, 1. новембар 1937., бр. 10, стр. 225;

8. Смиљка Грбић, „Рад соколица из вароши на селу”, „Око соколово”, Београд, 26. марта 1939., бр.3 и 4, стр. 34-35;

9. Бор. Врачарић, „Из просветног одбора”, „Око Соколово”, Београд, 4. фебруара 1940., бр. 2, стр. 37, 39;

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: