У памет се коме је до памети

Црна Гора мора да призна да ово није њен обрачун са исламом, да се не одриче Христа и не негира Мухамеда, да се захвали Америци на позивима против било кога као недавно против Русије… 

Пи­ше: НО­ВИ­ЦА ЂУ­РИЋ

Ра­ди­кал­ни ислам нијесам из­ми­слио ја, а ни Ни­ко Ра­до­јев. Зна то Цр­на Го­ра, а ва­ла зна и ци­је­ла Евро­па, да не ка­жем пла­не­та. Исто та­ко, зна ва­се­ље­на да је ја­ча­ње ра­ди­кал­ног исла­ма аме­рич­ки про­је­кат и да је кра­јем се­дам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ви­је­ка Би­је­ла ку­ћа при­ку­пља­ла до­бро­вољ­це ко­ји ће ра­то­ва­ти про­тив со­вјет­ских тру­па у Ав­га­ни­ста­ну. Ри­јеч је о ор­га­ни­за­ци­ји Ал Ка­и­да.

И шта са­да?!

Ро­ђе­но ди­је­те уз­ра­сло, са­зре­ло, ра­зу­мје­ло ка­ко ни­је би­ло ча­сно би­ти сит­ни ка­ли­бар у оруж­ју САД, па се ус­про­ти­ви­ло, осна­жи­ло и по­ста­ло про­блем. Као сва­ко ди­је­те ко­је се сту­ца од не­ми­ла до не­дра­га. Упра­во та „дје­ца за јед­но­крат­ну упо­тре­бу” освједочила су на­мје­ре њи­хо­вих ста­ра­те­ља и фи­нан­си­је­ра у Егип­ту, Си­ри­ји, Ира­ку, Ира­ну, па све до Укра­ји­не.

Не­ма ри­је­чи ко­ји­ма се мо­же из­ло­жи­ти онај ма­са­кр на Бо­жић у Па­ри­зу, ка­да су те­ро­ри­сти упа­ли у ре­дак­ци­ју ча­со­пи­са „Шар­ли ебдо” и уби­ја­ли чла­но­ве ре­дак­ци­је. Зло­чин су по­чи­ни­ла бра­ћа Са­ид и Ше­риф Ку­а­ши, по­врат­ни­ци из Си­ри­је. Том зло­чи­ну не­ма ни оправ­да­ња. Те­ро­ри­зму је­ди­но и при­ли­чи да се та­ко и кр­сти. Сву­гдје и у сва­кој при­ли­ци. Али, мо­жда у све­му тре­ба тра­жи­ти и оно дру­го – из че­га су из­ра­сли та­кви мо­ти­ви и да ли је то од­бра­на про­ро­ка Му­ха­ме­да или је по сри­је­ди вјер­ски–ислам­ски фа­на­ти­зам по­је­ди­них ор­га­ни­за­ци­ја ко­је су се уда­љи­ле од из­вор­них при­по­ви­је­ди Му­ха­ме­да, од­но­сно Ку­ра­на.

Ни­је за­хвал­но „чач­ка­ти” у ову те­му ко­ја са­да као ба­ук исла­ма кру­жи Евро­пом. Ма ка­кав ба­ук, ка­кав ђа­во, ми смо (Цр­на Го­ра) са­мо на­љеп­ни­ца на ре­ве­ри­ма САД, Ње­мач­ке, Фран­цу­ске, Ен­гле­ске.., свих оних ко­ји су осје­ти­ли би­јес, гњев „дје­це за јед­но­крат­ну упо­тре­бу”. Ипак, тре­ба из­ни­је­ти на увид и став нас ко­ји ни­гдје и ни о че­му не од­лу­чу­је­мо. Као у сва­кој јед­но­пар­тиј­ској др­жа­ви, од­но­сно Евро­пи.

Кр­ва­ви пир ра­ди­кал­них исла­ми­ста је­сте „ку­ка­вич­ки чин” и „пу­цањ у по­сла­ни­ка Му­ха­ме­да”, ка­ко је то ре­као ре­ис Ислам­ске за­јед­ни­це Цр­не Го­ре Ри­фат Феј­зић, као и да то што се де­си­ло не­ма ве­зе са из­вор­ним прин­ци­пи­ма исла­ма, ни­ти ће на би­ло ко­ји на­чин по­мо­ћи му­сли­ман­ској по­пу­ла­ци­ји. Ово је оцје­на с ко­јом ће се сло­жи­ти сва­ко ра­зу­ман.

Но, да ли је у овом тре­нут­ку до­вољ­но ра­зу­ма код оних ко­ји на­ја­вљу­ју кр­ва­ву осве­ту по­пут на­ја­ва Мар­ти­на Шул­ца и Фран­соа Олан­да, ко­ји су по­ру­чи­ли да пред­сто­ји „оштра бор­ба про­тив те­ро­ри­зма”. Да ли и ко­га за­бри­ња­ва ова на­ја­ва ми­мо оних ко­ји ни­је­су му­ха­ме­дан­ске вје­ре, од­но­сно ра­ди­кал­ног екс­тре­ми­стич­ког кри­ла исла­ма.

Пре­ма до­са­да­шњим ре­ак­ци­ја­ма у Цр­ној Го­ри, и не са­мо њој већ и окру­же­њу, је­ди­но су би­ли за­бри­ну­ти да ли ће им се ли­де­ри, од­но­сно ше­фо­ви ди­пло­ма­ти­ја, по­пут на­шег Иго­ра Лук­ши­ћа вра­ти­ти са Мар­ша со­ли­дар­но­сти у Па­ри­зу. 

Не ми­је­ша­ћи се у спољ­ну по­ли­ти­ку Цр­не Го­ре ко­ју за­сту­па ми­ни­стар Лук­шић, са­вјест ме при­си­ли­ла да по­ди­је­лим са не­ким осје­ћај да ме тај оправ­да­ни марш про­те­ста под­сје­ћао на ан­ти­му­сли­ман­ску хи­сте­ри­ју на­лик на ону с кра­ја про­шлог ви­је­ка – све­оп­шту ан­ти­срп­ску хи­сте­ри­ју. Исти­на без мар­ша, али здру­же­ну у еска­дри­ла­ма смр­ти ко­је су та­да не­ма­ло шти­ти­ле и оне му­џе­ха­дин­е ко­ји су се на­сред Са­ра­је­ва игра­ли фуд­ба­ла са од­сје­че­ним срп­ским гла­ва­ма.

Зар је то био ма­њи по­вод за све­оп­шти марш ми­ра и по­ми­ре­ња?! Ни­је, али то ни­је­су би­ла дје­ца ко­ја су иза­шла из ма­ши­не­ри­је ко­ја си­је смрт гдје год про­ци­је­ни да су угро­же­на људ­ска пра­ва и пра­ва ЛГБТ.

И та­да, и са­да у нај­но­ви­јем Са­до­е­вроп­ском за­стра­ши­ва­њу сви­је­та, сум­њам, ма­да је сум­њу Евро­па про­гла­си­ла је­ре­сом, да је то још је­дан али­би за оно што сли­је­ди. А шта је то, то ће се уско­ро ви­дје­ти, ма­да ти­ме ни­шта не­ће би­ти ри­је­ше­но.

А ка­да јед­на мје­ра не­ма свој по­зи­ти­ван ис­ход он­да се по­ста­вља пи­та­ње – ко је тај ко је по­гре­шно сло­жио мо­за­ик, од­но­сно да ли је то ура­дио с на­мје­ром и оства­рио свој циљ. Би­ло ка­ко би­ло, САД је са­да Евро­пу ста­вио под кри­ла сво­јих моћ­них бом­бар­де­ра, баш као што је то ура­ди­ла у ври­је­ме бом­бар­до­ва­ња Ср­би­је и Цр­не Го­ре.

Оно што се за­бо­ра­вља, а што ни­ка­да не би тре­ба­ло да за­не­ма­ри цр­но­гор­ска ди­пло­ма­ти­ја, је­сте са­зна­ње да бом­бе бр­зо екс­пло­ди­ра­ју, од­но­се хи­ља­де жи­во­та, али од­бра­на вје­ре је атом­ска бом­ба ко­ја је нај­по­кре­тљи­ви­ја од свих до­сад про­из­ве­де­них. Та­ква тра­је, пре­но­си се с ко­ље­на на ко­ље­но, и не тре­ба је жи­го­са­ти. На­про­тив, то је ду­хов­на ба­сти­ља јед­не ци­ви­ли­за­ци­је и тре­ба до­бро чи­ни­ти ка­ко би се дви­је ци­ви­ли­за­ци­је, оне ко­ја при­па­да хри­шћа­ни­ма и она дру­га ко­ја сто­лу­је у исла­му, у до­бру су­сре­ле и из бо­гат­ства њи­хо­вих кул­ту­ра јед­ни дру­ге да­ри­ва­ли до­брим дје­ли­ма, без утје­ри­ва­ња стра­ха, ди­је­ље­на ре­це­па­та о сло­бо­ди го­во­ра, из­ра­жа­ва­ња, од­но­сно шта су то људ­ска пра­ва…

Цр­на Го­ра мо­ра да схва­ти, на то је оба­ве­зу­ју исто­риј­ске исти­не, да ни­је зе­мља у ко­јој су му­сли­ма­ни стран­ци, већ да је то на­род ко­ји је, не та­ко дав­но, про­ми­је­нио вје­ру, и да не тре­ба због до­па­дљи­во­сти За­па­ду на­ру­ша­ва­ти ста­ре до­бре од­но­се из­ме­ђу ве­ћин­ског пра­во­слав­ног на­ро­да и му­сли­ман­ске ма­њи­не. Уко­ли­ко се то на ври­је­ме не схва­ти, оно­га ко бу­де са за­ка­шње­њем го­во­рио о де­ста­би­ли­за­ци­ји Цр­не Го­ре тре­ба­ло би про­гла­си­ти ре­ме­ти­лач­ком ис­по­ста­вом САД и по­је­ди­них зе­ма­ља За­па­да.
Цр­на Го­ра мо­ра да на­ста­ви да гра­ди сво­је чој­ство, стр­пљи­во и без ами­но­ва­ња сва­ке глу­по­сти ко­ја јој се ста­ви на пут европ­ског и НА­ТО мо­ља­ка­ња.

Цр­на Го­ра мо­ра да при­зна да ово ни­је њен об­ра­чун са исла­мом, да се не од­ри­че Хри­ста и не не­ги­ра Му­ха­ме­да, да се за­хва­ли Аме­ри­ци на по­зи­ви­ма про­тив би­ло ко­га као не­дав­но про­тив Ру­си­је… 

Цр­на Го­ра не сми­је ле­тје­ти на ту­ђе ису­ка­не са­бље јер ће нај­при­је она од ње про­кр­ва­ри­ти, тим при­је што ће се тек на­ред­них го­ди­на ја­сни­је ви­дје­ти шта се кри­ло иза док­три­не „бор­ба про­тив те­ро­ри­зма”, од­но­сно од­бра­не Са­до­е­вроп­ских ври­јед­но­сти.
И не без раз­ло­га, по­на­вљам да они ко­ји су Цр­ну Го­ру при­сво­ји­ли као сво­је не­до­но­шче, па с њо­ме ма­шу по сви­је­ту, са­ми од­лу­чу­ју, јер су уз њу, од ју­че, би­ли са­мо Они и ни­ко дру­ги, а упра­во Они мо­ра­ју да зна­ју да о Оној ста­рој Цр­ној Го­ри од при­је њих мо­ра да од­лу­чу­је на­род, ду­ша на­ро­да, њи­хо­ва па­мет, а не ни­ка­ко ша­чи­ца узур­па­то­ра др­жа­ве. Јер, у па­мет се ко­ме је до па­ме­ти, ми са­да отва­ра­мо но­ви пут за су­срет на­ше дје­це и ци­ви­ли­за­ци­ја, ни­ка­да не за­бо­ра­вља­ју­ћи да му­сли­ма­ни у Цр­ној Го­ри ни­је­су до­шља­ци са дру­ге пла­не­те већ је­дан од на­ших ко­ри­је­на ко­ји је при­мио ислам. Ко­ли­ко ме па­мет слу­жи, го­во­ри­мо истим је­зи­ком, пи­ше­мо истим пи­смом(има) итд.

Цр­на Го­ра мо­ра да раз­го­ва­ра пр­во са сво­јим су­на­род­ни­ци­ма, па тек он­да са дик­та­то­ри­ма из сви­је­та. За­рад то­га – у па­мет се, Цр­на Го­ро.

(Aутор је књижевник и новинар „Политике“ )

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: